Film „Quo vadis, Aida“ bosansko-hercegovačke rediteljke Jasmile Žbanić dobio je tri nagrade Evropske filmske akademije u Berlinu. Ovo ostvarenje proglašeno je za najbolji film u 2021. godini, Jasmila Žbanić dobila je nagradu za najbolju rediteljku, a za najbolju glumicu proglašena je Jasna Đuričić za naslovnu ulogu. Tako se srpska glumica našla u društvu najvećih svetskih filmskih zvezda, među prethodnim dobitnicama ove nagrade su, recimo, Kejt Vinslet, Tilda Svinton, Šarlot Rempling, Helen Miren, Kristin Skot Tomas, Penelope Kruz, Žilijet Binoš, Izabel Iper, Katrin Denev… A ni ove godine nije u lošem društvu: evropskog Oskara za najboljeg glumca dobio je Entoni Hopkins za ulogu u filmu „Otac“, a za najbolji scenario nagrađeni su Kristofer Hempton i Florijan Zeler, scenaristi ovog filma.

Nezapamćeni uspeh srpske glumice izazvao je pravi talas euforije i oduševljenja u Srbiji. Već decenijama smo malo skrajnuti, izolovani od sveta, osećamo se nekako zapostavljeno, kao trinaesto prase, pa svako priznanje našim umetnicima i sportistima doživljavamo kao pravednu satisfakciju i ispravljanje nepravde. Doduše, sami smo sebe doveli u poziciju marginalaca i otpadnika, ali tim je jača radost kad neki naše gore liste postigne kakav uspeh i dobije međunarodno priznanje za svoj rad.

Širom Srbije slavlje ne prestaje već danima, državni vrh je organizovao doček glumice, sve se orilo od pesama i pokliča ushićenja, a bilo je i spontanih okupljanja građana. Distributerske kuće se utrkuju koja će pre da prikaže film po srpskim bioskopima, RTS je odmah otkupio prava za emitovanje, pa pušta film jednom nedeljno u udarnom večernjem terminu, a mediji su pali u pravi trans, zanos i amok sa elementima ekstaze. Predsednik je odmah obećao da će nagrađenoj glumici iz posebne budžtske linije biti isplaćena bogata premija, u rangu onih koje se isplaćuju sportistima, političarima je ipak najviše stalo do imidža Srbije, pa svakog našijenca sa svetski priznatim dostignućima doživljavaju kao ambasadora domaje.

Borci protiv cenzure

Naravno, ništa od navedenog se nije dogodilo, jer narečeni film govori o genocidu u Srebrenici, a taj događaj bi ovdašnja javnost da poništi, izbriše, pa se ponaša kao da se nikada nije ni desio. Distributeri nisu zainteresovani da publici prikažu film koji je dobio tri evropska Oskara, a i još neke važne nagrade. RTS nije prikazao film ni u udarnom, ni u neudarnom terminu. Nije bilo nikakvog slavlja, naprotiv, tabloidne i televizijske trovačnice pokrenule su pravu kampanju protiv inkriminisanog filma, nastavljajući svoj uobičajeni trijumfalni ples po grobovima nevinih žrtava.

Očigledan pokušaj cenzure u ime nastavka genocidnog poduhvata izazvao je pravu lavinu negativnih reakcija. Prva se pobunila struka i svom snagom stala iza koleginice ovenčane prestižnim priznanjem. Udruženje dramskih umetnika Srbije odmah je napisalo protestno pismo koje su potpisale stotine glumaca i drugih filmskih i pozorišnih radnika.

U pismu su naveli da je sloboda izražavanja jedna od najviših vrednosti našeg društva, zagarantovana čak i Ustavom Srbije, i da ne pristaju na cenzuru iz ideoloških ili bilo kojih drugih razloga. Društvo koje ćutke pristaje na zabranu prikazivanja filmova nije slobodno, a u takvoj atmosferi nasilja nad ljudskim duhom ne mogu se stvarati veliki filmovi, niti nastajati istinska umetnost. Ako srpska publika ne treba da vidi najbolji evropski film, šta bi onda trebalo da gleda – pitaju se dramski umetnici u otvorenom pismu. „Za ‘Quo vadis, Aida’ glasalo je više od četiri hiljade članova Evropske akademije, i gotovo su jednoglasno doneli odluke o nagradama, to su ljudi iz filmske struke, i mislim da je to dovoljna preporuka da se prikaže kod nas i u državama u kojima još nije prikazan”, navode buntovnici protiv zabrana. Na kraju pisma su zatražili od RTS-a da prikaže „Qou vadis, Aida“.

Sloboda stvaralaštva ili ništa

I ostala esnafska udruženja pridružila su se kolegama koje ne pristaju na cenzuru. Asocijacija filmskih autora Srbije, Udruženje scenarista Srbije, Asocijacija filmskih reditelja, Asocijacija filmskih producenata Srbije, Udruženje pozorišnih kritičara i teatrologa Srbije, DOK SRBIJA – Dokumentaristi Srbije i još nekoliko udruga pridružili su se protestu svojih kolega i stali u odbranu umetnosti i slobode izražavanja, solidarišući se sa svojom koleginicom. Potom su svi zajedno uputili poslanicu Javnom servisu sa zahtevom da se emituje film, a zahtevu su se pridružili i brojni slobodni umetnici, pisci, slikari, muzičari i građani drugih, neumetničkih zanimanja.

„Vreme je da Javni servis uzme u obzir na svetskom nivou prepoznatu umetničku vrednost ovog filmskog remek-dela koje se bavi našom nedovršenom prošlošću, u kojem igra veliki broj glumaca iz Srbije, i tako promoviše vrednosti koje će se suprotstaviti govoru mržnje i ratnoj retorici. Nepotrebno je napominjati koliko bi takav gest doprineo izgradnji mira, pomirenju i suočavanju sa prošlošću, posebno imajući u vidu narastajuću glorifikaciju ratnih zločina i ratnih zločinaca u našem društvu, a RTS bi time pokazao koliko je važna edukativna komponenta”, stoji u pismu poslatom Draganu Bujoševiću, generalnom direktoru RTS-a.

Ne treba nam film, imamo mural

Naravno, ni ovo se nije dogodilo, pismo RTS-u uputila je Regionalna akademija za razvoj demokratije, nekoliko usamljenih pojedinaca iz branše je podržalo zahtev da Javni servis emituje film, to su podržali i novinari i aktivisti koji se inače bave ratnim zločinima, stanjem poricanja i suočavanjem s prološću. Za većinu javnih delatnika je sasvim normalno da srpska publika ne vidi najbolji evropski film u kojem igra najbolja evropska glumica koja je iz Srbije. Šta tu uopšte ima čudno? Da je Jasmila Žbanić lepo falsifikovala činjenice, da je prikazala Ratka Mladića kao heroja, da su Srbi prikazani kao žrtve genocida a Bošnjaci kao izvršioci ovog zločina – niko ne bi imao ništa protiv da se film prikaže. Ovako, sve je ostalo u domenu predvidiljivog, pleme spava mrtvim snom, dobrovoljno odsečeno od ostatkka sveta, ali i od minimuma etičnosti.

Sve je to očekivano i predvidljivo, i medijska buka i bes povodom filma, i kukavičko ćutanje, i okretanje glave na drugu stranu, i nastavak poricanja genocida. U zemlji kojom vlada „Sto za jednoga“, u kojoj državni organi tetoše ratne zločince i čuvaju mural Ratku Mladiću, u kojoj je intelektualna elita iz sve snage angažovana na negiranju zločina i genocida, u kojoj gotovo da postoji konsenzus o lažnoj slici ratne prošlosti – sve se odvija po planu. Šta će nam film kad već imamo murale? Ionako smo skloniji nepokretnim slikama.

Strah i drhtanje

Jedino što pomalo iznenađuje jesu komentari raznih ljudi koji nisu ni novinari tabloida, ni političari na vlasti, ni učesnici udruženog zločinačkog poduhvata, a verovatno nisu ni glasači socijalista i radikala, s obzirom da se mogu videti na portalima koje Vučić ne kontroliše. Većina je izričito protiv filma, sa gađenjem i ljutnjom odbijaju pomisao da pogledaju film, groze se ideje da ga RTS prikaže, ponavljaju oveštale stereotipe i predrasude o ratu pokupljene iz nacionalističke propagande, pojma nemaju šta se zapravo događalo, film nisu gledali – ali ga najoštrije osuđuju, unapred, za svaki slučaj.

Pomalo iznenađuje panični strah od filma, i to igranog, ne dokumentarnog. Toliko su se ustrašili od jednog filma, nadrealna količina negativnih emocija pljušti po komentarima, stiče se utisak da će, ukoliko RTS pusti film ili ukoliko bude prikazan u bioskopima, Srbiju zbrisati apokalipsa. Neuvaženi poricatelji genocida, ako ste već toliko sigurni u tu svoju istinu u koju niko drugi na kugli zemaljskoj ne veruje, šta tu može da učini jedan igrani film, čak i ako je proglašen za najbolji u Evropi? Pa cela Srbija je pre mnogo godina videla dokumentarne snimke na kojima Škorpioni maltretiraju i ubijaju goloruke bošnjačke dečake, pa ništa, i dalje većina ne veruje svojim očima i činjenicama. Zašto ste se toliko uspaničili? Od čega strepite i strahujete? Ako je istina na vašoj strani, ko će protiv vas?

Tačno znaš šta ne treba da znaš

Silna energija uložena u borbu protiv neviđenog filma, baš kao i silina poricanja koja već godinama uporno preplavljuje srpsko društvo – pokazuje da negatori zapravo znaju šta se dogodilo. Ne znaju baš detalje, nisu iscrpno upoznati sa ratnim događajima, prihvataju svaku priču koja im ide na ruku, koliko god nelogična i sumanuta bila – ali baš zato što nešto znaju, i što im je jasno da s tom velikosrpskom nacionalističkom verzijom događaja nešto nije u redu. Tipično za stanje poricanja: tačno znaš šta ne treba da znaš.

Može jedna grupa ljudi da veruje kako je samo ona u pravu, kako samo ona zna istinu, a da čitav svet greši – ali to neminovno dovodi do sumnje u sopstvene stavove. Pogotovo što svi znaju za suđenja u Hagu, za silne dokaze i svedočanstva o nebrojenim ratnim zločinima, svi znaju da je Slobodan Milošević bio zločinac, svi znaju da nešto nije u redu s pričom da je Ratko Mladić heroj. Gde su velikom generalu i heroju slavne bitke? Kakav je to rat u kojem mahom ubijaš civile?

Mogu ljudi da veruju kako se čitav svet zaverio protiv njih, ali duboko u sebi dobro znaju da je to paranoidna konstrukcija, da takvih stvari u stvarnosti nema i da je mnogo logičnija jednostavnija verzija: da je prosto ceo svet u pravu. Kao što slute da genocid u Srebrenici, iako u njemu nisu učestvovali, ima neke veze sa njima i da moraju prema njemu nekako da se odrede. Umesto što gunđaju protiv filma „Quo vadis, Aida“, mnogo bi im bilo bolje da se pogledaju u ogledalo i da sebi postave to pitanje: Kuda ideš? I dokle misliš ovako?

(Antena M)