U zrenjaninskoj fabrici guma Linglong, mašina za presovanje radniku je otkinula uvo. Menadžment je zabranio Hitnoj pomoći da uđe u fabriku, pa je nesrećni čovek išao do kapije noseći otkinuto uvo u rukama. Tako svedoče izvori iz fabrike. Rukovodstvo kineske kompanije ima nešto drugačiju verziju. Po njima, došlo je do incidenta u kojem je operater lakše povređen “zbog mrtve tačke u vidokrugu radnika”.

Tvrde da je povređenom odmah ukazana prva pomoć, ne negiraju da vozilo Hitne pomoći nije ušlo u fabrički krug, ali to tumače drugačije. U cilju uštede vremena, koje bi vozilo Hitne pomoći potrošilo tražeći pogon u fabričkom kompleksu, odvezen je službenim vozilom do izlaza fabrike”. Ističu, naravno, kako je njihovoj kompaniji “zdravlje i sigurnost zaposlenih na prvom mestu”.

Ista mašina za presovanje je u junu ove godine drugom radniku smrskala grudni koš i ozbiljno povredila rebra i pluća. Majka povređenog radnika je rekla za medije da se u mašini zaglavila guma, rečeno mu je da je izvadi. Nakon što je to učinio, mašina je počela da radi nanevši mu višestruke povrede. I tada je kompanija Linglong istakla kako su zdravlje i sigurnost zaposlenih na prvom mestu. Utešno je to znati. Šta li bi tek bilo da im je briga za radnike na, šta znam, petom mestu? Verovatno bi malo ko pretekao živ ili u jednom komadu.

Sistem nekažnjavanja

To su samo neki friški primeri povreda na radu, u celinu je gotovo nemoguće imati uvid, jer je reč o astronomskim brojkama. Prema zvaničnim podacima, poslodavci su dostavili Upravi za bezbednost i zdravlje na radu ukupno 11.275 izveštaja o povredama na radu u 2021. godini. Mnoge povrede završavaju se smrtnim ishodom, u Srbiji u proseku pogine jedan radnik nedeljno, uglavnom zbog loših, nebezbednih uslova rada. Nebriga za sigurnost i zdravlje radnika nije slučajna, već je posledica nakaradnog sistema koji ne kažnjava odgovorne za smrt radnika. Na primer, 2017. godine poginulo je 39 radnika – za njihovu smrt niko nije krivično odgovarao, niko nije završio u zatvoru.

Krivičnim zakonikom propisana je kazna u trajanju od dve do 12 godina zatvora za odgovorno lice koje izazove smrt radnika, ali se te pravne odredbe gotovo nikada ne primenjuju. Kod nas su zakoni često mrtvo slovo na papiru, pogotovo oni kojima je cilj da zaštite radnike, seljake, potrebite, slabije, sve one koji nisu pripadnici razbojničke elite koja je zarobila srpsko društvo i državu. Za oligarhiju zakoni ne važe, pripadnici vladajućeg kartela i njihovi saradnici mogu da se iživljavaju nad građanima do mile volje i da prođu nekažnjeno.

Kakav tretman ima radnička klasa u ovoj otetoj zemlji možda najbolje govori primer iz niške fabrike Aster tekstil. Tamo je početkom marta jednoj radnici pozlilo zbog srčanih smetnji, zamolila je da izađe s posla kako bi otišla do ambulante koja se nalazi tik pored fabrike. Nadređeni joj nisu dozvolili, žena je kolabirala, pa ju je Hitna pomoć prevezla u Klinički centar. Tamo je i preminula, dijagnoza – akutni infarkt. Imala je 39 godina.

Ministar za vijence i spomenike

Dok radnici ispaštaju zbog loših radnih uslova, dok se povređuju i ginu, ministar za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja Nikola Selaković ima pametnija posla od brige o radničkoj klasi za koju mu puca prsluk. Selaković radi ono što mu je srcu drago, glumi patriotu, srbuje naokolo, priseća se slavne ratničke prošlosti i sve u tom dobro poznatom stilu. Sasvim razumljivo.

Selaković je od svih pobrojanih delatnosti u svom resoru suštinski zainteresovan samo za boračka pitanja. Nije on kriv što su mu pored omiljenih militarističkih sadržaja usput uvalili i nekakve radnike, zapošljavanje i socijalu koje, kao i svaki šoven, duboko prezire. Sudeći po servilnosti koju je svojevremeno iskazivao prema osuđenom ratnom zločincu Vladimiru Lazareviću, izgleda da su mu bliska i pitanja hladnjača i masovnih grobnica.

Obilazi tako ministar Selaković Grčku, odaje počast srpskim vojnicima iz Prvog svetskog rata, pa onda predvodi ceremoniju povodom godišnjice proboja Solunskog fronta, obeležava i godišnjicu Cerske bitke, odaje počast poginulim ustanicima Nevesinjske puške, polaže venac povodom Karađorđeve godišnjice smrti, pa skokne do Kruševca da položi cveće na spomenik kosovskim junacima, otkriva spomenike srpskim vojnicima i spomen-ploče vojvodama, pa malo predvodi državnu ceremoniju obeležavanja Boja na Kosovu, pa se seti Javorskog rata i Kalipoljske bitke, pa položi venac palima u Bregalničkoj bici, pa se seti da ima neki general kojem još nije podignut spomenik i ispravlja tu vekovnu nepravdu… I sve tako, od jedne do druge bitke, od jubileja do godišnjice, od rata do rata, od venca do venca protiču mu ministarski dani.

Prisetio se Selaković i da dodeljuje boračke spomenice kako bi država pokazala “poštovanje i zahvalnost onim generacijama koje su od 1991. do 1999. godine branile Srbiju i branile srpski narod”. Eto, Selakovićevi ideološki istomišljenici nam probiše uši govoreći da Srbija nije bila u ratu u Hrvatskoj i BiH, a ministar ih jednom potezom sve demantovao. Šteta što nije precizirao da li borački status mogu da dobiju samo dobrovoljci sa trajnijim angažmanom ili i vikend-četnici dolaze u obzir.

Pali ratnici i pali radnici

Dobro, jasno je da ministar Selaković ima intimne sklonosti samo prema Srbima koji su pali u raznim bitkama, bojevima i ratovima. Samo ako je neki daleki predak poginuo sa oružjem u ruci, u rovu, na frontu, ima šanse da uđe u ministrovo vidno polje. Za tamo nekog radnika koji padne sa zgrade na gradilištu i pogine ministar prosto nije zainteresovan. Selaković se drži osveštanog principa: Pali ratnik – može, pali radnik – nikako.

Pali ratnici imaju ogroman ideološki potencijal, oni su savršeno sredstvo za mitologizaciju prošlosti, za kreiranje narativa o Srbiji koja je vazda bila slobodarska, za veličanje militarističkog duha i održavanje stanovništva u stanju borbene gotovosti, za pripremu za nove bitke. S druge strane, ministar Selaković i njegova patriotska bratija s radnicima prosto ne znaju šta bi, pogotovo kad je reč o ljudima koji bivaju povređeni ili nastradaju na radnom mestu. Od njih ne možeš da napraviš nikakvu turbo-patriotsku priču, nikakvu bajku o slavnoj ratničkoj prošlosti, nikakvo opravdanje za zločine iz ratova devedesetih, nikakvu žrtvoslovnu skasku. Radnici su prosto naprosto neupotrebljiv materijal za stvaranje nacionalističke mitologije.

Doduše, Selaković i slični samozvani rodoljubi nemaju poštovanje ni prema palim borcima, sve je to gola lagarija. Za njih su svi obični građani samo materijal za stvaranje istorije, nepresušni resurs, mogu da posluže kao topovsko meso koje gine da bi se članovi političke, privredne i intelektualne elite bogatili, pravili karijere i uzdizali na društvenoj lestvici. I Selakovićev šef Aleksandar Vučić priča iste lažipriče o slavnoj prošlosti, junacima koji ginu za slobodu, vojnicima koji su dali živote za otadžbinu.

A dok je decu iz siromašnih porodica gurao u rat i pogibiju, taj isti Vučić se useljavao u luksuzni stan koji mu je država dodelila upravo zato što je bio ratni huškač. Dok je sirotinja ginula, glavešine su se uzdizale u životu na brdima leševa, ratni profiteri su zarađivali svoje prve milione, a kič-pisci su postajali očevi nacije. Pisao sam o tome detaljno na ovom mestu u tekstu “Neko otadžbini pokloni život, a nekom otadžbina pokloni stan”, pa da se ne ponavljam.

Kad će hajduk bune iz tebe da grune?

Nije ni čudo što takvi bezdušni tipovi koji sopstvenu sociopatiju i mržnju prema ljudima, pa i sopstvenom narodu nevešto skrivaju maskom lažnog patriotizma – pokazuju apsolutnu ravnodušnost prema položaju radnika, njihovim mukama i nevoljama, uključujući i povrede na poslu. Paradigma te ravnodušnosti i prezira prema radnicima je Vučićev razgovor sa Milovanom Milivojevićem, čiji je sin Milomir 2017. godine stradao u eksploziji u fabrici “Milan Blagojević – Namenska” u Lučanima.

Milivojević je bezuspešno tražio pravdu za svog mrtvog sina, pa je u razgovoru s predsednikom zatražio da se utvrdi ko je odgovoran za tu tragediju i zašto se nije vodilo računa o zaštiti i bezbednosti radnika. A šta je Vučić odgovorio ocu koji je izgubio sina? “Pa nije, oni ne rade na manekenskoj pisti, nego u fabrici baruta ili oružja”, rekao je Vučić.

Pa da, sasvim je normalno da radnici ginu na radnom mestu, ko im je kriv što nisu manekeni. A još više se isplati biti maneken šovinizma, ratnog huškanja i zla, kao Vučić. Onda ti ne preti nikakva opasnost na poslu, a možeš mirno drugima da priređuješ sukobe, ratove, da širiš mržnju, podstičeš na nasilje, možeš da učestvuješ u udruženom zločinačkom poduhvatu, da živiš kao bubreg u loju na račun onih koji stradaju i ginu, kako na ratištima tako i na gradilištima ili u industrijskim postrojenjima.

Kad je reč o predsedniku i njegovoj družini nacional-skakavaca, ništa me ne čudi, pa ni ovakve ogavne bezdušnosti, izlivi otvorenog prezira prema čoveku, negiranje bilo kakve vrednosti ljudskog života. Čudi me što ljudi u ovoj zemlji takve uništitelje trpe već decenijama, pa ih još i podržavaju. Ne tako davno ovo je bila radnička zemlja. Gde je nestala ona Srbija o kojoj je pevao Oskar Davičo: “Ali bosa pesmo gluve žalopojke, kad prestaju pesme, kad počinju psovke? Gladna ruko, slepe jadikovke, kad će hajduk bune iz tebe da grune?”

(Al Jazeera, karikatura: STUPS)