Na današnji dan, 31. jula 1941. godine streljana je u Velikom Bečkereku (današnjem Zrenjaninu) komunistkinja, revolucionarka i narodna heroina Sonja Marinković. Malo se ko danas seća Sonje Marinković, mada je njeno ime, za divno čudo, uglavnom preživelo revizionistički talas koji nas zapljuskuje već tridesetak godina.

Osnovne škole u Zemunu, Zrenjaninu, Subotici i Novom Sadu i dalje nose njeno ime, takođe i poljoprivredna škola u Požarevcu, kao i ulice po vojvođanskim gradovima i Akademsko kulturno-umetničko društvo novosadskog univerziteta.

Uprkos tome, Sonja Marinković deli sudbinu drugih saboraca koji su pali oslobađajući svoju zemlju od fašizma. Otkad su nam zacarile nacionalističke horde, komunističko i antifašističko nasleđe sistematski su istrebljeni iz kulture sećanja, ne obeležavaju se važni datumi najslavnijih dana naše istorije, a sam pojam narodnog heroja odavno je postao predmet sprdnje.

Kulturu sećanja zamenili smo kulturom zaborava i falsifikovanja prošlosti, pa tako danas živimo u zemlji koja se ponosi četnicima i ostalim kvislinzima, a stidi partizana i antifašista. Zato se treba podsećati onih koji su se borili protiv fašizma i ugnjetavanja, sanjajući drugačiji i bolji svet, pogotovo onih koji su u toj borbi herojski položili svoje živote, neherojskoj današnjici uprkos.

Puna optimizma i vedrine

Sofija Sonja Marinković rođena je 3. juna 1916. godine u slavonskom selu Striježevica, gde je njen otac Đorđe služio kao sveštenik, a majka Milana bila učiteljica. Bila je najmlađe dete u porodici, rođena je posle dve sestre i jednog brata. Rano je ostala bez majke koja je umrla od tuberkuloze kad je maloj Sonji bilo tek dve i po godine. Njen otac se kasnije ponovo oženio, učiteljicom Danicom Leskovac iz Kule, ali ni ona nije dugo poživela, umrla je 1935. godine.

Porodica se često selila, po prirodi očevog posla, ali je Đorđe paralelno sa vršenjem svešteničke službe kojoj nije bio previše sklon studirao pravo, pa se skrasio u Somboru na mestu županijskog beležnika. Sonja je u Somboru završila osnovnu školu i niže razrede gimnazije, školovanje je nastavila u Novom Sadu, gde je Đorđe dobio nameštenje, a zatim je upisala i završila Poljoprivredno-šumarski fakultet u Zemunu.

Sonjine društvene aktivnosti započele su u Somboru, pod uticajem brata Milenka koji je bio veliki ljubitelj prirode i organizator Saveza izviđača, odnosno skauta, kako su se zvanično zvali u to vreme. Sonja se pridružila izviđačima, postala kasnije njihov vođa, osnovala je i planinarsku sekciju, odnosno Odeljenje za planinke koje je i vodila.

Iako je rođena sa iščašenim kukom, pa je celog života hramala na levu nogu, Sonji to nimalo nije smetalo da predvodi izviđače i planinarke, da se izlaže teškim fizičkim naporima, ali ni da pohađa školu plesa. Što reče njen biograf Stanoje Filipović: “Puna životnog optimizma i vedrine, ona se nije mnogo osvrtala na svoju hromost, nije stvorila kompleks”.

Skautska i planinarska organizacija bile su protivteža sličnim omladinskim organizacijama poput “Srpskog sokola” i “Hrvatskog sokola”. Potonje su bile jednonacionalne, a među skautima i planinkama bili su pripadnici svih nacionalnosti, pa nije ni čudo što je Sonjina drugarica Saša Đuranović nakon oslobođenja prisećala kako je u partizanima srela puno omladinaca i omladinki koji su pre rata pripadali skautskoj organizaciji.

U revolucionarnom studentskom pokretu

Na drugoj godini studija pridružila se naprednom studentskom pokretu koji je u to vreme, sredinom tridesetih godina, bio u punom zamahu. Studentska omladina bila je mahom levičarski nastrojena, SKOJ je neprestano rastao, a Sonja je brzo postala članica ove organizacije, da bi nekoliko godina kasnije, u prvoj polovini 1939, postala i članica Komunističke partije Jugoslavije.

Na revolucionarnom putu sledila je primer brata Milenka. Njihova sestra Vida kasnije je govorila za taj period njihovog života kako je “toliko bilo tih studentskih akcija u kojima su učestvovali Milenko i Sonja da ih niko nije mogao zapamtiti”. Vida pamti da je bilo mnogo neprospavanih noći posle svake novinske vesti o nekoj studentskoj manifestaciji ili demonstraciji; smirivali bi se tek kada bi saznali da Milenko ili Sonja nisu nastradali.

“U njenoj svesti upečatljivi su utisci: demonstracije; vatrogasci sa šmrkovima; žandarmi sa kundacima i bajonetima; batinanja, zatvori”, piše Filipović.

Sonja se brzo istakla svojom ozbiljnošću, posvećenošću i organizacionim sposobnostima, pa je obavljala čitav niz dužnosti. Bila je članica Inicijativnog odbora za osnivanje Studentske matice, članica partijskog aktiva u Domu studentkinja „Kraljica Marija” koji je otvoren na insistiranje napredne omladine.

U toku školske 1939/40. godine bila je potpredsednica Udruženja studentkinja, zatim članica Predsedništva Akcionog odbora stručnih studentskih udruženja, potom sekretarka Mesnog komiteta SKOJ-a u Vojvodini, pa članica Pokrajinskog biroa partije. Bila je i članica jugoslovenske delegacije Svetskog omladinskog kongresa za mir koji je održan 1937. godine u Parizu.

O tom boravku u Francuskoj koji je trajao nešto više od nedelju dana njen biograf piše, na osnovu razgovora s drugim članovima delegacije: “Osećali su se srećnim što su došli u Francusku narodnog fronta u kojoj je komunistička partija bila legalna i zbog članstva u njoj nije se išlo na robiju, u kojoj su se mogle kupiti sve knjige — pa i komunističke, još na raznim jezicima. Značilo je da su došli u zemlju demokratskih sloboda”.

U junu 1940. godine diplomirala je na Poljoprivredno-šumarskom fakultetu, postala je inženjer agronomije i odmah se zaposlila u Poljoprivrednoj oglednoj stanici u Novom Sadu, gde je radila u semenarstvu. Po dolasku u Novi Sad potpuno se posvetila partijskom radu. Obavljala je odgovorne funkcije, naročito u Ženskom pokretu i Narodnoj pomoći.

Bila je predsednica omladinske sekcije u Ženskom pokretu, sekretarka Ženskog pokreta i rukovodilac komisije za žene pri Pokrajinskom komitetu KPJ, radila je na osnivanju ženskih organizacija širom Vojvodine i rukovodila njihovim radom. Okupljala je žene koje su radile na skupljanju Crvene pomoći za uhapšene komuniste, za porodice koje su bili u teškoj materijalnoj situaciji, za španske dobrovoljce kojih je iz Vojvodine bilo oko 50.

Organizovala je čitalačke grupe, kurseve za opismenjavanje i razne druge tečajeve, savetovališta za žene, traženje posla za nezaposlene, ženske sekcije radničkih sindikata, istupala je na zborovima gde se vatreno zalagala da žene dobiju pravo glasa i da postanu ekonomski i politički ravnopravne sa muškarcima.

Hapšenje i mučenje

Zbog svog revolucionarnog rada Sonja Marinković bila je više puta hapšena, isleđivana i mučena. Najgore je bilo hapšenje u aprilu 1940. godine, nakon što su dvojica omladinaca pod pritiskom policijske torture progovorili i odali drugove i drugarice. Među njima se našlo i Sonjino ime, pa su je uhapsili 8. aprila u Beogradu, a potom prebacili u Novi Sad na ispitivanje. Prilikom pretresa njenog stana pronađena je gomila različitih proskribovanih letaka i zabranjenog materijala.

U zatvoru su je mučili i zlostavljali kako bi iz nje izvukli priznanje, ali uzalud. Batinali su je, tukli po tabanima, lomili joj prste, zatvorenici su je viđali kako sva izubijana leži na podu ćelije, a sestri je “dopala u ruke njena krvava košulja”. Vešali su je glavom na dole, provlačili štap između vezanih ruku i nogu, pa bi je tukli, a potom vukli po podu, kotrljali i batinali po tabanima i celom telu.

Sestra Darinka ju je posećivala u zatvoru, posle rata se prisećala šta joj je Sonja govorila prilikom poseta: “Znaš, govorila mi je sedeći tako na zemlji, očiju još zamagljenih od skorih uzbuđenja, dok su me tukli, uvek sam mislila na najlepše što sam u životu imala. Lepe misli čoveku donose snage!”

Policijskim batinašima je rekla samo ono što su već znali, ni reči više, glumeći da sarađuje s njima. Nikoga nije odala ni ugrozila. Uprkos batinama i mučenju, sačuvala je neverovatnu hladnokrvnost i smirenost, pa je složila priču koja deluje logično i koherentno, tako da ne može ni za šta da bude okrivljena. Za zaplenjene letke i zabranjenu literaturu davala je odgovore: neko joj je strpao letak u džep za vreme ispita; brošuru je kupila od prodavca udžbenika; dobila je od neke drugarice na Filozofskom fakultetu, ali ne zna njeno ime; primila je poštom; našla u svom poštanskom sandučetu…

Pošto su je teretili za prikupljanje pomoći za uhapšene komuniste, a po nalogu ilegalne komunističke organizacije, Sonja je morala da smisli nešto ubedljivo.

Filipović piše: “Trebalo je ostaviti takav utisak, ubediti istražnog sudiju da je akcija prikupljanja pomoći pre svega humanitarna akcija, da je nastala njenom privatnom inicijativom po ugledu na slične akcije u Beogradu. Ništa tu nema organizovanog, iza toga se ne skriva nikakva ilegalna komunistička organizacija. Zašto bi takva akcija predstavljala krivičnu odgovornost? Zar je i osnovna humanost kažnjiva u ovoj zemlji?” Varka je uspela, tužilac nije imao dovoljno dokaza za slučaj, pa od tužbe ništa nije ispalo.

Strijeljanje antifašista

Nakon što su fašisti 1941. godine okupirali Jugoslaviju, Sonja se posvetila pripremama za ustanak u čemu je bila najaktivnija zajedno sa Žarkom Zrenjaninom, a potom formiranju partizanskih odreda, diverzantskih grupa i organizaciji Narodne pomoći. Pokrajinski komitet uputio je Sonju u Beograd, gde se tada nalazio Glavni štab Narodno-oslobodilačkog pokreta.

Dok je 14. jula u Pančevu čekala brod za Beograd, na dunavskoj skeli, jedan policijski agent ju je prepoznao po hramanju i odmah ju je uhapsio. Policija je pretresla kuću u kojoj je stanovala i pronašla letke na nemačkom jeziku, namenjene Nemcima koji bi se eventualno pridružili borvi protiv fašizma, što se već dešavalo.

Iz Pančeva je 29. jula premeštena u zatvor u Veliki Bečkerek, gde se našla među drugim uhapšenim komunistima. Fašisti su bili odlučni da se osvete partizanima za započetu borbu i diverzantske akcije, kako bi zaplašili pokoreno stanovništvo. U ranu zoru 31. jula uhapšenici su prebačeni u Županijsku palatu, gde su okupacione vlasti odlučivale ko će biti streljan, Nakon toga su grupu od 90 zatvorenika potrpali u kamione i odvezli ih do napuštenog groblja u delu Zrenjanina koji se zove Bagljaš. Tu su ih podelili u pet grupa i streljali sve redom.

Kad je došao red na grupu u kojoj je bila Sonja, nemački oficir joj je naredio da okrene leđa streljačkom stroju. Ona je raskopčala mantil, isprsila se i hrabro uzviknula: “Pucajte, ovo su komunističke grudi! Nas možete pobiti, ali znajte da za nama idu milioni ljudi!”

Na gubilištu se nalazilo i nekoliko Jevreja i Roma koje su okupatori tu doveli da iskopaju rake, sačekaju da se egzekucija završi, a potom zakopaju leševe u grobnicu. Oni su bili svedoci Sonjinog herojstva, kao i jedan lokalni meštanin koji je sve posmatrao iz obližnje kuće. Filipović navodi da su Đorđe i Vida takođe posmatrali streljanje svoje ćerke i sestre, iz daljine, jer im Nemci nisu dozvolili da priđu bliže. Sonjini posmrtni ostaci, kao i kosti njenih drugova i drugarica, nikada nisu pronađeni, jer su fašisti prilikom povlačenja raskopali grobnicu i sve spalili, kako bi prikrili tragove svog zločina.

Dve godine kasnije, 25. oktobra 1943. godine, Sonja Marinković proglašena je za narodnog heroja. Pre nje je samo jedna žena dobila Orden narodnog heroja, Marija Bursać, desetak dana pre Sonje. “Zahvalna pokoljenja odaju dužnu poštu tom heroju Revolucije: dižu spomenike, ukazuju na njega, njegovim primerom vaspitavaju mlade”, tako je bilo nekad, u ono davno, socijalističko doba.

Danas ova zemlja koja više ne zna za sramotu spomenike podiže četničkim izdajnicima, vaspitava mlade na primerima raznih profitera i pripadnika polusveta, i odriče se svojih najboljih sinova i kćeri.

Sonji Marinković dugujemo sećanje na njen hrabri život i junačku smrti, i na sve ono za šta se tokom svojih kratkih 25 godina života borila. I da ponovo izgradimo zemlju u kojoj će sećanje na Sonju i njene saborce biti nešto najprirodnije na svetu. Neka joj je večna slava i hvala!

(Al Jazeera, Foto: Wikipedia)