Ruska propaganda je u srpsku javnost ušetala kroz širom otvorena vrata, dočekali smo je kao rod rođeni. Odbor za doček formiran je u davnoj prošlosti, teško je odrediti tačan datum, ali je intenzivna priprema terena trajala decenijama, da bi krajem osamdesetih stigla do kulminacije. Kao i svaka druga propaganda, i kreamljska se pre svega oslanja na emocije. Kad je u pitanju srpsko društvo, ruski opsenari se ponajviše oslanjaju na ukorenjeno osećanje resantimana.

Jezgrovito objašnjenje ovog pojma može se pronaći u uvodu zbornika “Niče i kultura resantimana”, gde filozof Dragan Prole piše: „Čovek resantimana paradoksalna je figura, pošto njegovo delanje i stvaranje ne počivaju na činjenju nego na uzdržavanju od činjenja. Uslov da se resantiman uspostavi počiva u optuživanju spoljašnjeg sveta, odnosno neke konkretne grupe, nacije, veroispovesti, za našu patnju, nevolju, za kolektivnu ili ličnu uskraćenost.

Budući da manjkavosti više ne pronalazi u sebi, jer su za njih uvek krivi drugi, čovek resantimana nema potrebe da prevladava svoje nedostatke, da se obrazuje, da se bori za ostvarivanje većeg stepena humanosti. Naprotiv, svoju vrednost on utvrđuje tako što nemilosrdno i kontinuirano žigoše sve aktere koje je prethodno poistovetio s krivcima za svoju nesreću. Umesto da se usmeri ka ostvarivanju vlastite sreće, resentiman radije priželjkuje nesreću svog oponenta, propast onoga što je prepoznao i obeležio kao princip ugrožavanja”.

Večna ugroženost srpskog naroda

Nacionalistička ideologija zasnovana je na resantimanu, pisala je o tome iscrpno i detaljno Vesna Pešić u zborniku “Srpska strana rata”. Tokom socijalizma književni i intelektualni krugovi okupljeni oko Dobrice Ćosića intenzivno su radili na tome da resantiman postane zvaničan pogled na svet. Sjatili su se veleumnici da nam objasne kako smo najstradalniji narod u istoriji, kako smo uvek doživljavali samo poraze; čak i kad smo pobeđivali u ratovima to nam se nije isplatilo, jer smo gubili sve u miru. Odrekli smo se čak i antifašističkog nasleđa i pobede u Drugom svetskom ratu, rehabilitovali kvislinge, jer se samo poraz uklapao u novi nacionalni identitet.

Ubeđivali su nas da smo nebeski narod, pa se zato čitav svet, poglavito zapadni, urotio protiv nas, jer nam zavidi. U socijalističkoj Jugoslaviji su svi narodi doživeli svoj civilizacijski maksimum, pa i srpski, ali su pametari razglasili kako je to bila tamnica naroda u kojoj su svi Srbima zabijali nož u leđa i iskorišćavali njihovu naivnost. Okruženi smo neprijateljima koji nam rade o glavi, svi nas mrze i žele da nas unište.

Mantra o večnoj i neizlečivoj ugroženosti srpskog naroda postala je dogma koja se ne sme dovoditi u pitanje. Ništa osim stradanja nije postojalo u istoriji srpskog naroda, sve drugo je gurnuto pod tepih i predato sistematskom zaboravu. Za sopstvenu nesreću, mahom hinjenu, optužili smo sve druge jugoslovenske narode, druge konfesije i gotovo ceo svet.

Trauma, temelj nacionalnog identiteta

Kroz kulturu, ideologiju i politiku sistematski su širena osećanja ogorčenosti, pizme, kivnosti, ozlojeđenosti, zlopamćenja i osvetoljubivosti. Tako je izvršena ideološka priprema za strahovite zločine koji su usledili u ratovima devedesetih, za etnička čišćenja, progone, masovna silovanja, konc-logore, uništavanje kulturnog nasleđa, opsadu i rušenje gradova, spaljivanje sela i genocid.

Po okončanju ratova, slika sveta je ostala nepromenjena, i dalje su Srbi najveće žrtve u kosmosu i okolini, uprkos nebrojenim počinjenim zlodelima. Svet nas ne razume, zaverio se protiv nas, traži da naše div-junake šaljemo na neke belosvetske sudove, da ih poždere – što reče Kosta Čavoški – “haški Minotaur”. Naneta nam je nepravda, pa zato i dalje možemo mirno da se prepuštamo ogorčenju, resantimanu i mržnji na ceo svet.

Vladavina naprednjaka dodatno je zacementirala postojeće stanje i pretvorila srpsko društvo u carstvo resantimana kroz zvaničnu državnu politiku. Trauma je postala jedino legitimno istorijsko iskustvo, temelj nacionalnog identiteta, što se nameće kroz razne državne svečanosti, umetničke proizvode i besomučnu medijsku propagandu. Sva sredstva su upregnuta kako bi se od pogleda javnosti sakrile masovne grobnice, onemogućilo suočavanje sa zločinačkom prošlošću čiji je aktivni učesnik bio i Aleksandar Vučić, te da bi se osujetio svaki pokušaj preuzimanja odgovornosti.

Društvo rusko-srpskog neprijateljstva prema civilizaciji

U tako pripremljeno patološko stanje savršeno se uklopila ruska propaganda. Sergej Medvedev u eseju “Ruski resantiman” koji je objavljen u zborniku “Druga Rusija” (priredio Milan Subotić, Biblioteka XX vek) piše da je Rusija devedesetih godina, pod Putinom, “izrazit primer resantimana koji je postao državna politika”. Kroz forsiranje mita o “teoriji poraza”, o raspadu Sovjetskog Saveza kao “najkrupnijoj geopolitičkoj katastrofi XX veka” stanovništvu se usađuje resantimansko osećanje sveta, bez obzira što je to u suprotnosti sa elementarnim činjenicama.

U igri je ponovo stara, dobra autoviktimizacija i stvaranje kompleksa naroda-žrtve. “Nije slučajno u Rusiji razvijena konspirologija, fantazija o ‘svetskoj zaveri’ koja se vekovima plete protiv naše zemlje – ali sve su to varijacije na temu resantimana, koji potiče od nesposobnosti da se promene spoljne okolnosti svog postojanja, od nemogućnosti da se stigne Zapad, prevlada vlastita provincijalnost. Nemoć se preliva u demonizaciju protivnika, u stvaranje izmišljene realnosti u kojoj se Rusija suprotstavlja ostalom svetu”, opisuje Medvedev stanje duha u Rusiji, a kao da piše o Srbiji.

Postoji dubinsko satreperenje između ruske i srpske verzije iskrivljene stvarnosti, jer su obe zasnovane na istom osećanju sveta, na resantimanu. Otuda lakoća s kojom kremaljska propaganda osvaja umove i srca ovdašnjeg stanovništva, nema potrebe za nekim pregornim radom, jer se radi o pukom učvršćivanju odavno usađenih predrasuda, stereotipa i zabluda.

Osnovna dogma resantimanskog katehizisa glasi: Za naše probleme uvek je kriv neko drugi. I kremaljska i srpska nacionalistička ideologija vide istog krivca za sopstvenu nesreću: Zapad, demokratiju, liberalizam, individualizam, preterane slobode koje vladaju u tom tuđem svetu koji se odrodio od plemenske zajednice ka kojoj teže društva poput naših, maskirajući tu naopaku težnju pričom o povratku nekakvim tradicionalnim vrednostima. Zajednički izmišljeni neprijatelj spaja slovensku braću, pa bi se moglo govoriti o nekom čudnom Društvu rusko-srpskog neprijateljstva prema savremenoj civilizaciji, prema istoriji i vremenu.

Lutajući duh opljačkanosti

U liberalnijim krugovima srpske javnosti može se čuti ideja da će poraz Rusije u ratu protiv Ukrajine značiti i oslobođenje za Srbiju. To je delimično tačno, svakako će biti lakše kada se ratosiljamo ruskog uticaja i kad domaći mračnjaci više ne budu imali veliku silu kao potporu za svoju politiku. Međutim, to neće biti dovoljno, jer smo sebe doveli u današnje stanje anomije i rasapa uglavnom sopstvenim snagama. Drugi mogu negativno uticati na nas, ali ne mogu biti krivi za naše probleme, odgovorni su oni koji su taj uticaj oberučke prihvatili.

Resantiman je stariji od aktuelne ruske propagande, nastao je kao posledice dugotrajne autoritarne tradicije i deficita demokratskog nasleđa, kako u Rusiji tako i kod nas. Ni ovdašnja verzija pravoslavlja nije baš bila od pomoći, jer se tu uvek forsirala sabornost, kolektivno narodno spasenje, nasuprot zapadnom hrišćanstvu koje potencira ličnu odgovornost svakog pojedinca za sopstvene grehove.

Radomir Konstantinović piše da je osećanje ugroženosti i opljačkanosti “osnovno osećanje duha palanke”, te da taj duh poseduje nagonsko-odbrambenu sklonost da oseća sebe kao tuđu žrtvu. Taj duh je obeležen idealom apsolutnog jedinstva, a njegova ispoljavanja mogu biti raznolika, nacionalizam je tek jedno otelotvorenje. U tekstu „Između višeglasja i apsolutnog jedinstva“ Konstantinović navodi još dve inkarnacije dotičnog duha – neostaljinizam i volju birokratskog uma.

Resantiman, duh opljačkanosti, autoviktimizacije, ozlojeđenosti, kivnosti na ceo svet, bekstva od odgovornosti – uvek će naći način da preživi, da se useli u neku novu formu, to je lutajući duh. Tek posle pada Rusije predstoji nam velika borba, ali drugačije i ne može da bude. Nema kraljevskog puta ni do geometrije, a kamoli do slobodnog i demokratskog društva. Uobičajenu kuknjavu zašto nam je ovako kako nam je, kako baš nama da se desi da se sjurimo u provaliju, zašto nismo kao neke druge evropske države – ne treba ni slušati. Jer u toj svakidašnjoj jadikovci takođe odjekuje onaj dobro poznati duh opljačkanosti i resantimana.

(Autonomija)

Tekst je deo projekta “Analiza antizapadnih narativa u Srbiji” koji sprovode Nezavisno društvo novinara Vojvodine i portal Autonomija. Projekat je podržala Ambasada SAD u Srbiji.