Kad neko zastupa manjinsko mišljenje, kad se po gotovo svim bitnim pitanjima razilazi sa zajednicom čiji je član, koliko god bio siguran u svoju percepciju realnosti, neminovno je da ponekad posumnja u sebe. Nemoguće da skoro svi greše, a samo nas nekoliko smo u pravu. Možda ipak ne vidim stvari realno, možda patim od kratkovidosti, možda većina ipak bolje zna. Čovek je biće sklono greškama, samoobmani i samozavaravanju, ništa lakše nego pogrešiti. Međutim, da bi verzija realnosti koju zagovara većina postala prihvatljiva, ona bi morala da bude koherentna i logična. A kada je ta verzija šizofrena, protivrečna, nelogična, klimava i nepostojana – biće da je istina ipak na nekoj drugoj strani.

Takva sumnjiva verzija stvarnosti ponuđena je nakon parlamentarnih izbora u Crnoj Gori 2020. godine. Ovako je izgledao dominantni srpski pogled na taj događaj: „Slavilo se svašta – jedni pobedu ’srpskog sveta’ i konačni povratak odmetnute ’srpske Sparte’ u okrilje vaskolikog srpstva, drugi pad diktature, treći najavu borbe protiv korupcije i kriminala, četvrti nadu u vladavinu prava, peti to što će Crna Gora nastaviti svoj put u EU, šesti to što će Crna Gora odustati od evropskog puta, sedmi demokratsku smenu dugogodišnje vlasti, osmi to što će se nova vlast pokloniti večnom vladaru Putinu, deveti uvođenje teokratije, deseti najavu sekularne države, jedanaesti to što će Vučić dobiti vazalnu državu, dvanaesti to što je pobedila opozicija koja s Vučićem nema nikakve veze, osim finansijskih, ideoloških, političkih, logističkih, medijskih i svih ostalih…“

Srpski Zavetnici, kremaljski zavisnici

Nešto slično ponovilo se i nakon drugog kruga predsedničkih izbora u Crnoj Gori, kada je Jakov Milatović porazio Mila Đukanovića. Ponovo se u Srbiji slavilo na sve strane, što je legitimno, mada pomalo čudno, jer se ipak radi o izborima u drugoj državi, pa je silna pažnja i slavljenička euforija bila pomalo preterana. Ili je to ipak simptom koji jasno govori o većinskom odnosu srpskog društva prema Crnoj Gori? No dobro, na to smo navikli, veći problem je što ni sada nije jasno šta se zapravo slavi, kao što to nije bilo jasno ni pre dve i po godine. U redu, neka ja grešim, neka drugi budu u pravu, ali ko je tačno u pravu i kome verovati?

Evo, recimo, predsednica Zavetnika Milica Đurđević Stamenkovski reče da je „pao diktator i najveći izrod srpskog naroda u ovoj političkoj epohi“? A zatim dodade: “Čovek koji je zavadio dva oka u glavi posle tri decenije konačno je ispisao svoj politički kraj”. Kako neko može da bude najveći izrod srpskog naroda ako nije Srbin zvuči kao logično pitanje u svetu gde razum nije otpremljen na reciklažu. U svetu Zavetnika je to logično, budući da za njih Crnogorci ne postoje, to su samo Srbi, isto kao Šumadinci ili Vojvođani, kao što onomad reče bivši patrijarh Irinej. A s tim se slaže svaki pošten srpski nacionalista.

Nije baš logično ni što se Đurđević Stamenkovski buni protiv navodne diktature, s obzirom da je njen idol Vladimir Putin, vodeći svetski diktator. To je predsednik one zemlje koja je do grla umešana u pokušaj državnog udara 2016. godine u Crnoj Gori. Kako god, Zavetnica očigledno vidi Milatovićevu pobedu kao šansu za vraćanje Crne Gore pod okrilje Srbije, što je sasvim u skladu sa njenom hegemonističkom ideologijom.

Desničarsko ujedinjenje

Dveri čestitaju pobedu Jakovu Milatoviću, “uz nadu da će učiniti sve da veze Srbije i Crne Gore ponovo poprime bratski odnos i da više nikada niko na čelu Crne Gore neće raditi protiv državotvornog i konstitutivnog srpskog naroda i SPC”. Zar nije Crna Gora građanska država? Otkud konstitutivni narodi u Crnoj Gori kad ih nema u Ustavu? Dveri se izgleda nadaju promeni Ustava i laganom pretvaranju Crne Gore u srpsku državu, što i jeste njihov cilj, oni su zagovornici velikosrpskog projekta, ujedinjenja srpskih zemalja i izlaska Srbije na “srpsko more”. Sve pod okriljem pomenute SPC i dverjanima bliskog kleronacionalizma.

Za divno čudo, sa ljutim opozicionarima se potpuno slaže Vladimir Đukanović, visoki funkcioner Srpske napredne stranke, bliski saradnik Aleksandra Vučića, narodni poslanik. On kaže: „Braća se ponovo zbližavaju, to je nešto što je lepo. Neka je srećna pobeda. Nadam se, naravno, da će gospodin Milatović se truditi da ima što bolje odnose sa Srbijom i nadam se da više nikad niko neće na ovim prostorima vladati 30 i nešto godina. To je nešto što je izuzetno loše“.

Naravno, ovo o dugoj vladavini ne odnosi se na Vučića, što se tiče Vladimira Đukanovića i svih ostalih naprednjaka njihov predsednik bi trebalo da vlada bar sto godina. Dotični SNS-funkcioner inače obožava Mladića i Karadžića, ne priznaje crnogorsku naciju, vidi Crnu Goru kao srpsku prćiju, 11. jula slavi “oslobođenje Srebrenice”, a najavljivao je i da će Srbija izvršiti denacifikaciju u regionu, po ugledu na rusku agresiju na Ukrajinu. U tome je bar saglasan sa Dverjanima i Zavetnicima, pa nije baš jasno zašto su oni opozicija. Dobro, veliki Srbi se raduju Milatovićevoj pobedi i Đukanovićevom porazu, jer tu vide šansu za ostvarenje svog projekta koji je sušta suprotnost demokratiji, vladavini prava, vrednostima Evropske unije.

Slavi i druga strana

Međutim, raduje se i druga strana, navodno iz sasvim drugačijih razloga. Republički poslanik opozicione koalicije Moramo-Zajedno Nebojša Zelenović kaže: „Velika pobeda demokratije i istorijska pobeda građana Crne Gore koji su opet pokazali da su željni promena, da žele nove ljude i nove, evropske politike kao šansu za bolji i dostojanstven život“. A njegova stranka to razrađuje u čestitki: „Nadamo se da će ova pobeda biti jasan signal svima da su dosadašnje politike podela i sukoba na izdisaju jer čitavom regionu su neophodni novi ljudi i nova energija, koji veruju u pomirenje i rušenje granica i jasnu perspektivu čitavog Zapadnog Balkana u EU. Ova istorijska pobeda Jakova Milatovića će upravo zbog toga uliti dodatnu snagu svim progresivnim i miroljubivim snagama u regionu”.

Dobrica Veselinović iz pokreta Ne davimo Beograd kaže: „Verujem da će ovo biti zamah evropskoj budućnosti Crne Gore i celog regiona”. Pokret Jedan od pet miliona takođe je čestitao građanima Crne Gore na pobedi Milatovića, “na trijumfu demokratije i slobode nad tridesetogodišnjom tiranijom Mila Đukanovića”.

Desničari slave pobedu velikosrpske ideje, povratak Crne Gore pod srpsku šapu, a levičari pobedu demokratije, evropske politike, trijumf demokratije, evropsku budućnost Crne Gore i celog regiona. Vučićevi mediji slave Milatovićevu pobedu, za razliku od opozicionih medija koji takođe slave Milatovićevu pobedu. Ko je tu lud?

Svesrpska sabornost

Dobro, neka sam ja u krivu, neka su u pravu ovi naši vrli stručnjaci za politiku i gubljenje vremena. Ali, ko je u pravu? Kome verovati? Desničarima ili levičarima? Ko je pobedio u Crnoj Gori – zagovornik litijaškog Srpskog sveta ili evropski političar? Zašto se raduju i putinofili i pristalice Evropske unije? Zašto slave zakleti neprijatelji? Kako to da isti događaj oduševljava i naprednjačka propagandna glasila i medije koji pružaju otpor Vučiću?

Ako je pobedila proevropska, demokratska, zapadnjačka opcija, zašto se na ulicama crnogorskih gradova slavilo uz srpske trobojke, pesme o Kosovu i zapevanje o čiča Draži? Otkad se to borba protiv korupcije zove “Čiča Dražo, gde je moje dete, čuvaju ga srpske bajonete”? Otkad se to ekonomske teme opevaju stihovima “Oj, Kosovo, Kosovo, zemljo moja voljena, zemljo slavnih vitezova Lazara i Miloša”?

Kako političari koji vide Srbiju kao rusku guberniju i političari koji su za Srbiju u Evropskoj uniji, postanu iznenada potpuno saglasni kad je reč o Crnoj Gori? Kako to da se Milatovićevoj pobedi podjednako raduju Sputnik, RT Balkan, Vučićeva propagandna mašinerija i nezavisni mediji? Zar to nije, u najmanju ruku, čudno?

Kolonijalizam kao prirodno stanje svesti

A i ja pitam gluposti. Kao da je ovo prvi put da se vaskoliko srpstvo ujedini. Kad god na dnevni red dođu Kosovo, Republika Srpska, Crna Gora – gotovo svi misle kao jedan. Imperijalistička ideologija je toliko prožela čitavo društvo da je postala nevidljiva, više se ne primećuje i ne doživljava kao ideologija, već kao prirodan pogled na svet. Čovek koji nije u stanju da napravi kritički odmak prema dominantnim idejama svetonazora koji ga je oblikovao tokom odrastanja, lako podlegne opštoj atmosferi.

Samo jedan primer: u srpskim medijima nebrojeno puta je dovođeno u pitanje pravo obrazovnog sistema Crne Gore da sam određuje lektiru učenicima. To se radilo i u nacionalističkim i u liberalnim medijima. Svako malo je izbijala kuknjava kako Crnogorci izbacuju srpske pisce iz školskog programa, a ubacuju crnogorske ili neke druge. I nikom da padne na pamet da je Crna Gora nezavisna država koja može i treba sama da definiše svoj školski program. Kolonijalizam kao naizgled prirodno stanje svesti.

Godinama je trajala jeziva kampanja mržnje po Vučićevim medijima usmerena protiv Crne Gore. Propagandisti su negirali crnogorsku naciju i državnost Crne Gore, pisali posprdno o “milogorcima” – izmišljenoj naciji, blatili koga stignu. Reč jednu nisu prozborili vrli evropejski opozicionari serbski protiv linča naših suseda. Kad su počele kleronacionalističke litije, naši su se evropejci radovali i slavili “reku slobode”, pozdravljali demokratski narodni pokret. A kad su par puta iste takve litije prošetale Beogradom – obogaćene simbolima ruske agresije na Ukrajinu, slovom “Z”, znakom Vagnera i džinovskim ruskim zastavama – stade kuknjava, kuku, lele, šta je sad ovo. Pa reka slobode i demokratije, gospodo, kako je niste prepoznali?

Hegemonistički um

Nije ovde uopšte stvar u Milu Đukanoviću i DPS-u. Isto bi se srpska politička scena ponašala i prema nekom drugom ko bi u Crnoj Gori zagovarao politiku nezavisnu od Beograda i Moskve. Za hegemonistički mozak prihvatljive su samo one političke snage na koje Srbija može da vrši uticaj. Da nije tako, srpski evropejci bi, na primer, sarađivali sa Draginjom Vuksanović Stanković, podržavali bi socijaldemokrate i druge suvereniste. Njima ne mogu da zamere ništa od onog što zameraju Đukanoviću, jer su oni bili od početka antiratno i antimiloševićevski orijentisani.

Umesto toga, naši evropejci su izabrali da šuruju sa URA-om i pomahnitalim Dritanom Abazovićem, za kog Matija Bećković reče da bi ga u Beogradu “srpska omladina nosila na rukama”, a opevao ga je i Baja Mali Knindža. Sad je Saborna Srbija našla novog favorita u novom predsedniku Crne Gore. Počela je prva sezona serije “Svi vole Jakova”, to je nastavak popularnog serijala “Svi vole Dritana”. Što bi rekao citirani pesnik nacionalističkog kiča: Gledaćemo se još.

(Antena M)