Srbijom vladaju maroderi. Pljačkaši leševa. Oni što u ratu zaostaju za svojom jedinicom kako bi pljačkali poginule i ranjene vojnike. Brzi na plen, hitri na grabež. Oni koji jedva čekaju da se zarati, kako bi otišli u otimačinu. Alavi i nezasiti, sa rupom umesto srca i jamom umesto savesti.

Oni što pokreću ratove, huškaju na nasilje, e da bi sagradili karijere na planini od beživotnih tela. Pohlepnici koji umeju samo da orobljavaju i poroboljavaju, kako pripadnike drugih, tako i pripadnike sopstvenog naroda.

Gaziti preko leševa

Ništa im nije sveto – ni dom, ni porodica, ni prijatelji, ni školski drugovi, ni domovina, ni ljudska ličnost. Ljude preziru, gnušaju se dobra, za plemenitost i velikodušnost nikada nisu čuli. Rođenu majku bi prodali samo da se domognu vlasti, moći i novca. Na druga ljudska bića gledaju samo kao na sredstva za sopstvenu dobrobit, zato nesmiljeno gaze preko leševa, na putu ka vrhu piramide. Nema te gadosti, niskosti i podlosti koju ne bi počinili, samo ako će im doneti i najmanju korist.

Ne znaju šta bi sa sobom, došli su na svet sasvim slučajno, kao i svako drugi, ali postojanje ne doživljavaju kao nezasluženi dar, kao čudo Božje, već kao tegobni teret. Zato zlostavljaju i ponižavaju svakog ko je nemoćan ili potrebit, svakog ko ne može da se brani, e da bi mu se osvetili za prazninu sopstvenog srca.

Za njih ne važe poznate reči Džona Dona iz “Sedamnaeste meditacije”: “Nijedan čovek nije ostrvo, samo po sebi celina; svaki je čovek deo Kontinenta, deo Zemlje; ako grudvu zemlje odnese more, Evrope je manje, kao da je odnelo neki Rt, kao da je odnelo Posed tvojih prijatelja ili tvoj; smrt ma kog čoveka smanjuje i mene, jer ja sam obuhvaćen Čovečanstvom. I stoga nikad ne pitaj za kim zvono zvoni: ono zvoni za tobom”. Njih tuđa smrt ne smanjuje, jer nisu u stanju da se suoče ni sa sopstvenom smrtnošću, otuda i skrivanje u nacionalizam, patriotizam i slične obezličavajuće izme. Kriju se iza nacije, naroda, države, iza kulisa kakve bilo ideologije, utvarajući da ih smrt tamo neće pronaći.

Napredni lešinari

Zato ne čudi što se maroderi prosto raspomame na samu pomisao da nečiju smrt mogu da iskoriste zarad sopstvenog ćara. Tako je bilo i pre neki dan kad je na platou ispred Filozofskog fakulteta pronađeno beživotno telo studentkinje koja je pala sa petog sprata. Nikog nije bilo briga za tragično nastradalu devojku, sjatili su se maroderi iz tobožnjih medija, iz naprednjačkih političkih krugova, iz redova režimskih plaćenika, iz kancelarije zaštitnika građana, iz skupštinskog Odbora za obrazovanje, iz Ministarstva prosvete, iz MUP-a – kako bi iskoristili smrt za obračun sa Filozofskim fakultetom, ali i sa svim pobunjenim studentima i građanima.

Posednici političke moći, zvanične institucije, kreatori javnog mnjenja ne samo da nemaju pijetet prema preminuloj devojci, njenoj porodici i prijateljima, nego otvoreno, sladostrasno lešinare nad njenim beživotnim telom, kako bi zadržali ono što su oteli od građana (vlast, moć, funkcije i novac), i kako bi nastavili da pljačkaju i ponižavaju svoje sunarodnike.

Kolektivna suicidalnost

Decenijama traje to igranje na tuđim grobovima, mada je uglavnom bilo rezervisano za žrtve iz drugih nacija i vera, a tek mestimično su maroderi plesali nad srpskim rakama. Iživljavaju se napredni, radikalski i socijalistički maroderi nad žrtvama ratnih zločina i genocida, nad prognanima i osakaćenima, nad raseljenima, silovanima i opljačkanima. Prvo pobiju civile, pa ih strpaju u masovne grobnice, pa onda raskopaju zemlju, izmešaju posmrtne ostatke i sahrane ih u sekundarne i tercijarne grobnice, da bi se na kraju rugali ljudima koje su pobili, negirajući da je uopšte bilo nekih žrtava.

Otvore koncentracione logore u kojima muče, tuku, zlostavljaju i ubijaju logoraše, a potom zasednu po televizijskim studijima i rugaju se zatoečnicima, govoreći kako su logoraši bili mršavi jer su imali tuberkulozu, a posle su ih prikazivali po evropskim cirkusima. I to izgovaraju nekakvi tobožnji novinari, filmski reditelji, intelektualci, elita takoreći. Nacija koja ovakve ljudske ništarije proglasi za elitu i podržava njihov rad, omogućava im lagodan život, pruža im mogućnost da svoje gadosti isporučuju publikumu, i još uživaju u tim niskostima – može da računa samo na sopstveni nestanak, posve zaslužen. Ponekad se stiče utisak da je kolektivni suicid jedini cilj zabludelog mnoštva koje neprekidno podržava najgore pripadnike zajednice i daje im u ruke novac, vlast, slavu i moć.

Krvopije bez predrasuda

Ne vladaju Srbijom samo maroderi, već i vampiri. Vazda žedni ljudske krvi, Svih krvnih grupa: A, B, AB, 0. Ne biraju mnogo, svaka im je dobra. Kao što je notornom alkoholičaru svako piće melem na ranu, tako i našim vampirima svaka crvena tečnost može da utoli žeđ. Nemaju čak ni nacionalnih, rasnih i verskih predrasuda, uprkos tome što su deklarisani nacionalisti i šovinisti. Podjednako uživaju u ispijanju bošnjačke, albanske, hrvatske, srpske ili crnogorske krvi.

Reke i mora dragocene životvorne tečnosti prolili su ovdašnji vampiri devedesetih godina prošlog veka, nalokali su se kao buve, do pucanja, pa tako napijeni i zadrigli, ostrvili su se na svakog ko im može pasti pod zub. A potencijalne žrtve vampirske žeđi i potencijalni leševi koje će maroderi pljačkati i preko kojih će gaziti – dobrovoljno drže krvopije na vlasti, smatraju ih izbaviteljima i dobrotvorima. Kad neko bedno piskaralo sroči ovakvu fabulu, to ni najgluplji čitalac neće da čita, jer je takva priča suviše neverovatna, nemoguća, uvreda za ljudski razum.

Zato ne čudi što je na lokalnim izborima u deset gradova i opština ponovo tekla krv. Prolivali su je kriminalci koje su unajmili naprednjački nacional-skakavci zarad zastrašivanja opoziciono nastrojenih birača. U nasilju su učestvovali i razni naprednjački zvaničnici, javni funkcioneri, budžetlije, mada to nije ništa neobično. Kod nas se uobičajilo da razbojnici, batinaši i siledžije glume političare, da uđu u vladajuću stranku, pa ih vrhovni vođa rasporedi na plaćena mesta, kao odbornike, predsednike opština, gradonačelnike, članove raznih komisija, upravnih odbora i sličnih mesta za uhlebljivanje.

Oslobođenje od savesti, morala i slobode

Koliko god rastao otpor maroderima i vampirima, koliko god se bunt širio, koliko god se povećavao broj građana koji glasaju za studentske i opozicione liste – ostaje gorka činjenica da veliki broj birača zaokružuje krvopije i razbojnike, i da tabloidi i ostale trovačnice imaju zavidnu čitanost i gledanost.

Nije Slobodan Milošević tek tako onomad bio obožavan kao mesija, mitsko biće, nisu tek tako njegovi naslednici dobijali podršku da haraju naokolo i gaze sve pred sobom. Za mnoge ljude bilo je nečeg privlačnog u toj sveopštoj razularenosti, u rasapu svakog morala i pristojnosti, bilo je nekog neodoljivog užitka u gaženju po svemu lepom, dobrom, časnom i plemenitom.

A šta je izvor te privlačnosti možda je najbolje opisao veliki pisac Đorđe Lebović u knjizi “Anđeli neće sići sa nebesa”, citirajući firera Trećeg Rajha: “Da bi sačuvao svoj narod od sunovrata, brižni ‘otac nacije’ odlučno saopštava: ‘Ja oslobađam ljude od stege razuma i muke nastale usled savesti i morala, kao i usled zahteva za ličnom slobodom’”. Možda je to baš onaj slavni slobodarski duh kojim se toliko dičimo. Jer da smo zaista slobodari i zatočnici slobode, ne bismo svako malo dobrovoljno završili pod čizmom nekog tiranina, prepušteni na milost i nemilost maroderima i krvopilcima.

(Antena M/foto: Autonomija)