Episkop bački Irinej dao je još jedan tradicionalni božićni intervju nedeljniku “Pečat”, u kojem je još jednom otvorio dušu Miloševićevom Gebelsu Miloradu Vučeliću, glavnom pečatniku. Kako reče intervjuer u uvodnom delu, “razmišljanja i iskazi” mudrog Irineja “imaju posebnu vrednost, u ponekom domašaju i istorijski značaj”. Ni manje ni više nego istorijski značaj!

Takve su naše vladike, prava vrela bogomudrosti i veleumne učenosti, svaka im je reč duboko promišljena, pogađa u srž pojave, a ponekad i u sam centar, prodire duboko ispod površine i odmah objašnjava suštinu vaskolikog sveta, vaseljene i okoline.

Svet tiranije i zla

Pa da vidimo kakva su to razmišljanja od istorijskog domašaja, a možda i prebačaja. Pita stari propagandista Irineja o političkim nemirima koji su pogodili milu nam otadžbinu nakon “tragedije na železničkoj stanici u Novom Sadu” (eufemizam za masovno ubistvo iz koruptivnih pobuda), a Irinej odgovara kao iz topa ili haubice: “Tužna je istina da je ideologija neoliberalizma svojom samrtničkom rukom, preko svojih protagonista na Zapadu i kod nas, ščepala za gušu i zavela deo naše omladine, kao i deo obrazovanih ljudi, koji su, izgleda, spremni da joj sopstvenom i tuđom krvlju produže život. Oni su prihvatili potpuno apsurdnu i lažnu tezu da se kroz sukobe, neslogu i podele može izgraditi stabilno i uređeno demokratsko društvo. Kao da se išta može postići dodatnim, potpunim i vulgarnim srozavanjem temeljnih vrednosti naše civilizacije!”

Vaistinu mudre reči, kao da su prepisane iz “Informera”. Dakle, kad studenti i građani masovno traže pravdu, da se pohapse i procesuiraju odgovorni za pogibiju šesnaestoro ljudi – oni to ne rade iz čistih moranih pobuda, suštinski hrišćanskih, već zato što ih je zavela ideologija neoliberalizma. Eh, ti pobunjeni građani, nikad nemaju razlog za nezadovoljstvo. Tlačenje, korupcija, ubistva – to uopšte nisu razlozi za bunt. Normalno, jer po episkopu nikakve pobune ne sme da bude, niti sukoba i podela.

Građani, pastva, sirotinja raja treba da ćute i trpe dok ih velmože zlostavljaju, pljačkaju i ubijaju, takva je podela uloga u svetu za koji se Irinej zalaže. Samo što to nije svet ljubavi, praštanja i jevanđelja, svet ravnopravnosti i poštovanja ličnosti, već svet tiranije i zla. Pošto je vladika u tom svetu deo privilegovane kaste, pošto sedi uz skute gospodaru Vučiću, pošto je njegova organizacija finansijski zavisna od nenarodnog režima, onda je sasvim logično što Irinej propoveda ovakve budalaštine koje ni pas s maslom ne bi pojeo.

Lažna neutralnost

“Stabilno i uređeno demokratsko društvo” koje pominje vladika, upravo je i izgrađeno kroz sukobe i podele, kroz političku borbu, i to mahom kroz borbu potlačenih slojeva za svoja prava, protiv povlašćenih koji u svojim rukama drže vlast, moć i novac tih istih potlačenih građana. Tako se odvijao istorijski proces stvaranja demokratije, o čemu bi episkop mogao da se obavesti u relevantnoj literaturi, recimo u istoriji levice od 1848. godine do kraja XX veka pod naslovom “Kovanje demokratije” koju je napisao Džef Ili.

Crkva je, navodno, neutralna u sukobu koji traje više od godinu dana – na jednoj strani korumpirani, razbojnički režim, na drugoj – pobunjeni studenti i građani koji ne žele da žive u autokratiji. Čak i da je crkva zaista neutralna, to bi značilo da je na strani dželata, zlostavljača i tiranina, kao i uvek u sličnim društvima i situacijama. Međutim, ta neutralnost je lažna, što se vidi i iz sledećih Irinejevih reči: “Kada prvog suseda ili čak rođaka vidite kao neprijatelja zbog drugačijeg političkog mišljenja, a vođe sukobljenih opcija odbijaju ideju o bilo kakvom kompromisu, a kamoli konsenzusu, dolazi do borbi u kojima se ne nadmeću ideje i mišljenja niti pobeđuje pamet”.

Da je Srbija demokratsko, uređeno društvo gde postoji podela vlasti, demokratski izbori, funkcionalne institucije – zaista bi bilo sumanuto videti neprijatelje u pristalicama režima. Međutim, Srbija je zahvaljujući Vučićevom režimu i svim njegovim šrafovima – razvaljeno društvo, ogrezlo u lopovluk, bezakonje, nasilje, korupciju, prezir prema ljudskim pravima, gaženje ljudskog dostojanstva i sva druga zla. A Irinej se pretvara kao da kod nas postoji demokratija i neka normalna politička borba, sukobljavanje mišljenja, nadmetanje ideja. Naprednjačka ideja je da tlače, izrabljuju, zlostavljaju, hapse, tuku i pljačkaju ostatak stanovništva. Sa takvim “idejama” nema baš mnogo razgovora, takve bezakonike koji ne znaju za Boga naprosto treba svrgnuti sa vlasti koju su uzurpirali, i to protiv volje većine građana.

Divljenje knezu ovog sveta

Uostalom, sve što Irinej govori o stabilnom demokratskom društvu su priče za malu decu, jer u većem delu intervjua otvoreno podržava autokratije i tiranije, pre svega voljenu majčicu Rusiju, sa još voljenijim diktatorom Vladimirom Putinom, inače masovnim ubicom, na čelu. Podsetio je vladika čitaoce “Pečata” kako je pre nekoliko meseci zajedno sa patrijarhom Porfirijem posetio Putina u Moskvi, a tu ih je dočekao i duhovni poglavar Rusije patrijarh Kiril. Pinki je video Vovu, pa je sav ponosan citirao koljača i zločinca: “Predsednik Putin je u razgovoru, koji je dobio veliku pažnju svetskih medija, naglasio da on lično, kao retko ko od savremenih državnika, potpuno razume i podržava ulogu Crkve u savremenom društvu, posebno u nepokolebivom čuvanju verskog i narodnog identiteta i duhovnih temelja”.

Jašta, narodni identitet i duhovni temelji se najefikasnije čuvaju ubijanjem žena, dece i staraca po Ukrajini, rušenjem kulturnih objekata i bogomolja, uključujući i pravoslavne hramove, granatiranjem stambenih zgrada, bombardovanjem škola, vrtića i bolnica, te silovanjima, pljačkom i kidnapovanjem dece. Izgleda da su ti duhovni temelji koje Putin čuva pomalo satanistički.

Proslovio je vladika bački i kako je bio “zaista počastvovan, kao retko kada u životu”, što je bio prisutan kad je Putinov privatni patrijarh Kiril besedio kako je “od svih pomesnih Pravoslavnih Crkava, Srpska Crkva najbliža Ruskoj Crkvi”. Čega se pametan stid, i ne samo pametan, već bilo ko ko ima zrnce savesti i morala, bilo koji čovek koji se ne klanja ubicama i anđelima uništenja – time se srpski vladika ponosi. Biti blizak ruskoj crkvi koja opravdava agresiju na Ukrajinu i ubijanje civila, razaranje gradova, spaljivanje sela – nije nešto čime bi se trebalo hvaliti. Osim u naopakom svetu u kojem živi vladika Irinej i silni drugi putinofili, omađijani kremljaskom propagandom i divljenjem goloj, brahijalnoj sili. Odnosno – knezu ovog sveta.

Tabloidna teologija

Podsetio je Irinej i kako su on i patrijarh u Moskvi govorili o obojenoj revoluciji koja se navodno odvija u Srbiji, denuncirajući belosvetskom diktatoru i tiraninu sopstveni narod, i to onaj deo tog naroda koji se bori protiv nepravde, beščašća, bezakonja i tiranije. Sada je episkop otišao i korak dalje, pa je ponovo parafrazirao “Informer”, “Srpski telegraf”, “Alo”, “Kurir”, TV Pink, TV Happy i ostale trovačnice srpske nacije.

Veli vladika ovako: “Epitet obojena trebalo bi da označi njen nenasilni karakter. To se ipak mora staviti pod veliki znak pitanja jer je bilo mnogo nasilja na ulicama, uskraćivanja elementarnih prava, onemogućavanja kretanja, neuspelih pokušaja zaustavljanja privrednog života, uništavanja prosvetnog sistema, pa i nastojanja da se izazovu nemiri i žrtve u duhu parole, zna se čije, ‘Srbe na Srbe’. To je, nažalost, bio plan organizatorâ. Mnogo toga se još može reći o karakteru nemirâ, ali da su bili nenasilni, to ne mogu da potpišem”.

Da, vaistinu je Irinej D.J. Vučićević u mantiji. Štrajk prosvetnih radnika i blokade fakulteta su – “uništavanje prosvetnog sistema”. Demonstracije i blokade saobraćaja su nasilje, dočim premlaćivanje devojaka bejzbol palicama nije nasilje, batinanje mirnih demonstranata takođe nije nasilje, a izgleda da ni ubistvo nadstrešnicom i korupcijom uopšte nije nasilje.

Režim koji se zasniva na nasilju, još od davnih radikalskih dana, nije nasilan, ali su zato nasilne stotine hiljada građana koji mirno demonstriraju, a najnasilniji su oni minuti ćutanja i odavanje pošte ljudima koje je pobio napreednjački režim. Mirno demonstrirati, po Irineju, znači izazivati nemire i nastojati da dođe do žrtava, a upotrebljavati zvučni top protiv nenasilnih demonstranata – to je valjda delo jevanđeoske ljubavi. Da, crno je belo, laž je istina, nasilje je nenasilje, mržnja je ljubav, znamo sve, još od Orvela.

Srpski čun uz ruski brod

Moglo bi se ovako citirati unedogled, ceo intervju je jedan džinovski crni biser, zbirka manipulacija, sasvim u duhu kremaljske i naprednjačke propagande, ali treba se negde i zaustaviti. Ionako je sve što govori vladika dobro poznato iz tabloida i kremaljskih glasila. U tom duhu valja i okončati ovaj mučni pregled duhovnih pogleda jednog crnog duhovnika: “Dozvolite mi da zaključim rečima besmrtnoga Solženjicina: mi ne hrlimo ni nadesno ni nalevo, mi hrlimo uvis! Stoga smo, uvek i svagda, onde gde je, bez obzira na trenutne ‘političke odnose’, istinska pravoslavna vaseljena, ‘vizantijski Komonvelt’, i velika pravoslavna Rusija, bez koje nas danas ne bi ni bilo, a uz čiju moćnu lađu će ostati privezan i naš mali srpski čamac (čun, kako je govorio moj blaženopočivši imenjak, patrijarh Irinej) na burnoj pučini današnjega sveta”.

To je suština Irinejeve poruke, treba pobeći od zlog, bezbožnog, obezduhovljenog Zapada, i vezati srpski čun uz veliki ruski brod, treba Srbiju zauvek odseći od sveta, pretvoriti je u diktatorski brlog u kojem će mala grupa na vlasti (svetovnoj i duhovnoj) tlačiti milione podanika, od Srba treba napraviti mužike i sluge, treba podržavati ruske agresorske ratove i nasrtaje na mirne susede.

Treba podržati svaki zločin zlikovačkog režima iz Kremlja, svako zlodelo koje dolazi sa istoka, samo da nam nikad ne bi svanulo, samo da nikad u Srbiju ne dođu demokratija, vladavina prava, poštovanje zakona, uvažavanje svakog čoveka, poštovanje ljudskog dostojanstva. Samo da nikad ne dođe do evangelizacije i hristijanizacije srpske nacije.

To je jedina ideja vodilja kremaljskih vladika, osobenih duhovnih lica koja se dive tiranima i ubicama, to je jedino što su dokonali tokom decenija života i rada. Ne hrle oni uvis, već naniže, najniže što ljudsko biće može pasti, jure pravo u tamu najkrajnju, tamo gde se čuju samo plač i škrgut zuba. Vernom narodu koji ima ovakve duhovnike, ni pakao neće teško pasti.

(Antena M)