Nakon što se u Novom Sadu obrušila nadstrešnica na železničkoj stanici, usmrtila četrnaestoro i osakatila troje ljudi cela Srbija je tužna i gnevna; građani traže pravde za žrtve državnog zločina, zahtevaju krivičnu i moralnu odgovornost, hapšenja i ostavke nadležnih.

U Novom Sadu je održan verovatno najmasovniji protest koji se ikada desio u ovom gradu, nezavisni mediji otkrivaju ko je sve učestvovao u rekonstrukciji, radeći posao tužilaštva, javljaju se i mnogi predstavnici struke, građevinski inženjeri i arhitekte, na videlo izlaze brojni detalji koji pokazuju koliko su se u Srbiji normalizovali nemar, korupcija, javašluk, ugradnja i nebriga za bilo šta osim bahatog bogaćenja povlašćenih iz vladajućeg kartela.

Međutim, nisu baš svi pogođeni, uznemireni i razgnevljeni masovnim ubistvom u režiji države i njenih klijenata. Recimo, jedna velika grupa ljudi ne vidi tu ništa sporno – 700.000 članova Srpske napredne stranke. Oni se ne bune, ne protestuju, ne traže pravdu, ne ištu odgovornost, čak im ne pada na pamet ni da zahtevaju ostavke pripadnika svoje partije koji se nalaze na odgovornim mestima. Većina tih ljudi nisu naprednjački novobogataši, nisu deo onog malog procenta koji u svojim rukama drži moć i novac, već obični ljudi.

Prazne ljušture

Mnogi od njih su čekali vozove ili autobuse pod tom istom nadstrešnicom, ili pod nekom drugom, sličnom novosadskoj, mnogima od njih moglo je da se dogodi da padnu kao žrtve sopstvene partije. Pa ipak, oni se ne bune, njima je izgleda sve potaman. Oni ostavljaju komentare po društvenim mrežama u kojima napadaju opoziciju, demonstrante, traže da Goran Ješić i ostali privedeni budu kažnjeni za nepostojeće zločine, a ne pada im na pamet da traže da budu privedeni krivci za smrt 14 nevinih ljudi.

Neka bude da veruju u sistem, ali to je u ovom slučaju besmisleno, taj sistem je usmrtio ljude koji su čekali prevoz. Neka bude i da veruju u tužilaštvo i pravosuđe, ali svakome sa pola mozga bi bilo sumnjivo što posle petnaestak dana niko nije priveden i što tužilac daje neka nemušta saopštenja u kojima ne kaže ništa, a i to tek nakon snažnog pritiska javnosti.

Partijska disciplina je jača od saosećanja, strah od gubitka nezasluženo dobijenog posla snažniji je od straha za goli život, ropska svest i dugododišnja praksa uništili su te ljude koji su se naočigled pretvorili u prazne ljušture, u bića koja samo vode poreklo od čoveka. Ili, što bi rekla njihova sveta knjiga, budući da su listom veliki vernici – u okrečene grobove.

Patriotsko tihovanje

Još jedna društvena grupa se primetno ućutala nakon zločina. Svi oni veliki Srbi, najveći rodoljubi od postanka čovečanstva, oni što se busaju u prsa kako Srbe i Srbiju vole više od svega, patriote koje se diče otadžbinom i odanošću srpskom narodu, oni što bi i život položili na oltar domovine, ako zatreba – ni da pisnu. Ako ne računamo par sitnih izuzetaka, sva ona nebrojena vojska patriotskih kolumnista, smatrača, analitičara, intelektualaca, boraca za srpstvo – mukom je zamukla i u crnu zemlju pogledala.

Pravdu za poginule traže oni mediji i pojedinci koje rodoljubi redovno nazivaju izdajnicima, stranim plaćenicima, autošovinistima, antisrbima posednutim duhom samoporicanja, slučajnim Srbima i sličnim lepim nadimcima. Za to vreme, patriotski mediji uglavnom duvaju u istu tikvu sa vlastima koje su odgovorne za rekonstrukciju železničke stanice, a samim tim i za pad nadstrešnice. Ti mediji su uglavnom pod kontrolom Aleksandra Vučića ili Kremlja, pa rade kako gazda kaže.

Ima i slobodnih strelaca, van kontrole režima, ali ni za njih novosadska tragedija nije posebno inspirativna. Profesionalni rodoljubi se bave uobičajenim stvarima – hvalospevima Trampu, satanizacijom autošovinista, pljuckanjem na zapadne demokratije, teorijama zavere. Što se njih tiče, stanje je redovno. Na temu zločina u Novom Sadu – tihuju.

Jeftini ljudski životi

Na prvi pogled, bilo bi logično da persone koje se neprekidno zaklinju u ljubav prema Srbima dignu glas kad građani Srbije stradaju, i to na mestu gde bi trebalo da budu bezbedni, gde niko ne bi pomislio da nešto tragično može da se desi. Već na drugi pogled, stvari izgledaju malo drugačije. Profesionalni rodoljubi neprestano insistiraju na žrtvovanju za otadžbinu, nagovaraju mlade da poginu u nekom budućem Kosovskom boju, huškaju na ratove i stradalništvo, veličaju smrt na bojnom polju, a ratnika doživljavaju kao jedinu figuru dostojnu poštovanja. Samo junaštvo, hrabrost, ratovanje i pogibija za srpstvo.

Takav pogled na svet i čovečanstvo neminovno ne pridaje veliku cenu ljudskom životu. Za profesionalne patriote pojedinac nema osobitu vrednost, svako je zamenljiv, čovek je broj, sitni zupčanik u velikom mehanizmu nacije, njegova lična sudbina je sporedna, važna je samo sudbina države i nacije. Onomad je ratna zločinka Biljana Plavšić mirno govorila kako nije šteta da pogine polovina Srba: “Srba ima 12 miliona, neka ih šest miliona pogine. Opet će ona druga polovica uživati u plodovima rada i borbe”. Kad najslavniji rodoljubi među patriotama, vođe rodoljuba i naroda mogu mirno u svojoj glavi da žrtvuju šest miliona ljudskih bića zarad nekog imaginarnog, suludog, šatro višeg cilja – što bismo se čudili profesionalnim Srbima kojima smrt četnaestoro ljudi ne znači ništa?

Aritmetika je jasna – ako su rodoljubi u stanju da mirno prežale šest miliona Srba, ne trepnuvši, onda pojedinačne smrti za njih jednostavno ne postoje. Samo četranestoro mrtvih? I još ih nisu ubili Albanci, Hrvati, Bošnjaci, NATO pakt ili neki slični neprijatelji vaskolikog srpstva? Pošten patriota na takve sitnice jednostavno ne može da se obazire, to mu je ispod časti.

Nijedan čovek nije ostrvo

Kad rodoljubi telale kako prosto obožavaju Srbe, samo naivčina može da pomisli da se ta njihova ljubav odnosi na konkretna živa ljudska bića srpske nacionalnosti. Ne, oni zapravo govore kako obožavaju ideju naroda, a ne njegove članove, naciju, a ne njene pripadnike. Kako bi drugačije bilo moguće izgovoriti da ćeš žrtvovati polovinu naroda u ime tog istog naroda? Samo u svetu nacionalističkog bezumlja ovakve izjave nisu apsurdne, besmislene, neljudske i zločinačke. To je krajnja tačka nacionalističkog patriotizma, logično ishodište ideologije u koju su se zatvorili kako bi pobegli od mučnih pitanja i neminovnih strepnji, svojstvenih svakom ljudskom biću, ravnodušnost prema drugom čoveku je samo logična posledica.

Za njih ne važe poznate reči Džona Dona iz “Sedamnaeste meditacije”: “Nijedan čovek nije ostrvo, samo po sebi celina; svaki je čovek deo Kontinenta, deo Zemlje; ako grudvu zemlje odnese more, Evrope je manje, kao da je odnelo neki Rt, kao da je odnelo Posed tvojih prijatelja ili tvoj; smrt ma kog čoveka smanjuje i mene, jer ja sam obuhvaćen Čovečanstvom. I stoga nikad ne pitaj za kim zvono zvoni: ono zvoni za tobom”. Njih tuđa smrt ne smanjuje, jer nisu u stanju da se suoče ni sa sopstvenom smrtnošću, otuda i skrivanje u nacionalizam, patriotizam i slične obezličavajuće izme. Kao da ih smrt tamo neće pronaći.

Otuda i ravnodušnost prema patnji drugih, prema njihovom iščeznuću. Otuda i lažna ljubav prema naciji, narodu ili bilo kojoj drugoj apstrakciji, a ne prema konkretnom biću koje se jedino može voleti. Ljubav te neminovno suočava sa nestajanjem, jer je voljeno biće uvek krhko, smrtno, osuđeno na ništavilo. Zato nacionalista voli samo tobože besmrtne objekte, ili bar trajnije od pojedinca, apstrakcije koje ga nadrastaju, naciju, državu, jer se tako naizgled brani od nepodnošljive misli o sopstvenom nestanku.

On će nestati, ali nacija će preživeti, i to mu je nekakva uteha. Idiotski, ali deluje, daj šta daš, svaka uteha je dobra, pa makar i ona što je očigledno lažna. Kad su već religijska verovanja mrtva, neki surogat se mora pronaći, jer niko ne može mirno gledati u lice smrti. Da njihova ideologija i praksa nemaju stravične posledice, nacionalisti bi bili jedino dostojni sažaljenja. Ali, pošto iza njih ostaju samo ruševine, srušene nadstrešnice i čitavi gradovi, brda leševa, masovne grobnice, spaljena zemlja, patnja i jad – nemamo pravo na takav humanistički luksuz.

(AntenaM, foto: lična arhiva)