Podigla se velika halabuka oko murala Ratka Mladića na Vračaru, država je angažovala policajce u uniformama i civilu kako bi ga sačuvali, tu su i Vučićevom režimu mili i odani desničari koji čuvaju mrtvu stražu pokraj đenerala kako ga neki poznati ili nepoznati počinilac ne bi oskrnavio krečom. Glas o muralskoj furtutmi proneo se svetom, svetski mediji pišu o oom fenomenu, reagovali su čak i poslanici Evropskog parlamenta, nastala je opšta tarapana.

U pitanju je običan nesporazum koji se iz dana u dan sve više umnožava i komplikuje. A čitava stvar je prosta da prostija ne može biti. Evo o čemu se radi. Opština Vračar ima mnoštvo spomenika kulture, ali ima samo jedan kulturni spomenik od velikog značaja – zgradu Treće beogradske gimnazije podignutu 1906. godine po projektu arhitekata Dragutina Đorđevića i Dušana Živanovića, po uzoru na najsavremenije građevine tog tipa u Evropi s početka XX veka. Međutim, Vračar nema nijedno kulturno dobro od izuzetnog značaja, što je prava sramota za ovu drevnu beogradsku opštinu.

Ispravljanje vekovne nepravde

Anonimni živopisac koji je na vračarskom zidu naslikao ikonu Ratka Mladića po vizantijskom kanonu, želeo je da ispravi tu vekovnu nepravdu i da svom voljenom gradu i kvartu podari delo kojim će se ponositi svaki ljubitelj kulture i umetnosti. Na prvi pogled može izgledati bizarno da mural sa likom ratnog zločinca bude proglašen za spomenik kulture od izuzetnog značaja, što je najviša titula koju jedan artefakt može da ponese a da ne dobije kilu, ali to može da pomisli samo neznajša zakona države Srbije.

Dovoljno je pogledati odgovarajuće članove Zakona o kulturnim dobrima, pa videti da nema nikakvog razloga da vračarski mural ne bude uvršten u najvredniju kulturnu baštinu Srbije. Naprotiv, svi razlozi su na strani murala. Član 5. počinje ovako: „Kulturno dobro od izuzetnog značaja jeste ono kulturno dobro koje ima jednu od sledećih karakteristika“, a potom sledi spisak neophodnih osobina.

Istorijska ličnost prvog reda

Karakteristika prva: „Poseban značaj za društveni, istorijski i kulturni razvoj naroda u nacionalnoj istoriji, odnosno za razvoj njegovog prirodnog okruženja“. Ratko Mladić je bio pionir Srpskog sveta i jedan od njegovih utemeljivača, samo što se taj projekat u ono doba zvao Velika Srbija. To mu je pravo ime, mada su u upotrebi i drugi nazivi: Homogena Srbija (Moljević), Definitivna Srbija (Rajko Otrov Nogo), Srbija Elefantijazis (autor nepoznat).

Kao zapovednik Vojske Republike Srpske koja je preuzela naoružanje, objekte i infrastrukturu od JNA, Mladić je radio sve što je bilo u njegovoj moći na razvoju naroda, a pogotovo nacionalne istorije koja se tih ranih devedesetih godina očitovala u tradicionalnim formama kao što su etničko čišćenje, masovno proterivanje, pljačka, silovanje, konc-logorovanje i genocid. Mladić ne samo da je stvorio grandiozno kulturno delo otelotvoreno u nebrojenim masovnim grobnicama, već je jedan od glavnih kreatora savremenog nacionalnog identiteta. Na stvaranju srpstva nije radio teorijski, u kabinetu, kao većina akademika i ostalih rabotnika na osmišljavanju ratnog poduhvata, već je delovao na terenu, u krvavoj praksi.

Karakteristika druga: “Svedoči o presudnim istorijskim događajima i ličnostima i njihovom delovanju u nacionalnoj istoriji“. Ovu karakteristiku pomenuti mural ispunjava sto posto, a možda i više. To je umetničko delo koje govori o presudnim događajima novije srpske istorije, među kojima se posebno izdvajaju opsada Sarajeva, pokolji po istočnoj Bosni, rušenje stotina džamija po čitavoj zemlji, osnivanje brojnih konc-logora, te genocid u Srebrenici kao ključni događaj.

Upravo je na ova zlodela mislio anonimni umetnik kad je pored Mladićevog portreta u natprirodnoj veličini napisao: „Đenerale, tvojoj majci hvala“, što usput govori o velikoj privrženosti porodičnim vrednostima. Pored Miloševića i Karadžića, Mladić je ključna ličnost moderne nacionalne istorije, o čemu govore i hiljade stranica zapisnika sa suđenja pred Haškim tribunalom. Da bi se nabrojale sve Mladićeve zasluge nije dovoljan ni opus veličine Tolstojevog, dovoljno je pomenuti da je reč o čoveku koji je lično odgovoran za stotinak hiljada mrtvih. O ranjenima, raseljenima, o svim onima kojima je razorio živote – da i ne govorimo. Zato su svi poklonici klanja i istrebljenja svega drugog i drugačijeg vatreni obožavaoci Ratka Mladića i smatraju ga vodećom istorijskom ličnošću modernog doba.

Mladić je presudno oblikovao srpsko društvo

Karakteristika treća: “Predstavlja jedinstvene (raritetne) primerke stvaralaštva svog vremena ili jedinstvene primerke iz istorije prirode”. Za mural nismo sigurni, ipak se svi slični freskopisi rade po ustaljenoj modli, ali zato je njihov model svakako jedinstven i raritetni primerak, jer zločinca takvih gabarita srpska istorija ne pamti, a ni mnoge druge nacionalne istorije ne bi mogle da se pohvale ovakvim kapitalcem.

Karakteristika četvrta: “Veliki uticaj na razvoj društva, kulture, tehnike i nauke”. Uticaj Ratka Mladića na razvoj društva, kulture, čak i nauke je presudan, za tehniku nisam siguran, ali to je manje bitno. Upravo zahvaljujući Mladiću i svim njegovim saučesnicima, svim onim ideolozima koji su ga stvorili, svim intelektualcima, novinarima, sveštenim licima koja veličaju njegov ubilački projekat – srpsko društvo danas izgleda ovako beznadežno, propalo, amoralno, zapušteno i anticivilizacijski. Sva ona književna i druga umetnička dela koja falsifikuju nedavnu istoriju, poriču zločine i genocid, svi oni vrli pregaoci koji progone autošoviniste i zle duhove samoporicanja – sve je to izmilelo iz Mladićevog šinjela. Ili iz njegove šapke.

Koliki je uticaj Mladićevog zlodela bio presudan za oblikovanje savremenog srpskog društva govori i činjenica da se haška presuda protiv njega doživljava kao presuda celom srpskom narodu, bez izuzetka, uključujući i bebe u kolevci i još nerođenu decu. Presuda za genocid biva predstavljena kao proglašavanje čitave srpske nacije genocidnom, ma šta to značilo. Da nije bilo Mladića ne bismo imali sve ovo što imamo danas: poricanje Mladićevih zlodela, poricanje odgovornosti elite za velikosrpski projekat, izbegavanje odgovornosti za četiri besmislena rata, negiranje svih mogućih zločina, autoviktimizaciju, šovinizam, destabilizaciju celog regiona, zavadu sa svim susedima, nasrtaje na komšijske države, nesposobnost razlikovanja dobra i zla, preziranje ljudskog života, spregu mafije i države, rasap svih humanističkih vrednosti,

Kultura smrti i razonode

Karakteristika peta: “Izuzetna umetnička ili estetska vrednost”. Kao što smo već rekli, vračarski mural nije baš originalan, liči na mnoge druge, ali to nije od presudnog značaja. I književno delo Dobrice Ćosića je katalog oveštalih stereotipa, brevijar banalnosti, pa su vrli vejači ovejane suštine oca nacije proglasili za velikog pisca, a ovi mlađahni karijeristi su ga čak upoređivali sa Džojsom, što je čista blasfemija. I nije on jedini, čitava “književnost populističkog talasa” je kanonizovana, na silu i uprkos književnom ukusu i zdravom razumu. Nema sumnje da bi se našli i likovni kritičari koji bi vračarski mural proglasili za vrhunsko dostignuće savremenog srpskog slikarstva, kao da je to neki problem.

Kad se sve sabere, jasno je kao dan da je vračarski mural kulturno dobro od izuzetnog značaja, baš kao i model koji je na njemu naslikan. Nema potrebe posebno napominjati da je reč o umetničkoj baštini koja pripada kulturi smrti, to je vidljivo iz svih krvavih tragova koje je Mladić ostavio za sobom. Jedino što možda malo zbunjuje jeste to što stavljamo znak jednakosti između murala i Mladića, slike i modela, podražavanja i realnosti. Međutim, treba imati na umu da je ovde reč o ikoni, svetoj slici koja je, kako kažu mudri teolozi, “vizuelno saopštavanje nevidljive božanske stvarnosti, manifestovane u vremenu i u prostoru”.

Kako stoji u orosu Sedmog vaseljenskog sabora koji je odbranio ikone od ikonoboraca: “Čast koja se ukazuje ikoni doseže do prototipa, pa se onaj koji se klanja muralu Ratka Mladića, poklanja istovremeno i izobraženoj ličnosti na njoj, dakle samom masovnom ubici”. Vračarski mural je samo portal kroz koji se projavljuje Mladić, budući da je objektivno sprečen da se pojavi među ljubiteljima smrti, ubijanja i razaranja, jer služi doživotnu robiju baš za dela kojima se njegovi poklonici dive.

Eto zašto naprednjački režim štiti mural posvećen ratnom zločincu, reč je o očuvanju kulturne baštine. Preostalo je samo da se mural zvanično proglasi kulturnim dobrom od izuzetnog značaja, pa će i zaštita biti legalizovana. Muralisti će biti zadovoljni jer je vračarskoj ikoni Ratka Mladića ukazana počast kakvu zaslužuje unutar kulture smrti. A i za antimuralistie ima nade, doduše u nešto daljoj vremenskoj perspektivi. Naime, nema boljeg načina da nešto propadne doli da bude proglašeno kulturnom baštinom koju vredi sačuvati. To je siguran put u propast. Mural će podeliti sudbinu nebrojenih starih građevina, zamkova, kuća uglednih ličnosti, legata, rukopisa, vila, crkava, spomen-kuća i sličnih neprocenjivih delova kulturnog nasleđa koji su ravnodušno prepušteni zubu vremena. Autodestruktivni potencijal kulture smrti je neiscrpan, na kraju će pojesti i samu sebe.

(Antena M)