Urednici naše stvarnosti primetili su da poneka činjenica o kremaljskom režimu uspeva da se probije i do našeg malog zakutka, pogotovo otkad je počeo rat u Ukrajini, pa su bili primorani da pojačaju konjsku dozu propagande do maksimuma. Mobilisana je četa prevodilaca s putinovskog ruskog, ne bi li domaća publika dobila što više izvorne propagande, direktno sa hazjajinovog vrela. U tom pregnuću ističu se mnoge internet adrese, a među najagilnijima je portal „Iskra“, elektronske novine Andrićgrada, pod čvrstom dirigentskom palicom Emira Kusturice, spahije ovdašnjeg.
Ovaj portal redovno objavljuje najumnije uratke odanih podanika Vladimira Putina, koji nam predstavljaju originalne primere nove ruske vojno-političke misli. Jedan od redovnih autora je Aleksandar Hodakovski, zapovednik brigade „Vostok“, koji u pauzi između razaranja ukrajinskih gradova nađe vremena da pribeleži svoja filozofska razmišljanja o životu, besmrtnosti duše, ruskom svetu i razlozima za ubijanje nevinih civila. Nakon što je postrojio misli u svojoj glavi i izvršio redovnu jutarnju smotru, komandant ovako započinje tekst „Jedina istinska pobeda“, dubokim filozofskim pitanjem: „Kad već ratujemo, ginemo i ubijamo druge ljude, meni lično je potreban malo potpuniji odgovor na pitanje: zbog čega?“
Ponosni na ubijanje
Takve su te slovenske duše, široke, nije Dmitrij Karamazov uzalud govorio da ih valja malo suziti, ne može čovek tek tako da ubija naokolo, već se i pita čemu sve to. Naravno, tu je odmah i odgovor – zbog Velike Rusije. Ali, u čemu je njena istinska veličina, pita se dalje uniformisani mislilac. U potrebi onih koji ubijaju da budu „ponosni na svoju zemlju“. A u čemu se ogleda taj ponos koji služi kao opravdanje za klanje? Evo odgovora: „Najčešće se ovaj ponos sastoji u prostoj anegdotskoj formuli: ‘Mi … mi ćemo svima drugima dati po…“ Komandant mislilačke brigade nije završio misao iz razumljivih razloga, pre svega iz pristojnosti. Granatirati naseljena mesta, sravnjivati čitave gradove sa zemljom, ubijati nevine civile kojima si prethodno vezao ruke, sahranjivati ih u improvizovane masovne grobnice – sve je to dozvoljeno, ništa od toga nije nepristojno, zbog pomenutog ponosa. Ali psovati, e to već nije pristojno. Nije uzalud psovanje bilo zakonom zabranjeno u Nezavisnoj državi Hrvatskoj. Za razliku od klanja.
Kaže dalje Hodakovski da i on deli ovakvo mišljenje, da i on želi da oseti „superiornost nad svima i gordost zbog svoje zemlje“. Međutim, nešto mu se dogodilo, pa mu to ipak nije dovoljno, percepcija Rusije mu se promenila „sa godinama i u potrazi za smislom života“. Dumao je, dumao zapovednik u dugim noćima kraj logorske vatre, i na kraju je dokonao, uspeo je da uhvati smisao u klopku i da ga zadrži u pritvoru. Napregnuvši moždane vijuge do pucanja, došao je do aksioma: „U Rusiji nema druge vere – samo pravoslavne“.
Pravoslavna Valhala
Ne zna on šta koga spasava, ali jedno zna, „ruska duša će se spasiti samo u Pravoslavlju“. I zato treba čuvati pravoslavnu veru, „da bi ruski čovek spašen odlazio u besmrtnost“, posmrtna sudbina je ono što je najbitnije, to je neuporedivo važnije od osećanja nacionalnog ponosa. Da bi se sačuvalo pravoslavlje, potrebna je snažna zemlja. Zapad vekovima napada Rusiju upravo kako bi uništio pravoslavnu veru, jer zna u čemu je najveća ruska snaga. I zato Rusija mora da bude jaka, da bi Rusi posle smrti odlazili u pravoslavni raj. Tako da ruski vojnici mogu mirno da nastave sa agresorskim pohodom. Oni ubijaju žene i decu, pljačkaju ukrajinske domove i plen šalju u domaju kurirskim službama, spaljuju kuće, ruše pravoslavne crkve – kako bi sačuvali pravoslavlje. Ako već opravdavaš zločine tzv. višom idejom, onda čini to što gluplje i besmislenije.
Raj koji opisuje Hodakovski nema veze sa hrišćanskom eshatologijom, to je – Valhala, ratničko zagrobno obitavalište. A narečeno pravoslavlje je sušta suprotnost hrišćanstvu, to je religija ratničkog plemena, očigledna regresija na neke davno minule epohe i prevaziđene oblike religijske svesti. Ima ta devijacija i ime, zove se etnofiletizam, i osuđena je kao jeres još u XIX veku. Nema to nikakve veze sa hrišćanskim univerzalizmom i milosrđem. Da su se ovi današnji pravoslavci našli u Jerusalimu pre par hiljada godina, Hrist ne bi završio na krstu, nego bi poveo vojsku u osvajački, pljačkaški pohod.
Istina je u vojnoj sili
Jedan od redovnih mislilaca ruskog sveta na iskričavoj „Iskri“ je i German Sadulajev, ruski pisac čečenskog porekla, politički aktivista Komunističke partije Ruske Federacije. I on neguje sličan način nemišljenja kao Hodakovski, iako je čovek od pera, a ne od kalašnjikova. Evo kako se Sadualjev obraća onima koji su protiv rata: „Čujte: ako izlazite na ulice i zahtevate da se rat zaustavi, to je vrlo dobro. To pokazuje da živimo u slobodnoj zemlji gde čovek ima pravo da slobodno izrazi svoje gledište“. Policija pohapsile hiljade demonstranata protiv rata, hapse ljude koji nose transparente s natpisom „Ne ubij“, hapse aktiviste koji dele Orvelov roman „1984“ na ulici, hapse čak i one koji ne nose nikakve transparente, a naš pisac mrtav hladan zbori o slobodnoj zemlji u kojoj svako ima pravo da izrazi svoje mišljenje. Ima, ali u svojoj ćeliji.
Citirana konstatacija je zapravo ironična, jer Sadulajev optužuje demonstrante da podržavaju neprijatelja. Ako žele da rat stane, treba to da zahtevaju od Zelenskog, misli pisac. Drugim rečima, jedino je dozvoljeno tražiti predaju od onog koji je napadnut, ni kriv ni dužan. I još poredi Rusiju sa SAD-om. Po toj logici, one stotine hiljada Amerikanaca što su demonstrirale protiv rata u Vijetnamu pred Belom kućom, trebalo je u stvari da skoknu do Sajgona, pa da od Vijetkonga zatraže da se rat obustavi.
Dobro, ne treba previše očekivati od Sadulajeva, čovek sam kaže kako je normalno da je ratna specijalnost književnika bude – agitator-propagandista, što će reći da pisac ne treba da objektivno izveštava s ratišta, već da masno laže za svoju stranu, agresorsku. Potom Sadulajev veli da će istina pobediti, ali ne može to da učini sama. Srećom, istina ima uz sebe oružane snage Ruske Federacije, pa će uz pomoć teške artiljerije trijumfovati. A svoje shvatanje istine pisac zasniva na tezi da istoriju pišu pobednici, što će reći da nije bitno šta se zaista dogodilo, već da treba pobediti, poražene ostaviti bez glasa i svedočanstava, a istina je ono što jači odredi. Nisu bitne činjenice, ono što je tačno i istinito, već vojna sila i nadmoć određuju šta je istina i realnost.
Dugo se ovako nije razmišljalo, još od srednjeg veka. A i tad je istina uspevala da se probije, setimo se samo Prokopija iz Cezareje koji je živeo u VI veku. Pisao je dvorski istoričar zvaničnu povest vizantijskog cara Justinijana, ono što je vojna sila odredila da je istinito, to je bila istorija koju pišu pobednici, odnosno podanici koji žele da sačuvaju glavu na ramenima. Ali, napisao je Prokopije i „Tajnu istoriju“ u kojoj je naslikao mračnom paletom pravu istinu o vladavini cara Justinijana i carice Teodore. Ta knjiga je uspela da preživi vekove i da stigne do današnjih čitalaca. A Sadulajev zamišlja da je danas, u vreme interneta i novih tehnologija, kad ništa ne može da se sakrije, moguće ono što nije bilo izvodljivo pre skoro 15 vekova.
Mržnja prema logosu
Iako se sam proglasio za agitatora-propagandistu, Sadulajev se nije baš proslavio u novoizabranoj ulozi, baš kao ni njegov sabrat po lažipričama Aleksandar Hodakovski. A takvi su i svi ostali autori koje „Iskra“ forsira, oni kao da ispisuju kremaljsku propagandu pod sloganom sa naših prostora koji glasi „Niđe veze“. Jedan autor tvrdi da se Rusija baš trudila da ne isprovocira ukrajinskog agresora, baš kao što je onomad nastojala da ne provocira nacističku Nemačku. Kao da je ukrajinska vojska izvršila invaziju na Rusiju, a ne obrnuto. A o paktu između Hitlera i Staljina, dvojice braće po totalitarizmu i satiranju nevinih ljudi, ni reč. Kao ni o podeli Poljske, snabdevanju nemačke vojske ruskim gorivom, što je omogućilo osvajanja, o podeli evropske teritorije na sovjetsku i nemačku interesnu sferu, o sovjetskom osvajanju susednih zemalja u dogovoru s nacistima. To se nije ni dogodilo, jer je istina samo ono što Putin kaže da je istina.
Kad se pogleda pobliže, kremaljska propaganda je zapravo čista papazjanija, mešavina svega i svačega, bez ikakve konzistentnosti, logike i smisla. Nije ni čudo što podanici i vazali pišu gluposti kad im ritam daju njihovi gospodari. Setimo se samo portparolke Ministarstva spoljnih poslova Ruske Federacije Marije Zaharove koja je mirno obznanila da je Rusija napala Ukrajinu jer Ukrajinci nisu hteli ni sa kim da podele recept za boršč, što je, prema njenom mišljenju, očigledan primer ekstremizma, fašizma i nacizma. Nešto gluplje se teško može i pomisliti, a kamoli izreći, ali eto, to je stav zvaničnika Rusije. Jedan od mnogih sličnih u nizu. Ruska propaganda se objavljuje kao mešavina izmislica i besmislica koju ni pas s maslom ne bi pojeo, u koju ne bi mogao da poveruje niko ko ima dve vijuge u mozgu.
Doduše, Putinova propaganda i ne nastoji da ubedi razumne ljude u bilo šta, ona se ne obraća onima kojima je stalo do prave istine, onima koji tragaju za stvarnim stanjem stvari. Putinova propagandna mašinerija obraća se drugoj vrsti ljudi, onoj koja ne traži istinu da bi delovala u skladu s njom, već ište samo autoritet i silu kojima će se pokoriti. U tim raznorodnim lažima postoji ipak jasna zajednička linija, a to je prezir prema istini, činjenicama, logici, stvarnosti. To je neizmerna mržnja na ljudsku sposobnost spoznaje, mišljenja, razabiranja u stvarima sveta, mržnja na razum, na logos, na ono što čoveka čini čovekom. Što reče Josif Brodski u Veneciji 1993. godine: “Reč je o tome da je osnovna tragedija ruskog političkog i društvenog života u ogromnom nepoštovanju čoveka prema čoveku – uopšte, ako hoćete, u preziru”. Putinovi kvazimislioci taj prezir pokušavaju da nam prodaju kao blagu vest, specifičnu rusku istinu i pravoslavnu verziju hrišćanstva.
STUPS: Bestijarijum