“Lakše je kamili proći kroz iglene uši, negoli bogatašu ući u carstvo Božije”, tako je u davna, pradavna vremena propovedao Isus Hrist, siromašni građanin Judeje, koji nije posedovao ništa. Prohujalo je mnogo vekova, promenila su se vremena i običaji, a Hristovi ovlašćeni predstavnici u ovoj dolini plača imaju malo drugačiji pogled na temu bogatstva i luksuza.

Nedavno se pojavila vest da počinje rekonstrukcija vile na Dedinju u kojoj živi patrijarh Srpske pravoslavne crkve. Objekat će biti obnovljen i dograđen, a ukupna cena radova je prava sitnica – oko 650.000 evra. Ako Bog da. Skromna patrijaršijska vila ima ukupnu površinu 874 kvadrata, od čega nadzemna površina iznosi 716 kvadratnih metara. U sklopu rekonstrukcije biće izgrađen pomoćni objekat u suterenu, tačnije garaža od 188 metara kvadratnih, u kojoj će biti ukupno osam parking mesta.

Skromno zdanje na Dedinju

Nekome bi golema garaža mogla delovati neskromno, ali to su ljudi koji od drveća ne vide šumu, a od luksuza u kojem žive Hristovi namesnici – ne uspevaju da vide njihove hrišćanske vrline. Naime, patrijarhova rezidencijalna vila ima veliki hol za doček i prijem stotinak gostiju. I niko da se zapita gde će svi ti silni gosti, kad dođu patrijarhu u posetu, da parkiraju svoje besne automobile. Svi odmah poviču kako je sramno da vođa hrišćanske zajednice ima garažu od 188 kvadrata. Takvi smo mi, zavidni, ogrezli u poroke, pomračenog uma i duše, pa ne vidimo dalje od nosa.

Pored narečenog hola, vila ima i kapelu, kabinet patrijarha, kancelariju za sastanke, dnevni boravak i salu za prijeme. A tu su i privatne prostorije poglavara SPC-a koje se nalaze na spratu.

Ukratko, reč je o skromnom, gotovo sirotinjskom zdanju koje jedva pokriva osnovne privatne i poslovne potrebe prvog duhovnika Srbije. Kako patrijarh da propoveda svetosavlje, da se bori protiv pošasti rodno osetljivog jezika, da daje bezrezervnu podršku predsedniku Aleksandru Vučiću ako nema elementarne uslove za rad?

Među svojima

Možda nekom nevernom Tomi deluje čudno što Porfirije živi u luksuznoj vili, u bogataškoj četvrti, ali to je sasvim prirodno stanište moćnika ovog sveta, bar u Srbiji. Uostalom, u istom kvartu živi i predsednica Skupštine Ana Brnabić, u Jovankinoj vili koja je do juče bila namenjena za boravak premijera, ali je u međuvremenu promenila namenu, e da bi Brnabić u njoj ostala. Na Dedinju vile grade i razni mafijaši bliski režimu, predsednikovi kumovi i slični profiteri, pa je potpuno logično da i patrijarh boravi u elitnom delu grada. Takoreći među svojima.

Ne može patrijarh da živi u nekom siromašnom kvartu, u naseljima bez kanalizacije, u četvrtima gde živi radnička klasa. Po takvim sumnjivim krajevima imao je običaj da zalazi Isus Hrist, on se mahom kretao među bednima, ojađenima i odbačenima, ali to je bilo pre dve hiljade godina, Hristovi sledbenici odavno su raskrstili sa tom retrogradnom praksom. Zato je Hrist i završio na krstu, a patrijarh u vili od 874 kvadrata. Tako valjda izgleda napredak.

Branitelji patrijarhovog ljudskog prava na boravak u raskošnoj vili brane činjenicom da rezidencijalni objekat nije u njegovom vlasništvu, Porfirije je tek puki korisnik crkvenog zdanja. Naravno, to je tačno, ali bi takozvani vernici mogli da se zapitaju kakav je to svet u kojem poglavari hrišćanske crkve u jednoj siromašnoj zemlji žive u izobilju, u rezidencijalnom kvartu, u vili od gotovo 900 kvadrata. Ko pročita Jevanđelje i reši da sledi Hrista, teško da može računati na tako udoban život u svili i kadifi.

Izmjene i dopune Jevanđelja

Jevanđelista Luka piše kako u jednom selu nisu primili Hrista na konak. Dok su išli putem ka drugom selu, neko reče Isusu: “Ići ću s tobom kud god ti pođeš”. A Isus mu reče: “Lisice imaju jame i ptice nebeske gnezda, a Sin čovečji nema gde da nasloni glavu”. Hrist je jasno poručio svakome ko se odluči da ga sledi šta ga čeka, te da su životinje u boljem položaju od Sina Božjeg, jer imaju svoje kuće i kućišta, a on je beskućnik na ovom svetu.

Zaista je krajnje vreme da se ta Jevanđelja revidiraju, previše je tu subverzivnog materijala koji deluje razorno na postojeći poredak i njegove svetovne i duhovne gospodare. Navedena rečenica mogla bi da glasi: Lisice imaju jame i ptice nebeske gnezda, a patrijarh vilu od 874 kvadrata. Zvuči mnogo savremenije i aktuelnije, zar ne?

A i druge delove jevanđelja bi valjalo osavremeniti. Što reče satiričar Momčilo Mihajlović: “Izmene i dopune Jevanđelja po Marku – ‘I reče im Gospod: Idite u selo što je pred vama, i odmah kako uđete u njega naći ćete privezano metalik sivo magare po imenu Audi; odrešite ga i dovedite. I tako je Hrist metalik sivim Audijem ušao u Jerusalim’”.

Vladičanski dvorovi i palate

Možda je povika na patrijarha povodom vile ipak preterana, nije on nikakav izuzetak, radi se o gvozdenom monaškom pravilu po kojem žive episkopi Srpske pravoslavne crkve. Pravoslavne vladike ne stanuju u skromnim uslovima, kao ogromna većina njihovih vernika, već u vladičanskim dvorovima koji uglavnom zaista izgledaju kao dvorci i palate. Episkopi voze skupe automobile i to listom proizvedene na zlom, dekadentnom, obezduhovljenom Zapadu, te zemaljski život provode u svakovrsnom izobilju i bogatstvu.

Nije taj episkopski život na visokoj nozi tako nelogičan i nerazumljiv kako izgleda na prvi pogled. Znaju vladike dobro šta ih čeka posle smrti, ako je tačna doktrina koju zvanično propovedaju. Ako će već čitavu večnost provesti u tami najkrajnjoj, tamo gde su čuju samo plač i škrgut zuba, onda hajde da bar ovu kratku ovozemaljsku egzistenciju provedu u komforu, bogatstvu i uživanciji.

Vidi se da su episkopi od svih biblijskih spisa najpomnije proučili Knjigu mudrosti, pogotovo onaj deo napisan iz ugla bezbožnika: “Kratkovjek je i tužan život naš i nema lijeka kad čovjeku dođe kraj i još nije poznat tko bi se iz podzemlja izbavio […] Zato hodite ovamo! Uživajmo dobra sadašnja, koristimo se stvorovima sa žarom mladosti. Nauživajmo se odabranih vina i mirisa i neka nas ne mimoiđe ni jedan cvijet proljetni, okrunimo se ružama prije no što uvenu”.

Crkvene nekretnine za elitu

Uostalom, nije sve tako crno i nije patrijarhova vila jedini objekat koji crkva dograđuje. SPC se bacila na graditeljstvo, pa je u saradnji sa nekoliko privatnih firmi podigla objekat na Novom Beogradu od 36.000 kvadrata sa 127 stanova i još jedan objekat u strogom centru Beograda od 23.889 kvadrata.

Logično bi bilo pomisliti da je crkva najzad rešila da reši gorući problem beskućništva, kad već država ništa ne preduzima po tom pitanju. U Beogradu ima gotovo 5.000 beskućnika, a prihvatilišta imaju kapacitete tek za koju stotinu. Ko će drugi da pomogne ovim nevoljnicima ako ne crkva Hristova, jer je njeno poslanje da brine o nemoćnima, slabima i potrebitima, a i sam osnivač religije je bio beskućnik.

Naravno, naivno je pomisliti da su narečena zdanja namenjena beskućnicima. Radi se zapravo o dva luksuzna poslovno-stambena kompleksa namenjena osobama sa dubljim džepom. Spa, fitness centri, portiri, luksuzni liftovi i slični sadržaji namenjeni su novoj eliti. Nije se crkva tu zaustavila, treba zadovoljiti i potrebe najbogatijih građana, a njima su duhovnici uvek spremni da priskoče u pomoć. U toku je izgradnja stambenog objekta na Senjaku, u Drinićkoj ulici, na ekskluzivnoj lokaciji, gde je kvadrat dostigao vrtoglavu cenu od oko 13.000 evra, najskuplju u Beogradu.

Pouka Vasilija Velikog

Jeste svima poznato da SPC nije nimalo skromna ustanova, da njeni jerarsi žive u bogatstvu i raskoši usred siromašne zemlje, da tobožnje duhovnike nije briga za hrišćanske vrline, da ih ne zanima što su pohlepa i lagodan život nespojivi s hrišćanstvom, ali ovo je već prevršilo svaku meru. Počeli su otvoreno da se rugaju svim građanima, a pogotovo istinskim vernicima.

Povrh svega, patrijarh i episkopi na sav glas grme protiv zapadnjačke dekadencije, jurenja za profitom i zemaljskim zadovoljstvima, a oni su najverniji pobornici tajkunskog načina života. Možda je krajnje vreme da se podsete beseda svetog Vasilija Velikog koji je grmeo protiv privezanosti za ovozemaljska blaga: “Koliko je ljudi koje bi jedan tvoj prsten mogao da oslobodi dugova? Koliko je trošnih domova koje bi mogao da popravi? Jedna škrinja sa tvojom odećom mogla bi da obuče čitav narod koji obamire od hladnoće. Ti, međutim, surovo otpuštaš siromaha ništa mu ne dajući i ne plašeći se pravednog uzvraćanja od Sudije. Nećeš biti pomilovan jer nisi bio milostiv. Bićeš isteran iz Carstva nebeskog jer nisi otvarao vrata. Nećeš dobiti život večni jer nisi davao hleba”.

Znao je sveti Vasilije o čemu govori, jer je kao trajno zaveštanje ostavio “Vasilijade”. Tako su se zvala naselja za siromašne sagrađena novcem samog episkopa kesarijskog i njegove porodice, kao i crkvenim sredstvima. Bio je to čitav kompleks sa hramom u sredini, oko kog su nalazile građevine, pansioni, škole, sirotišta, domovi za siromašne i bolnica. Po episkopu kesarijskom “Vasilijade” su i dobile ime.

A šta će se zvati po Porfiriju? Ili po Irineju, Joanikiju, Fotiju, Pahomiju? Vile, vladičanski dvorovi i poslovno-stambeni kompleksi za naprednjačke bogatune? Ili možda samo pravoslavno-dedinjski slogan: Mi renoviramo vilu, vila renovira nas.

(Al Jazeera, foto: Gradski portal)