Ima jedno čudnovato preduzeće u Srbiji. Sedište mu je u centru Beograda, u Ulici kralja Petra, a filijale razasute po celom regionu i diljem sveta. U privatnom je vlasništvu, ali ima vrlo bliske odnose sa državom, pa zato drži monopol u sektoru usluga kojima se bavi. Firma obrće milione evra, imaju milione klijenata, za njihovim produktima vlada prava jagma, mada nikom nije baš najjasnije šta zapravo proizvode, čemu to uopšte služi, a uz to i ne radi.

Zanimljivo je da ovo preduzeće posluje uspešno u svim društvenim i političkim okolnostima, uprkos tome što se njihovi uposlenici i rukovodstvo ponašaju krajnje ekscentrično. Na primer, uđe građanka u njihovo predstavništvo na Cetinju, ponaša se sasvim pristojno, a lokalni službenik nasrne na nju iz čista mira, uhvati je za ruke i počne da je vuče ne bi li je izbacio napolje.

Obožavatelji masovnih ubica

Direktori pojedinih podružnica su priča za sebe. Jedan je prosto obožavao da baca kletve, drugi zlostavlja dečake, pa kad skandal izbije u javnost, sudovi i država učine sve što je u njihovoj moći da se slučaj zataška i da izgrednik prođe nekažnjeno. Jedan je voleo da se fotografiše sa mitraljezom na ramenu i da donosi dečje lobanje u televizijski studio. Drugom su išle na živce Zmajeve dečje igre, pa je rasterao dečurliju ispred predstavništva kojim rukovodi, da mu ne bi remetili poslovanje. Taj ne trpi ni Slaninijadu, Pihtijadu, Kobasicijadu i slične gurmanske fešte, pa ih redovno prikiva na stub srama i čini sve što može ne bi li sprečio njihovo održavanje.

Rukovodioci preduzeća obožavaju masovne ubice, koljače, ratne zločince. Nema tog krvoloka koji u njima nije pronašao zaštitnika, pod uslovom da je pobio bar nekoliko stotina ili hiljada nevinih ljudi. Prema običnim ubicama koji more ljude o svom trošku, za sopstveni ćef, individualno i pojedinačno, ne gaje ovakvu naklonost; samo zlikovci teškog kalibra zaslužuju da se nađu na pijedestalu.

Jedan lokalni šef je na svoju ruku pokrenuo centar za lečenje bolesti zavisnosti, iako o tome nema pojma, pa je nesrećne zavisnike lečio tako što ih je premlaćivao lopatom. Kad je jedan pacijent preminuo od posledica mučiteljske terapije, tek onda je nasilnik uhapšen i osuđen, a nadrilekarska klinika stavljena pod katanac.

Negiranje prava na postojanje

Jedan od važnijih i uglednijih direktora firme imao je običaj da negira čitave nacije, za Crnu Goru je govorio da je fildžan-država, da se izlegla iz Brozovog jajca, a za Crnogorce da su Đilasova kopilad. Negiranje čitavim zajednicama prava na postojanje spada u redovnu praksu u ovom preduzeću, ništa bolje nisu prošli ni Bošnjaci, a ni Makedonci. Njegov naslednik danas preti Crnoj Gori da će postati nova Ukrajina, u trenutku dok ruski agresori ubijaju koga stignu, pljačkaju, siluju, uništavaju gradove, sela, kulturne spomenike, crkve, sve pred sobom, kao skakavci iz apokalipse.

Svakog koljača koji je bio spreman da ideje ove firme sprovodi u nedelo, firma je štitila koliko god je mogla, pretvorivši se vremenom u sigurnu kuću za ratne zločince. Za pomenutog direktora je ratna zločinka Biljana Plavšić bila Kosovka devojka našeg doba, kvisling Draža Mihailović – „vožd Trećeg srpskog ustanka“, ratni zločinac Vojislav Šešelj – čovek koji čini „viteško delo odbrane duše i obraza srpskoga naroda”, a za arhitektu zla Slobodana Miloševića je govorio da će ostati „zapisan zlatnim slovima u istoriji Crne Gore i Srbije, srpskoga naroda, kao čovjek koji je do posljednjeg svog izdisaja sebe žrtvovao”.

Dželat odgovoran za smrt desetina hiljada nevinih ljudi, za raseljavanje miliona ljudi, za uništenje jedne države i razaranje čitavog društva – postaje žrtva u sanjarijama ovih naših preduzimljivih preduzetnika koji naivnima prodaju maglu i magline derivate. I biznis im odlično ide. A pritom uglavnom ne plaćaju porez, još i uzimaju pare od svih građana, kroz razne budžetske linije.

Sitni izgredi nižih činovnika

Jedino se za jednog šefa kompanije pričalo da je potpuno različit od drugih, da je redak primer moralnosti, časti, poštenja i skromnosti, takoreći svetac među smrtnicima. Međutim, isti taj vrlinski čovek ovako je tešio majke kojima su sinovi ginuli u ratu tokom devedesetih godina prošlog veka: „Mnoge majke koje nisu želele da imaju više od jednog deteta, danas čupaju kose i ridaju nad izgubljenim sinovima u ovim ratnim sukobima, proklinjujući često boga i ljude, ali pri tom zaboravljajući da optuže sebe što nisu rodile još dece da im ostanu kao uteha“. To je vrhunac ljudskosti i empatije koje ova kompanija ima da ponudi svetu i okolini.

Za razliku od rukovodstva koje se bavi strateškim, takoreći zločinačkim skandalima, niže činovništvo je sklono tek sitnim izgredima, u okviru svojih skromnih mogućnosti. Tako je jedan službenik, pod vidnim dejstvom alkohola, u supermarketu tražio da ne plati robu i da mu je tako neplaćenu spakuju. Nakon što je osoblje pozvalo policiju, pijani činovnik se pravdao: „Nisu mi ukazali dostojanstvo“. Zašto, pobogu? Šta je s današnjim ljudima?

Jedan činovnik je snimljen kako mažnjava donacije, drugi je uhapšen zbog nasilja u porodici, treći kliče čečenskom zlikovcu Ramzanu Kadirovu, četvrti je priveden zbog obljube maloletnice, peti više voli maloletnike, dvojica su uhvaćena sa većom količinom droge, i tako redom.

SPC D.O.O.

Da je u pitanju neka obična kompanija, do sad bi u najmanju ruku izašli na loš glas, slabo bi ko želeo s njima da posluje, verovatno bi i propali. U svakom slučaju, njihov ugled u javnosti bio bi ravan nuli i ništici. Međutim, ovde se ne radi o nekom običnom preduzeću za kje važe uobičajena pravila, već o crkvi, Srpskoj pravoslavnoj crkvi. Njen ugled ne samo da je ostao neokrnjen, svim skandalima i nepočinstvima uprkos, već sva istraživanja već godinama pokazuju da stanovništvo u ovu instituciju ima najviše poverenja.

Kad bi se rukovodioci i službenici neke druge kompanije ponašali kao što to čine episkopi i sveštenici, kad bi glorifikovali ubice, propagirali nacionalnu isključivost, negirali postojanje čitavih nacija i država, vređali elementarno osećanje ljudskog morala, držali pedofile pod svojim okriljem, pravili svako malo neki izgred u javnosti – mogli bi mirno da stave ključ u bravu i da menjaju posao, ako umeju još nešto da rade. Kad bi se ovako ponašali uposlenici neke nevladine organizacije koja se bavi, recimo, zločinačkim nasleđem, suočavanjem s prošlošću, tranzicionom pravdom – tabloidi ih ne bi samo razapinjali na krst kao što inače čine, već bi redovno tražili njihovu zabranu, ako ne i trajniju i krvaviju eliminaciju.

Međutim, pravoslavnoj jerarhiji je sve dozvoljeno, sve nepodopštine prolaze bez ikakvih posledica, kao da se nisu ni dogodile. Dovoljna bi bila jednodušna podrška ratovima devedesetih da ih diskredituje za sva vremena, ali većina očigledno ne misli tako. Doduše, većina se i slaže s ratnim projektom, zahvaljujući nasilju kao generativnoj sili (što reče istoričar) i sistematskom ispiranju mozga s centrifugom koje traje već tri i po decenije, a kraj mu se ne nazire.

Društvo sa neograničenom neodgovornošću

Ljudi tu i tamo gunđaju zbog toga što popovi skupo naplaćuju usluge, što vladike voze besna kola s penom na haubi, što se skandali nestašnih vladika poput Pahomija zataškavaju, ali sve ostaje na tom verbalnom negodovanju. Nikakva akcija ne sledi iz povremenog nezadovoljstva jednog dela građanstva. Od očiglednih činjenica i gole istine jače su ideološke poruke koje vele da je crkva održala srpski narod, da je ona stub države i nacije, da je crkva čuvarka našeg nacionalnog identiteta (obolelog od klerikalizma i šovinizma, ali šta mari, identitetu se u zube ne gleda), da bez crkve ne bismo bili to što jesmo, ma šta to bilo i na šta ličilo, a najčešće ne liči ni na šta.

Živimo u himerama kojima nas truju opsenari i njihovi dobro plaćeni propagandisti, a na činjenice, istinu i sopstveno iskustvo ne dajemo ni pet para. Važnije je ono što svi oko nas govore i pišu, praveći zaglušujuću buku, od onoga što smo sami doživeli ili videli svojim očima. Čitava skalamerija našeg posrnulog društva počiva na odsustvu građanske kuraži i građanske svesti, na deficitu sposobnosti stanovništva za otpor moćnicima, silnicima i lovatorima koji se bogate na naš račun. Strukture moći dobro znaju za tu našu slabost, pa je zloupotrebljavaju preko svake mere pristojnosti, kao da su strani okupatori koji su zaposeli tuđu zemlju, a ne naše gore list. I još nam neprekidno dele lekcije o patriotizmu, što je vrhunac cinizma.

Društvo u kojem ovakva crkva i vojska uživaju najveći ugled i poverenje nema čemu dobrom da se nada. Crkva u kojoj svećom treba tražiti Hrista i vojska koja se toliko proslavila zločinačkim pohodima da su joj silni generali završili po evropskim zatvorima, na dugogodišnjim robijama, kao ratni zločinci teškog kalibra. Specifična je ta naša zabludela zajednica, nema za nju boljeg izraza od onog koji je smislio Predrag Čudić i stavio ga u podnaslov svoje nedavno objavljene knjige „Iz zemlje nemanjića“: „Društvo sa neograničenom neodgovornošću“.

(Antena M, Foto: Ustupljena fotografija)