Sjedinjene Američke Države rešile su da nešto ozbiljnije preduzmu protiv ruskih dezinformacija koje caruju našim podnebljem, pa je u te svrhe u posetu regionu doputovao specijalni izaslanik i koordinator Centra za globalno angažovanje američkog Stejt departmenta Džejms Rubin. Nema sumnje da su namere SAD-a ozbiljne, te da zaista žele da porade na suzbijanju ruskog uticaja koji je zaposeo ovdašnje medije, javnost i duše. Druga je stvar kako će te namere biti sprovođene u delo i da li takva akcija može biti uspešna.

Džaba ste krečili

Sudeći po nekim Rubinovim izjavama, ali i po dosadašnjim rezultatima rada na smanjivanju malignog uticaja Kremlja, teško je biti optimista. Krajem prošle godine, Inspektorat američkog Stejt departmenta objavio je izveštaj Fonda o borbi protiv ruskog uticaja (CRIF). U izveštaju se navodi da su SAD od 2017. godine do kraja 2022. godine za finansiranje aktivnosti i programa koji se suprotstavljaju malignom ruskom uticaju u našem regionu potrošile silne novce. Na Crnu Goru je potrošeno nešto više od 50 miliona dolara, a na Republiku Srbiju malo preko 55 miliona dolara.

Ne znam na šta su konkretno potrošene te enormne sume, ali rezultati su vidljivi golim okom i svode se na poznati beogradski grafit: “Džaba ste krečili”. Kako li bi javnost izgledala da nije bilo ovako izdašne borbe protiv ruskog uticaja? Ne bi u Srbiji 61 posto građana verovalo da je za invaziju Rusije na Ukrajinu kriv Zapad (logično), bilo bi ih mnogo više. Možda Putin ne bi bio masovno doživljavan kao bog, već samo kao obično polubožanstvo. Ko zna, sve je moguće.

Kad koza čuva kupus

Nakon sastanka sa crnogorskim zvaničnicima i liderima partija, Džejms Rubin je ostao uveren da se oni neće ponovo okrenuti Beogradu i Moskvi, već će tesno sarađivati sa SAD-om i Evropskom unijom. Govorio je i kako je širenje dezinformacija iz Rusije i Kine veliki problem u svetu, te kako budući lideri Crne Gore razumeju taj izazov. Obećao je i pomoć budućoj Vladi Crne Gore, tehničku i političku, “kako bi se kreirale institucije koje će biti potrebne za stopostotnu posvećenost borbi sa dezinformacijama”. Lukav i mudar plan, vaistinu.

Kad u jednom društvu imaš dve struje, jednu koja se godina opire ruskom uticaja i pokušava da se iskobelja ispod šape Kremlja, trpeći jezive posledice među kojima je i pokušaj nasilnog svrgavanja s vlasti, i drugu koja dobrovoljno hrli Vladimiru Vladimiroviču Putinu i njegovoj srpskoj vazalnoj posluzi u zagrljaj, i to iskreno, takoreći iz ideološkog ubeđenja – sasvim je logično i razumno da se u borbi protiv ruskih dezinformacija i malignog uticaja kremaljskog režima opredeliš za drugu stranu. Uspeh je zagarantovan, zaista ne znam šta bi moglo da pođe po zlu.

Trebalo bi istu logiku primeniti i na druga područja života i presazdati čitavo društvo po ovom modelu. Najbolje bi bilo da koza čuva kupus, da kleptomani da rade kao obezbeđenje u prodavnicama, a da pljačkaši banaka čuvaju sefove. Ne zna čovek da li gleda “Laku noć, deco”, da li čita neku bajku ili izjave visokog zvaničnika najmoćnije države na svetu.

Zapadne vrednosti, vekovni neprijatelj

Reče Rubin i ovo: “Ljudi koji su ranije možda sumnjali, sada su otvorili oči kada je u pitanju Putinova Rusija – da su prekršili pravilo broj jedan u međunarodnom sistemu da neće izvršiti invaziju na susednu zemlju”. I dodade da da što se više to bude shvatalo, više ljudi sa Zapadnog Balkana će moći da pravi razliku između interesa Srbije i Rusije, pa navede primer takvog shvatanja: “Postoje razlike. Vučić radi sa liderstvom Kosova na normalizaciji, to nije nešto što je Putin tražio niti želeo”. Eh, šta reći, a ne biti ciničan.

Radi Vučić na normalizaciji odnosa sa Kosovom evo već 11 godina, što više radi na toj normalizaciji, odnosi su sve nenormalniji. Jeste i sada dao neka usmena obećanja, ali koliko vidim, nema nameru da bilo šta od dogovorenog sprovodi u delo. Što se tiče kršenja pravila međunarodnog sistema i invazije na susednu zemlju, samo bih podsetio na par elementarnih činjenica. Aleksandar Vučić je stari radikal, napravio je političku karijeru na invazijama Srbije na susedne zemlje, to mu je oduvek bila jedina politika koju zagovara. I nema razloga da je menja, pošto mu se očigledno isplati. I danas zagovara istu hegemonističku priču koja se – gle čuda – zove “Srpski svet”, što bi nekog ko se uporno bori protiv ruskog malignog uticaja možda moglo da podseti na koncept poznat pod imenom “Ruski svet”. Zvuči poznato?

Srpski vlastodršci listom preziru međunarodno pravo, međunarodnu zajednicu, demokratski poredak, Zapad i sve liberalne vrednosti. Ne samo da ih preziru, nego u njima vide svog najvećeg neprijatelja. I potpuno su u pravu. U zemlji gde se poštuje zakon, gde postoji vladavina prava, gde se primenjuje trodelna podela vlasti i gde su građani nezastrašeni, slobodni, imućni i ekonomski nezavisni od vlasti – niko od ovih dačića, vučića, vulina, brnabića i ostalih gašića ne bi imao nikakve šanse da dođe na vlast ni u mesnoj zajednici, a kamoli u državi. I to se promeniti neće.

Patriotska elita ne želi dobro svom narodu

U intervjuu za Radio Slobodna Evropa Džejms Rubin je rekao nešto što zvuči racionalno, što bi trebalo da bude razumno, ali pokazuje suštinsko nerazumevanja stanja u našim zemljama. Govoreći o normalizaciji odnosa između Kosova i Srbije, Rubin reče: “Smatram da je izuzetno važno da ako lideri Srbije žele da vide svoju zemlju kao deo Evrope, deo Evropske unije, deo NATO-a, i da imaju priliku da budu bolja budućnost za svoj narod, da se moraju malo navići na ideju da neće dobiti sve što žele, i verovatno bi trebalo da učine više da izgrade podršku za sporazum”.

Videti svoju zemlju u Evropskoj uniji, želeti sopstvenim građanima prosperitet, demokratske institucije, ekonomsko blagostanje, slobodu, vladavinu prava – to deluje zaista logično, razumno i racionalno. Nažalost – samo deluje. Lideri Srbije ne žele da vide svoju zemlju kao deo Evrope, deo Evropske unije, deo NATO-a. I ne samo političari lideri, već najveći deo svih srpskih elita, crkvene, intelektualne, akademske, umetničke, medijske, privredne – ne žele da Srbija postane deo evroatlantskog sveta. Šatro patriotska elita ne želi dobro svom voljenom narodu. To je logično, zapravo nije to tako teško ni shvatiti.

Savez elita

Američkim i ostalim zapadnim političarima bi bilo mnogo bolje da pročitaju nekoliko knjiga vodećih srpskih intelektualaca, umesto što čitaju birokratske izveštaje. Za razumevanje narečenog problema najbolje je konsultovati istoričarku Dubravku Stojanović koja već godinama govori i piše o zaveri srpskih elita protiv naroda.

Evo, recimo, pre 13 godina: “Vlada verovanje da smo tu gde jesmo zato što je narod siromašan, zaostao i neobrazovan. Međutim, kada sam malo bolje proučila okolnosti i istoriju našeg demokratskog razvoja, videla sam da su se svakoj modernizaciji zapravo protivili oni koji su predstavljali političku klasu, ili učestvovali u vlasti.

To se, nažalost, i dan danas događa, i danas imamo elitu koja nas u Evropu vodi sporo, sporije nego što to obični ljudi žele, i jedan od zaključaka koji se meni nameće jeste da je to neka vrsta zavere elite protiv naroda. Jer, očito ta elita ne može da se nosi sa onim što bi nam donela Evropa. Oni prosto tada više ne bi bili elita, i jedino u ovakvoj Srbiji, zatvorenoj, i izolovanoj mogu biti to što sada jesu” . Jasno da jasnije ne može biti.

Poslednja odbrana od Evrope

Pre osam godina, u intervjuu za “Novi magazin”, na pitanje Mijata Lakićevića “Zašto se veliki, najveći, deo elite u Srbiji opire suštinskim sadržajima modernosti?”, Dubravka Stojanović daje detaljan odgovor: “Zato što se kod nas radi o vrstama elita koje misle da bi dublja reforma države, privrede, društva, ugrozila njihove interese. Oni ne vide svoj interes u razvoju celog društva, nego misle da bi ih razvoj društva ugrozio. Plaše se vladavine prava jer bi se oni teško uklopili, strepe od konkurencije jer tu ne bi imali šta da traže, užasavaju se od pomisli da prorade institucije, na premer sudovi… Oni ne žele red, pravila, zakone. A sve je to neophodno da bi došlo do razvoja. Samim tim, i razvoj nije u njihovom interesu”.

U svetlu objašnjenja Dubravke Stojanović postaje mnogo jasnije i otkuda tolika vezanost srpskog režima i intelektualaca za Putinovu Rusiju. Za njih je Rusija poslednja odbrana od Evrope, liberalizma, razvoja, od istinskog oslobođenja društva. Nije to slučajan savez, već izbor po dubokoj srodnosti. I zato će borba protiv malignog ruskog uticaja biti muka živa, a ne neka tamo obična birokratska operacija. Jer se srpskim političkim i inim elitama, kao i njihovim opunomoćenicima po regionu, zatiranjem ruskog uticaja zapravo izmiče tlo ispod nogu, udara se na sam temelj na kojem počiva njihova velelepna piramida moći, čupa se koren iz kog su izrasli. Takav gigantski poduhvat zahteva malo drugačiju vrstu ljudi i daleko ozbiljniji pristup od uobičajene birokratsko-projekatske igrarije.

(AntenaM)