Lako je kritikovati druge, mnogo je teže videti sopstvene mane, slabosti, deluzije i promašaje. Velika je muka ugledati ono jevanđelsko brvno u svom oku, jer ono ima običaj da se ogrne nevidljivim plaštom satkanim od samoobmana, samozavaravanja i bolećivosti subjekta prema voljenom sebi. Zato je svaka kritika pravi blagoslov, jer nas navodi na mučno samoispitivanje, na sumnju u sebe, na proveru sopstvenih mišljenja i usmerenja, na spoznaju grešaka i objektivnije sagledavanje realnosti.

Malobrojnima u srpskom društvu koji se bave zločinačkim nasleđem Miloševićevog doba stalno spočitavaju kako su zarobljeni u devedesetima, kako su preopterećeni prošlošću, kako prenaglašavaju važnost tog perioda, kako ko o čemu – oni o ratnim zločinima, suočavanju, tranzicionoj pravdi. Te primedbe ne stižu od desničara, već iz demokratskog dela javnosti, u vreme kad su demokrate bile na vlasti to je bio i njihov zvanični stav.

Sve se tada orilo: Okrenimo se budućnosti! Zaboravimo na prošlost! Prošlost je prošla, što i sama reč kaže. Okrećimo pedale na biciklu napretka koji nas vodi u budućnost. Gledajmo u budućnost, a ne u prošlost. Šta ste navalili s tom prošlošću i ratnim zločinima, imamo mi sad pametnija posla. Nastavila se ista pesma i nakon što su presvučeni radikali, sada naprednjaci, preuzeli vlast. Pustite prošlost, imamo sad važnijih poslova, treba svrgnuti diktatora, ne smetajte nam tim podsećanjima na pluskvamperfekat.

Nerešena trauma

Šta znam, možda su ljudi u pravu, možda zaista preterujemo, možda smo stvarno zaglavljeni u prošlosti. Ratovi, zločini, nacionalistička mobilizacija, takozvano buđenje naroda, uništenje Jugoslavije, krv do kolena – to je džinovska trauma, možda nas je sav taj užas zaista poremetio, pa ne možemo realno da sagledavamo svet oko sebe. Tek što si postao tinejdžer, a na tebe nahrupi masovno ludilo i opijenost mržnjom i krvlju, sruši se svet koji si tek počeo da upoznaješ – naravno da to ostavlja posledice. Možda je trauma bila tako silovita da nas je iščupala iz ležišta i trajno pokarabasila našu percepciju i kognitivne sposobnosti.

Možda su zaista u pravu oni koji kažu da današnjica nema mnogo veze sa tim prohujalim dobom. Dajmo šansu i toj tezi, uprkos tome što nam ne deluje realno, ali pretpostavimo da je naš utisak posledica nerešene traume. Te rasprave o prošlosti najčešće zvuče pomalo apstraktno, kao da su u pitanju neki različiti koncepti, različiti pogledi na društvene procese, jer se tu retko ide u detalje, sve se svodi na pitanje stava. Neko ima jedan stav, neko misli drugačije, ali to su sve ravnopravni pogledi na stvari, od kojih je jedan malo ravnopravniji, jer je većinski.

Umesto razglabanja o stavovima, uputnije je držati se dokumenata i gole faktografije. Pogledajmo, recimo, jedan od najcrnjih medija iz devedesetih, zvanično glasilo Srpske radikalne stranke zvano „Velika Srbija“. Ako u tom dnu dna nema ničeg što je povezano sa današnjicom, onda su možda prezentisti u pravu. Bilo bi i čudno da takvo podzemno štivo iz onog doba govori nešto suvislo o današnjoj realnosti.

Nesuđena putnica u Hag

Prelistajmo nekoliko nasumično izabranih brojeva. U „Velikoj Srbiji“ broj 16, godina V, iz maja 1994. nalazimo intervju pod naslovom „Radikalska ’Gvozdena ledi’“. Teodora Pavlović razgovarala je sa visokom funkcionerkom Srpske radikalne stranke, potpredsednicom Izvršnog odbora.

Pričalo se tu o svemu i svačemu, naširoko, o odrastanju u četničkoj porodici, ljubavi prema književnosti i umetnosti, fascinaciji Vojislavom Šešeljem, o Jugoslaviji kao „bednoj i provizornoj baraci“, o tome kako Srbi nikada u istoriji nisu bili šovinisti, niti su diskriminisali druge narode, o tome kako se natalitet može povećati samo ako među muškarcima razvijamo „duh junaštva“, o tome kako je rat u Bosni bio neizbežan (ubistvo srpskog svata kao uzrok) i sve u tom radikalsko-četničkom stilu.

Povodom govorkanja da bi Šešelj mogao da završi u Hagu i da se nalazi na listi optuženih za ratne zločine, potpredsednica veli ovako: „Imponuje to da je na istoj listi ’ratnih zločinaca’ skupa sa Šešeljom i dr Radovan Karadžić, političar koga neizmerno poštujem. Što se mene lično tiče, dobrovoljno bih se prijavila za Hag, da bih bila u društvu Voje i dr Karadžića!“

Kako se zove ta potpredsednica Izvršnog odbora koje se niko više ne seća, dobrovoljka za odlazak u Hag, ta davno zaboravljena ličnost iz naše daleke prošlosti? Maja Gojković. Ček, ček, to mi zvuči nešto poznato. Pa tako se zove i aktuelna predsednica vojvođanske Vlade, koja je do juče obavljala funkciju ministarke kulture. Da, to je ta ista Maja Gojković iz „Velike Srbije“. Izgleda da njoj nisu javili da su devedesete odavno prošle, da treba da se okrenemo budućnosti, a ne da gledamo u prošlost.

Žena četnik

U broju 11, godina II, iz septembra 1991. godine, objavljena je reportaža sa ratišta pod naslovom „Odbrana Srbije“, sa podnaslovom „Kroz Slavoniju, Baranju i Zapadni Srem“. Dobro, shvatili smo, Srbija se brani u Hrvatskoj. U najavi sadržaja, između ostalog, stoji: „Dragana Đekić – žena četnik“. Novinar je među dobrovoljcima Srpske radikalne stranke zatekao i jednu devojku, pa je malo s njom popričao. SRS je februara 1991. godine nastala ujedinjenjem Srpskog četničkog pokreta Vojislava Šešelja i jednog dela Narodne radikalne stranke koji je predvodio Tomislav Nikolić.

Đekić kaže da se pre dva meseca priključila dobrovoljcima, na pitanje da li je učlanjena u Srpski četnički pokret, Dragana odgovara: „Oduvek sam bila četnik i oduvek je u četničkom pokretu bilo i žena. Ovde sam i borac i bolničarka i sa svojom braćom ostaću do kraja“. Velikosrpski novinar je pita kako se oseća kao jedina žena među muškarcima, a Đekić odgovara: „Znate, sticajem okolnosti, ovde se uopšte ne osećam kao žena. Potpuno sam ravnopravna sa njima. Nema nikakvih problema, pogotovo ne onih na koje bi mnogi neupućeni pomislili. Ovde smo jedan rod!“ Novinar u civilu pokušava da postavi nešto nalik na pitanje: „Kada ćete za Beograd, sada se nose…“, a Dragana spremno uzvraća: „Niste uspeli da me isprovocirate. Ne zanima me šta devojke nose u Beogradu, Ovde se nose puške i automati“.

Sintagmom žena četnik opisivala je sebe bivša crnogorska ministarka kulture, obrazovanja i još koječega Vesna Bratić, litijašica i obožavateljka mitropolita Amfilohija. Ta sintagma je zvučala pomalo bizarno, kao da potiče iz nekog drugog vremena, koordinatnog sistema, a sad vidimo i odakle je pristigla. Možda je ta prošlost vaistinu mrtva i pokopana, kako trube navedeni kritičari, ali evo je žive i zdrave u jeziku, u svesti, u ideologiji jedne nedavne ministarke sa četiri portfelja.

Otmica u Štrpcima

Nije samo narečeni izraz zazvučao poznato, nego i ime glavne akterke koja se krije pod odrednicom žena četnik. Dragana Đekić, Dragana Đekić, gde li sam već čuo to ime? Nije teško otkriti, njeno ime pojavljuje se u vestima iz marta ove godine, koje najavljuju početak ponovljenog suđenja za zločin u Štrpcima. Pripadnici jedinice „Osvetnici“ u februaru 1993. godine kidnapovali su dvadeset putnika nesrpske nacionalnosti iz voza na liniji Beograd-Bar – i sve ih pobili. Viši sud u Beogradu sudi Gojku Lukiću, Jovanu Lipovcu, Dušku Vasiljeviću i Dragani Đekić, koji su, prema optužnici, učestvovali u otmici putnika i potom ih predali njihovim ubicama.

U februaru prošle godine Viši sud je doneo presudu po kojoj su prva trojica osuđena na kazne zatvora u trajanju od po deset godina, a Dragana Đekić je dobila pet godina robije (jer je u vreme zločina bila maloletna). Apelacioni sud u Beogradu je 30. oktobra 2023. godine doneo rešenje kojim je ukinuo prvostepenu presudu u predmetu Štrpci i predmet vratio na ponovno postupanje, jer tokom suđenja nije saslušan Milan Lukić, vođa “Osvetnika”, ratni zločinac koji je osuđen na doživotnu kaznu zatvora.

Kada je razgovarala sa velikosrpskim reporterom, Đekić je imala 16 godina. U rodnom Beogradu je pokušala da upiše srednju medicinsku školu, a pošto nije uspela – otisnula se u dobrovoljke. Tužilac je tereti da je u fiskulturnoj sali osnovne škole u Prelovu kod Višegrada, učestvovala u premlaćivanju otetih putnika, udarajući ih kundakom u rebra. Prošlost ne samo da nije prošla i ne samo da je ona naša sadašnjost, nego će biti i naša budućnost, zato što je suđenje u toku, nastaviće se i u vremenu budućem. I zato što ratni zločini ne zastarevaju. Izgleda da ni prošlost ne zastareva.

Srbija do Nagasakija

U decembru 1995. godine štampan je specijalni broj “Velike Srbije” u obliku spomenice palim dobrovoljcima Srpske radikalne stranke. Kratki uvodnik potpisuje Dejan Anđus, dugogodišnji član redakcije, a obimniji uvodni tekst pisao je Rajko Đurđević. Udario je Đurđević u oplakivanje sto šezdeset tri pala dobrovoljca koji su na ratište otišli preko beogradske centrale stranke, pa je naricaljku proširio i na vaskoliko srpstvo. “Srpski gradovi su zasenili mračnu slavu Hirošime i Nagasakija”, “Ranije su nas odvodili u lagere i logore. Sada je sva Srbija, sve srpske zemlje, Neđmeđer ili Aušvic!” – piše član redakcije “Velike Srbije”, udarajući u preteranciju, stilom za koji još nije smišljeno adekvatno ime. Piše Đurđević i kako je često obilazio dobrovoljce na ratištu diljem srpskih zemalja, pa ga sad sustižu uspomene.

Ko beše taj Rajko Đurđević? Poslanik SRS-a, ratni reporter TV Novi Sad iz najcrnjeg miloševićevskog doba i otac Milice Đurđević Stamenkovski, poznate i kao Milica Zavetnica. Da, to je ona političarka što je do juče glumila opoziciju, pa je potom iznenada postala ministarka za brigu o porodici. Zavetnica je sama pričala o svom detinjstvu, odrastanju i patriotskom kućnom vaspitanju: “Mogu slobodno da kažem da sam još kao devojčica pokazivala afinitete ne samo prema politici već i prema nacionalnom delovanju. Često kao anegdotu ispričam da sam svoj prvi miting održala kada sam imala četiri godine. Tokom igre pokazivala sam drugaricama iz ulice kako treba držati tri prsta i nositi srpsku zastavu“.

Kontroverzni kod nezavisnih

Anđus piše da su dobrovoljci nastavili “sveto delo svojih velikih predaka”, te da su poginuli “na korak od srpskog vekovnog sna – stvaranja jedinstvene srpske države na svim njenim istorijskim i etničkim prostorima – Velike Srbije”. U onom broju “Velike Srbije” iz 1991. isti autor potpisuje tekst “’Mirotvorni pokreti’ – nova prevara” u kojem se obrušio na protivnike rata, pacifiste, mirotvorce, a posebno na majke koje su upale u Narodnu skupštinu, tražeći da se njihovi sinovi, koji se nalaze na odsluženju vojnog roka, vrate sa ratišta. Jedna tipična rečenica: “U Skupštini su, nije nepoznato, galamile i majke ‘nerotkinje’”.

Ko beše taj davno zaboravljeni Dejan Anđus? Ne znam, samo mi je ime poznato, jedan takav potpuno istog imena i prezimena gostovao je po ovim našim nezavisnim televizijama kao sportski novinar, imao je neku TV emisiju o sportu, kažu da se tu bavio i kritikom politike i društva, udarao na Vučića, ne znam, nisam proveravao.

Potom su ga hapsili, optuživali, oslobađali na sudu, predstavljan je u nezavisnim medijima kao “kontroverzni novinar”, pisano je da je novinarsku karijeru započeo u listu “Sport”, a potom nastavio da radi u “Politici ekspres”. Nigde se ne pominje “Velika Srbija”, niti da je dotični bio član redakcije ovog lista desetak godina, do petog oktobra, pa biće da se ne radi o istom čoveku, ne bi naši istraživački novinari propustili takvu krupnicu.

Javite prošlosti da je prošla

Nije nezanimljiv ni impresum radikalskog lista, pogotovo poznijih brojeva. Tu je naveden izdavački savet, a u njemu su sedeli pomenuta Maja Gojković, potom Tomislav Nikolić, bivši predsednik Srbije, danas zadužen za saradnju s Rusijom i Kinom. Tu je i Jorgovanka Tabaković, današnja guvernerka Narodne banke. Među članovima redakcije našla se i Nataša Jovanović koja je danas narodna poslanica Srpske napredne stranke. Naravno, tu je i neizbežni Aleksandar Vučić, poslednjih desetak i kusur godina bog i batina Srbije.

Jeste, u pravu su oni na početku pomenuti kritičari, vaistinu smo mi, piskarala sa glavom okrenutom unazad, preopterećeni prošlošću, zarobljeni u devedesetima, dojadili smo više tom pričom o zločinačkom nasleđu i nesvarenom užasu protekle socijalističko-radikalske epohe. Eto, dovoljno je ovlaš prelistati tri broja “Velike Srbije” da bi to postalo belodano.

Toliko je ta mračna prošlost minula da od nje ne može da se diše. Iskače iz poslaničkih klupa, iz ministarskih kabineta, iz televizijskih studija, iz ključnih državnih institucija, a zasela je i u predsedničku kancelariju, pa odatle davi i guši čitavu zemlju, maltretirajući usput i najbliže komšije. Neka neko javi prošlosti da je prošla, dok nas nije sve podavila, ne zato što ima nešto protiv nas, već iz puke neobaveštenosti.

(Nomad.ba/foto: Autonomija)