Da nema društvenih mreža, život bi bio potpuno nepodnošljiv, pogotovo izvesnim grupama stanovništva. Na primer – rulji spremnoj da linčuje svakog kog proizvođači i distributeri vladajuće ideološke paradigme markiraju kao neprijatelja, izdajnika, dežurnog krivca za sve nesreće nacije. Da smo još u analognom dobu, ljubitelji klanja i vešanja morali bi da traže srodne duše u realnom svetu, a takva potraga ume da bude nezgodna. Morali bi da se okupljaju u simpatičnim udrugama poput Kju-Kluks-Klana ili kakvoj sličnoj krvoločnoj skupini.

Sve je to mučno i dozlaboga komplikovano. Šta da radi osoba žedna krvi ako u njenoj blizini ne postoji lokalna podružnica neke vladine ili nevladine organizacije za lov na veštice? Ne može čovek da se raspituje među poznanicima da li su i oni skloni ubistvu u ime viših ciljeva, da li maštaju o ubijanju, silovanju, proterivanju. Šta ako pogrešno procene nekog znanca, a on se zgrozi i prijavi vrlog pitaoca organima gonjenja? Zaista nezgodna situacija.

Sanjarenja o klanju

Društvene mreže su presekle sve ovakve nedoumice, probleme i muke duhu. Možda su se nekada poklonici linča ponegde i osećali usamljeno, neshvaćeno i nepriznato, kao inokosni čudaci, ali danas je njihovoj nelagodi došao kraj. Sad lepo imaju priliku da se uz par klikova nađu sa svojim duhovnim srodnicima u bespućima virtuelne zbilje, pa da zajedničkim snagama udare na nepodobne koji su se usudili da štrče i govore ono što misle.

Zahvaljujući društvenim mrežama, oni što vole da sanjare o sečenju jezika, čupanju noktiju, silovanju, čerečenju, streljanju i sličnim radostima – spoznali su da ne pripadaju retkoj, perverznoj, patološkoj sorti, već da njihove fantazije nisu ni posebne ni neobične. Sklonost najcrnjim uvredama i pretnjama posve nepoznatim osobama nije nikakav kuriozitet, već je široko rasprostranjena u stanovništvu. Što je najluđe, krvožednici su, ne bez iznenađenja, utvrdili da je njihova tajna pasija čak i društveno prihvaćena.

Ima mnogo onih koji se neće prikloniti pretnjama i psovkama, ali će zato imati sve razumevanje za takve sklonosti. Prekorevaće one kojima prete smrću, a one koji prete će zakriliti u ime neke više ideje. Tako je bilo i u poslednjoj masovnoj harangi na Anu Lalić i Dinka Gruhonjića. Razludela se razularena masa, pa im je slala hiljade pretećih poruka, čak su objavili i njihove brojeve telefona, da bi im objekti mržnje bili što pristupačniji. Prema linčerskoj rulji su silni korisnici društvenih mreža bili puni razumevanja, a targetirane novinare su dodatno prikucavali na stub srama i na finjaka im crtali mete na čelu.

U ime nacije

Mislim, zaista nije lepo da neko priča o „dosrbljavanju Vojvodine“ i da se protivi izgradnji pravoslavne crkve nadomak gradske plaže, to je blasfemija koja zaslužuje adekvatnu kaznu u vidu silovanja i klanja u centru Novog Sada. Nije lepo ni što se Gruhonjić služi ironijom, pa kaže da su mu nacionalisti i ekstremisti nadenuli ime Sabahudin, kako bi ga diskreditovali na nacionalnoj osnovi, a nisu morali da se trude i da naprežu mozak, pošto se on ionako zove Dinko, kao Dinko Šakić, pa su mogli naprosto da iskoriste tu koincidenciju i da ga proglase ustašom.

Ironija i druge stilske figure smrtno vređaju nežne duše, za razliku od toga kad država u njihovo ime ubija, opseda, granatira, ruši, spaljuje, gađa decu snajperskim hicima, izvrši genocid – to ih uopšte ne vređa. Ali kad neko kome savest nije atrofirala progovori o nepodnošljivim zločinima, oni u čije ime su zverstva počinjena odmah dobiju napad besa protiv glasnika nezgodnih vesti.

Da nema društvenih mreža, život bi bio potpuno nepodnošljiv, ali da nema nacije, bio bi još nepodnošljiviji. Jer svi oni veselnici što bi da kolju, siluju, razapinju, streljaju, vešaju, otpuštaju, proteruju – ne bi to radili iz ličnog hira, u svoje sopstveno ime, nego da bi zaštitili ugroženu naciju. Da nema nacije, svi ti ljudi bi bili naprosto potencijalne ubice, silovatelji, progonitelji, patološki tipovi koji žude za zločinstvom. Međutim, pošto pozivaju na nepočinstva u ime nacije, onda oni više nisu potencijalne ubice, silovatelji, progonitelji, patološki tipovi koji žude za zločinstvom – nego rodoljubi. Nacija je čarobni štapić koji zločinca pretvara u patriotu.

Fašizam pod maskom patriotizma

Ohrabre se virtuelni linčeri, pogotovo kad uživaju zaštitu vladajuće Srpske napredne stranke, pa se iz virtuelnog presele u realni svet i tamo nastave sa svojim uobičajenim harangaškim delatnostima. Tako je 28. marta grupa huligana upala na Filozofski fakultet u Novom Sadu, blokirala ulazna vrata i prekinula rad ove obrazovne institucije. Huligani traže da Filozofski fakultet otpusti Dinka Gruhonjića koji tu radi kao vanredni profesor, i to zbog – pazi sad – „govora mržnje“.

Upao mladi huligan na Filozofski, obučen u majicu sa likom Milorada Ulemeka Legije ispod kog piše „Comandante“, i bori se protiv „govora mržnje“. Nosiš majicu sa likom zločinca koji je ubio premijera tvoje države i još se nešto kurobecaš? Osoba koja nosi Legiju na majici, ubicu Zorana Đinđića, došla na Filozofski fakultet koji se nalazi – pazi sad – u Ulici Zorana Đinđića. I to baš 28. marta. A 28. marta 2003. godine policija je na Fruškoj Gori otkrila posmrtne ostatke Ivana Stambolića, kog su Legija i njegovi zlikovci ubili i zakopali u jamu sa krečom. Šta je ovo, neki desničarski igrokaz, neuspeli pokušaj kukastog humora?

Dobro, bar smo saznali šta je patriotizam. To je kad kidnapuješ čoveka koji džogira na Košutnjaku, odvedeš ga na Frušku Goru, pucaš mu u glavu, pa njegov leš zakopaš u neobeleženu jamu, da prikriješ tragove zločina. Patriotizam je i kad izvršiš atentat na demokratski izabranog premijera sopstvene zemlje, uništavajući tako budućnost i svaku nadu da će ovde ikada svanuti. Patriotizam je i kad upadneš u susednu zemlju, pa masovno ubijaš civile, pucaš deci u glavu, otvoriš konc-logore, siluješ, pljačkaš, proteruješ ljude iz njihovih domova, pališ sela, spaljuješ žive ljude, sravnjuješ gradove sa zemljom, počiniš stravične ratne zločine i genocid. Ako je to patriotizam, šta li je onda fašizam?

U redu za progon

Krvožedna rulja koja linčuje ljude po društvenim mrežama i upada na fakultete, sa namerom da otpušta i proteruje, zakonomerna je posledica ratnozločinačkog nasleđa s kojim srpsko društvo ne da se nije obračunalo, već ga čuva i neguje kao svoju najsvetliju tradiciju. Drugačije i ne može da bude u zemlji kojom neprikosnoveno vlada nekadašnji ađutant Vojislava Šešelja, koji je u ono vreme bio funkcioner stranke što je organizovala paravojne formacije i proterivala Hrvate iz Vojvodine i Zemuna, čovek koji je sa skupštinske govornice poručivao kako ćemo ubiti sto Bošnjaka za jednog Srbina. Po staroj nemačkoj tarifi iz Drugog svetskog rata.

Tamo gde su ratni zločinci i druge masovne ubice heroji, idoli mladih, uzorni modeli s kojima se valja identifikovati, progon svakog ko se usudi da kritikuje takvo stanje je očekivan. Tamo gde država čuva murale Ratku Mladiću, kao ulične freske i kulturno dobro od posebnog značaja, normalno je da fanovi ukoljica proganjaju pošten svet. Tamo gde je tihi ponos na masovne ubice u međuvremenu eskalirao i postao toliko gromoglasan da se od njegovih ratnih pokliča ništa drugo ne čuje, svako može postati legitimna meta za odstrel.

U svakom društvu ima patoloških tipova koji sanjare o kasapljenju, mučenju, zlostavljanju, silovanju, ubistvu i sličnim zločinstvima. Samo što takvi obično nisu na vlasti, na pozicijama moći, i niko sa mrvom zdravog razuma takve ne smatra patriotama. Otkad je žudnja za klanjem vrlina? U kom to svetu, poretku, religiji? Da nije možda Hrist zapovedio „Mrzi bližnjeg svog, proteraj ga, zlostavljaj i prikolji“?

U svakom društvu ima takvih krvožednika, ali ta društva obično imaju policiju, tužilaštva i druge organe koji štite građane od nasilnika. Srbija nema. U Srbiji policija, tužilaštvo i drugi nadležni organi rade za vladajuću stranku, kao lično obezbeđenje moćnika i njihovih falangi. Zato samo od otpora građana zavisi da li će planovi silnika i nasilnika uspeti. Ako im progon danas pođe za rukom, ko vam garantuje da vi nećete biti sledeći?

(Lupiga, foto: Radio 021)