Patrijarh Porfirije stalno se ukazuje na kojekakvim godišnjicama, jubilejima, proslavama, prijemima, otvaranjima, zatvaranjima i ostalim premijerama. Takav je posao, ni on ga ne voli, monahu koji se zavetovao na skromnost i odricanje od sveta teško pada sva ta svetska halabuka, ali patrijarh nekako izdržava, sve zarad višeg cilja. Funkcija generalnog direktora institucije koja predstavlja jedan od glavnih stubova naprednjačkog režima podrazumeva aktivno učešće na raznim događajima koji okupljaju neuro-krem srpskog društva, te tako patrijarh nastupa rame uz rame s raznim ministrima, upravnicima, direktorima, državnim i partijskim funkcionerima, pa i samim predsednikom Vučićem.

Nedavno se patrijarh obreo u Studentskom gradu, na proslavi 55. godišnjice Studentskog centra Beograd, gde se obratio besedom okupljenom studentskom življu. U nadahnutom govoru Porfirije je poslao niz važnih poruka mladima na kojima Srpski svet ostaje. “Studentski centar je dom mnogih generacija koje dolaze da pre svega na osnovu svojih talenata, sposobnosti i truda dostignu znanja i kvalifikacije kako bi mogli da uzmu ulogu, zadatak, poslušanje i misiju služenja svom narodu”, rekao je patrijarh na početku. Baš lepa poruka, onako patriotska, prava je šteta što promašuje adresate.

Opšta bežanija

Mladi ljudi, pogotovo oni sa visokim obrazovanjem, već godinama masovno napuštaju Srbiju i odlaze da žive i rade u inostranstvo, poglavito u zemlje trulog, dekadentnog i posve obezboženog Zapada kog se naša crkva i njeni duhovnici groze i gnušaju. Iz Srbije trbuhom za kruhom svake godine odjezdi oko 50.000 ljudi, velikom većinom su to mladi ljudi starosti između 20 i 30 godina. I taj trend se samo ubrzava.

Istraživanje Krovne organizacije mladih Srbije za prošlu godinu pokazuje da gotovo polovina mladih (49,2 odsto) planira da se iseli iz Srbije. To nisu samo puste želje, jer 23,6 odsto ispitanika već planira odlazak, dok 25,6 odsto kaže da će napustiti zemlju, samo još nisu ušli u proces planiranja. I to nije ukupan procenat mladih koji bi mogli da odu iz Srbije. Na pitanje “Da li planirate da se odselite iz zemlje”, skoro 40 posto odgovara: “Ne, ali ne isključujem tu mogućnost”. Svega 11 odsto mladih tvrdi da neće napustiti Srbiju. Svi ostali su potencijalni iseljenici, njih gotovo 90 odsto.

Tako da Porfirije priča u prazno, reči koje nikome ništa ne znače, na jedno uvo ušlo, na drugo izašlo. Kad studenti diplomiraju, oni će zaista uzeti ulogu, zadatak, poslušanje i misiju služenja svom nemačkom, švedskom, američkom, engleskom, švajcarskom ili tako nekom narodu kojim ne vladaju autokrate poput Aleksandra Vučića, gde crkve ne vode ljudi poput Porfirija Perića, tamo gde postoje institucije i uređen sistem.

Bekstvo od patrijarha

Kao glavne razloge za potencijalni odlazak iz zemlje mladi navode viši životni standard (32,2 odsto), a na drugom mestu je dostojanstveniji život (27,7 odsto). Potom slede ostali razlozi: bolje javne usluge, više slobode, veće šanse za zaposlenje, bolje okruženje za zasnivanje porodice. Drugim rečima, mladi su udarili u bežaniju zbog siromašnog društva, korumpiranog sistema, kulturnog modela u kojem se ne poštuje dostojanstvo pojedinca, gde su državne institucije nefunkcionalne i podređene vođi, gde se krše osnovne ljudske slobode.

Ukratko, mladi beže od sistema koji su stvorili velikosrpski nacionalisti, počev od memorandum-dum akademika, preko raznih političkih izvođača radova poput Miloševića, Koštunice i Vučića, pa sve do intelektualnih, medijskih, akademskih i drugih elita. Glavna uzdanica tog nakaradnog sistema je upravo institucija koju vodi patrijarh, crkva, zagovornica filetističkog svetosavlja, stalna saveznica najretrogradnijih ideologija, neočetništva, velikosrpskog nacionalizma i hegemonizma. Dakle, mladi odlaze iz Srbije, bežeći i od Porfirija.

Večna pitanja

Patrijarh je nastavio solilokvij: “Mi dobro znamo da mladi pre svega nisu ljudi koji vide svoj cilj, cilj svog postojanja, isključivo u vremenskim, istorijskim, ovozemaljskim vrednostima, nego da su mladi više nego drugi ljudi u drugim uzrastima otvoreni i za tzv. večna pitanja”. U redu, ali kakve to ima veze sa crkvom? Kad su se to episkopi, patrijarh i ostali jerarsi i duhovnici bavili večnim pitanjima? Oni neprestano govore o Kosovu, politici, državi, narodu, bave se finansijskim pitanjima, tu sve vrvi od besnih kola i luksuznog života.

Bliskost sa političkim moćnicima i finansijerima, to je ono što zanima crkvene organe. Biti oruđe u rukama vlasti za sprovođenje hegemonističkih aspiracija prema Crnoj Gori, Bosni i Kosovu – to se projavljuje kao misija i smisao crkve, kakva crna večna i prokleta pitanja. Koja večna pitanja? Biti il’ ne biti, da l’ audi il’ mercedes kupiti? Da li Velika Srbija, pored Republike Srpske, “svete srpske zemlje” i “srpske Sparte” treba da obuhvati i pola Hrvatske i Severnu Makedoniju ili se treba zadovoljiti omanjom Velikom Srbijom?

Dobro, prozborio je patrijarh koju i o narečenim pitanjima, podsetio je na jevanđelsku priču u kojoj mladić dolazi kod Hrista i pita ga: “Šta da radim da dobijem život večni?” Veli Porfirije da “jedno od glavnih pitanja koje postavljaju stanovnici Studentskog grada jeste i to pitanje”, da se radi o pitanju “istine, smisla, jednom rečju postojanja”. Ima više od 80 godina otkad je Džordž Orvel konstatovao da “neimaština i surovi rad moraju biti iskorijenjeni i da se tek onda mogu početi razmatrati stvarni problemi čovječanstva”. A koji su to stvarni problemi? Veli dalje Orvel, u eseju “Sjećanje na španjolski građanski rat”: “Glavni problem našeg vremena je gubitak vjerovanja u osobnu besmrtnost, a o tome se ne može raspravljati dok se prosječno ljudsko biće kinji poput vola ili dršće u strahu od tajne policije”.

Realni problemi

Bojim se da patrijarhu i kompaniji nikad ne bi palo na pamet da ovako spoje materijalnu i duhovnu stranu ljudskog života u neraskidivi amalgam. A ne bi ni priznali da je vera u večni život odavno usahla, što je i razumljivo, u slučaju takvog priznanja morali bi da potraže drugi posao, ovako bar glume, dosta neubedljivo, da veruju u ličnu besmrtnost. Ne može se pobeći od te epohalne promene svesti, niti se ona može poreći, pogotovo što ostavlja posledice na sve sfere života. Dvadeset godina nakon Orvela, Vistan Hju Odn je u eseju “Pesnik i grad” objašnjavao kako, između ostalog, gubitak vere u večnost fizičkog svemira utiče na to da je danas umetnička vokacija teža nego što je bila ranije.

“Teško je savremenom umetniku da veruje da može načiniti trajni predmet kad nema primerka trajnosti koga bi se držao; on je više od svojih prethodnika doveden u iskušenje da napusti potragu za savršenstvom, osećajući je kao gubitak vremena, i da se zadovolji skicama i improvizacijama”. Proročke reči. Kao što vidimo na svakom koraku, umetnici nisu odoleli iskušenju, više i ne znaju da postoji nekakvo iskušenje, zato smo sa svih strana zasuti isključivo skicama i improvizacijama, pa i mnogo grđim boflom. A i teolozi, crkvena lica i ostali duhovnici nas bombarduju umotvorinama sličnog kvaliteta. Uglavnom, radi se o realnom problemu na koji uopšte nije jednostavno odgovoriti, ako je uopšte moguće, nije to neka usputica koja bi mogla da se pacifikuje ustaljenim crkvenim žargonom.

Lažni prosvetitelji

Pustimo ozbiljan svet na miru, ne verujem da im je prijatno pominjanje u ovako trivijalnom kontekstu i još banalnijem društvu, vratimo se na nesrećnu temu. Patrijarh je pokušao da skrene pažnju studentima na bliskost crkve i školskih ustanova: “Crkva kao svetosavska ustanova, kao ustanova majka svih nas, kao jedan od svojih primarnih zadataka vidi upravo vaspitanje i prosvetu, što odražava i sobom nosi i sama ličnost Svetog Save”. Sveti Sava nije bio prosvetitelj, nije otvarao škole, nije se bavio prosvetnim radom, živeo je mnogo vekova pre prosvetiteljstva, ne treba brkati epohe i pojmove.

Dok je crkva držala svu vlast u rukama, stanovništvo je bilo većinski nepismeno, živelo je u bedi i mraku neznanja, a prosvetu i prosvećivanje započeli su neki antiklerikalni ljudi na čelu sa Dositejem Obradovićem. Kako danas, u XXI veku izgleda kad se crkva dohvati prosvete, videli smo kad su promenjeni udžbenici biologije na insistiranje duhovnih lica. Džaba Porfirijeve floskule, cenzorska praksa ga demantuje.

Protiv slobode mišljenja

Po rečima Jovana Skerlića, “jedan od glavnih zadataka, najpreči koji je Dositej sebi postavio, jeste naučiti Srbe da smeju slobodno misliti”. Njegov cilj je bio, kako sam Dositej kaže, “da moji jedinoplemeni usude se sverh svake stvari slobodno misliti i sve što čuju da sude i rasuždavaju”. Crkva stoji na suprotnim pozicijama, nema slobode misli tamo gde vlada dogma u koju se ne sme sumnjati, dogma u čije ime su nekada spaljivani i progonjeni jeretici. Sveti Sava i njegov tatica su istrebljivali bogumile upravo zbog toga što su se usudili da sverh svake stvari slobodno misle i rasuždavaju.

Nema obrazovanja, nauke, školstva, znanja, istraživanja, radosti spoznaje bez slobode mišljenja. Crkva je uvek bila neprijatelj takve slobode, samim tim i ljudskog dostojanstva. Ni danas nije bolja situacija. Kad je pre neku godinu grupa profesora Bogoslovskog fakulteta izašla u javnost sa izjavom da teorija evolucije nije u suprotnosti sa pravoslavnom teologijom, ondašnji patrijarh Irinej ih je sve pokažnjavao i zabranio im da javno istupaju bez njegovog odobrenja. Toliko o crkvi i prosveti.

Mi gradimo hram

Na kraju besede patrijarh je konačno stigao do suštine stvari, do onoga što mu istinski leži na srcu. “Zato ćemo uvek biti sa studentima, a molimo se Bogu i nadamo se da nećemo čekati mnogo vremena da i Studentski centar, za početak neka to bude Studentski grad, pored kapele dobije ono što je kruna i smisao postojanja – svoj hram gde ćemo imati mogućnosti da na sva pitanja i praktično i konkretno svi zajedno damo odgovor, a to je molitva”, zaključio je Porfirije.

Dakle, grad, selo ili naselje bez crkve je bez smisla postojanja. Svima je egzistencija besmislena ako se ne povinuju patrijarhovoj organizaciji koja nudi smisao u politikantskim igrama i savezništvu sa knezovima ovoga sveta. Studentima je hram baš najpotrebniji, ne trebaju im ni novi studentski domovi, ni povoljnije kirije, ni bolje opremljene laboratorije, ni moderniji uslovi učenja i rada, ni veća povezanost sa naučnim ustanovama širom sveta. Šta će im sve te bagatele kad postoji samo jedan odgovor na sva pitanja – molitva? Zašto uopšte nešto uče, razmišljaju, otkrivaju, saznaju kad mogu samo da se mole i sve će doći samo od sebe?

Nula i ništica

Kad se pažljivo razmotre patrijarhove reči iz ove, ali i iz mnogih drugih govorancija, postaje kristalno jasno u čemu je glavna crkvena nevolja, a i zašto su se preko svake mere prepustili ovozemaljskim poslovima i postali posluga svake vlasti. Odgovor je jednostavan: oni naprosto nemaju šta da ponude.

U prirodi je čovekovoj da postavlja pitanja, da razmišlja o sopstvenoj smrtnosti, da bude zbunjen i začuđen pred zagonetkom postojanja. Kao što reče Vitold Gombrovič: “Nema svrhe da se pitamo da li bi neko trebalo da se bavi filozofijom ili ne. Mi filozofiramo zato što moramo. To je neizbežno. Naša svest nam postavlja pitanja i mi moramo da pokušamo da ih rešimo. Filozofija je neophodna stvar”.

Naši duhovnici tvrde da crkva ima konačne odgovore na sva pitanja, a kad te odgovore treba ponuditi, dobijemo neku smešnu salatu od oveštalih floskula, davno potrošenih formula, crkveni žargon koji danas i veštačka inteligencija može podjednako dobro da imitira, ako ne i bolje. Duplo golo. Nula i ništica. Otuda i privrženost crkvene jerarhije političkim glavešinama, insistiranje na nacionalnim temama, filetizam, podilaženje prepariranoj kolektivnoj nesvesti: to im je jedina šansa za opstanak. Strašno je kad društvo nema ustanovu koja bar pomalo liči na crkvu, smrtniku je potreban povlašćeni prostor gde je legitimno sanjati o sopstvenoj besmrtnosti.

Dok se duhovnici bave profanim stvarima i vode crkvu kao korporaciju, pastva im skapava od metafizičke žeđi, duhovne praznine i očaja. Dezorijentisani, lišeni moralne osnove, nemoćni pred strašnim licem smrti, bez ikakvog sredstva za elementarnu samoodbranu od užasa, bez vere i nade, ne znajući šta bi sa sobom, pravoslavci se podaju ideološkoj propagandi, pa nasrću na susedne zemlje i narode, praveći pakao od života i sebi i drugima. Nema mira bezbožnicima, što reče jedan autor izrazito nepopularan u pravoslavnim krugovima bez izlaza.

(Antena M, foto: Gradski portal)