Nacionalizam je postao naša sudbina, sveprisutna ideologija koja je osvojila gotovo sve društvene strukture, takoreći vazduh koji dišemo. Nacionalističke floskule dobile su status zvaničnih dogmi – u sve drugo se može sumnjati, samo u njih ne. Te dogme su kudikamo veći tabu od verskih, iako se danas svi kunu da su religiozni.

Ukoliko neko tvrdi, na primer, da Hrist nije bio Bog, već samo čovek, to će proći bez ikakvih posledica. Ali, onaj ko se drzne da prozbori koju kritičku, jeretičku reč protiv nacionalizma i nacije, odmah biva proglašen izdajnikom i otpadnikom. Na njega se sručuju salve uvreda i pretnji, kako od dežurnih nacionalnih dušebrižnika, tako i od širokih narodnih masa okupljenih na društvenim mrežama, koje su prihvatile nacionalizam kao jedini mogući pogled na svet.

Ambicije nacionalističkih ideologa su velike, pa nam tako svoj ubogi svetonazor uvaljuju kao nekakav oblik nove religije. Mnogi autori su u poslednjih stotinak godina pisali o takvim ambicijama nacionalizma, odnosno o nacionalizmu kao političkoj religiji. Jedan od njih bio je i američki istoričar Karlton Hejz. Pišući o Hejzovim nastojanjima da objasni snagu patriotskih ideologija u Prvom svetskom ratu, istoričar Lojd Kramer kaže da je Hejz definisao nacionalizam kao “religiju modernosti”.

Kako bi zadovoljili religijski osećaj, moderni ljudi “većinom počinju da prihvataju „naciju“ kao zamenu ili dodatak za tradicionalnu religiju”. “Poput drugih bogova, ova nova transcendentna snaga postoji pre no što su ljudi rođeni i nastavlja da postoji i nakon njihove smrti, stupa u sve sfere života, daje smisao i vrednost individualnom iskustvu i zahteva i poštovanje i žrtve”, tumači Karlton Hejzove ideje.

Zamena za religiju

Mnogobrojne su paralele između nacionalizma i religije: “Nacionalizmi su, prema tome, prisvojili religijske tradicije razvijajući svoje svete simbole (zastave), svete tekstove (ustavi, deklaracije nezavisnosti), svete figure (‘očevi osnivači’, vrli heroji), zle figure (izdajnici ili jeretički rušioci), sveta mesta (nacionalni spomenici, groblja), javne rituale (nacionalni praznici i svečanosti), osećanje misije (odgovornost za širenje nacionalnih ideala), mobilišuće krstaške ratove (sukobi sa onima koji se suprotstavljaju nacionalnoj misiji) i osećanje žrtve (krv onih koji su umrli spasila je naciju te ona može da živi)”.

Uzdizanju nacionalizma u rang religije svedoci smo i danas, kada brojni propovednici nacije besede o Kosovu kao o “izgubljenom Raju”, “našoj zavetnoj kolevci”, a o kosovskom opredeljenju kao o “nepobedivom iskonu”. Kao što reče Ivan Čolović: “Postavljanje srpskog nacionalnog identiteta na mesto najveće vrednosti koja se slavi za Vidovdan, pa i na mesto najveće vrednosti kosovskog mita, predstavlja jednu od osnovnih operacija kojima se srpski nacionalizam uspostavlja kao politička religija”.

Razumljivo je što u modernom dobu, kada dolazi do sekularizacije, ljudi traže zamenu za tradicionalne religijske sisteme. Međutim, taj erzac bi ipak trebalo da bude malo ozbiljniji, uputno je da kopija bar malo liči na original kako bi ispunila svoju svrhu. Religijske ambicije nacionalizma su poprilično komične, kad se nacionalizam predstavlja kao religija to je podjednako ubedljivo kao kad Aleksandar Vučić ustvrdi da je Srbija “evropski ekonomski tigar”. Izjednačiti nacionalizam sa religijom isto je kao reći da su jednake udžerica provaljenog krova sa zemljanim podom i velelepna palata sa hiljadu raskošno nameštenih prostorija, umetničkom zbirkom neprocenjive vrednosti i probranom bibliotekom od pola miliona knjiga.

Borba protiv smrti

Svaka velika religija je čudo od duhovnog i kulturnog bogatstva. Nasleđe koje su religije ostavile u oblastima kao što su teologija, filozofija, književnost, arhitektura, likovna umetnost, etika – naprosto je neizmerno. Religije su stvorile čitave civilizacije, malo je jedan život da se čovek upozna sa njihovom baštinom. Ne bi bilo dovoljno ni 50 kolumni da se samo nabroji spisak značajnih ljudi koji su stvarali u religijskim okvirima ili inspirisani problemima vere, Boga i duhovnog života. A šta nacionalizam ostavlja iza sebe? Uglavnom ruševine i milione leševa, dva svetska rata su njegovo najznačajnije nasleđe.

Nacionalizam nema ništa, ni svete knjige, ni ozbiljnu književnost, ni umetnost, ni filozofiju, ni mišljenje, to je jedno beskrajno siromaštvo koje se svodi na formulu Mi pa mi, da navedem naslov polemičke knjige filozofa Milorada Belančića. I to nije slučajno, jer je nacionalizam, kao što reče Danilo Kiš, “ideologija banalnosti”, a banalnost je nespojiva sa stvaranjem. Dovoljno je pogledati svete knjige nacionalizma koje uživaju kultni status među poklonicima boginje Nacije, pa videti koliko je nacionalizam jadna pojava u intelektualnom i svakom drugom smislu. Smešno je čak i uporediti Knjigu o Jovu i Knjigu o Milutinu, Psalme Davidove i poemu Ćeraćemo se još, Avgustinove Ispovesti i Vreme smrti, poeziju Dželaludina Rumija i stihove Rajka Petrova Noga, Pakalove Misli i teorijice Šarla Moreasa. To su dva sveta, dva stepena ljudskog uma i postojanja, sasvim nespojiva.

Ako nacionalizam već pretenduje da bude jedina istina o svetu, da bude zamena za religiju, bilo bi zanimljivo pogledati šta ima da ponudi kad su u pitanju neki suštinski problemi ljudske egzistencije, čime se religija inače bavi. Da počnemo od ključnog i najvećeg problema – smrti. Nema religije koja se miri sa tragičnom i neprihvatljivom činjenicom ljudske smrtnosti, borba protiv smrti je zavetna misao svake konfesije.

Smrt nije kraj ni poslednja istina, svejedno da li teolozi i religijski mislioci veruju u metempsihozu, zagrobni život, raj, pakao, čistilište, besmrtnost duše ili da – kako tvrde neki savremeni pravoslavni teolozi – čovek umire i dušom i telom, ali nastavlja da živi u Božjem pamćenju, sve do drugog Hristovog dolaska i vaskrsenja. Bilo je u istoriji religijske misli i autora koji su verovali u apokatastazu, konačno spasenje svih, na primer Origen, sveti Grigorije iz Nise ili Nikolaj Berđajev.

Čovek kao volvoks

U svakom slučaju, niko od religijskih mislilaca nije bežao od problema smrti. Često se ovakve teorije shvataju kao puka uteha, ali zapravo je reč o pokušajima da se misterija smrti bar malo osvetli, da se pogleda u oči toj nemani koja će nas svakako progutati. Buntovništvo protiv prolaznosti ne može se razdvojiti od čovekovog bića, na kraju – grob je prvi kulturni spomenik u ljudskoj istoriji.

A šta nacionalisti kažu na tu temu? Kao što reče Lojd Kramer: “Nacionalizam daje značenje smrti i pomaže smirivanju strahova od ljudske smrtnosti zato što nacija nastavlja da živi i nakon smrti svakog pojedinca; svaki život i svaka smrt povezani su sa višim nacionalnim duhom ili stvarnošću koja deluje kao da obećava beskonačno buduće postojanje”. Što bi rekao Zoran Radmilović: “’Ajde?” Pa nisu ljudi kolonije jednoćelijskih organizama, pa kad jedna ćelija umre to nije bitno, jer će ostale preživeti. Nije čovek volvoks, sve i kad je ubeđeni nacionalista.

Šta mene briga što će nacija nastaviti da živi posle moje smrti? Nastaviće posle mene da žive i pomenuti volvoksi, pa me to ne teši, niti mi smiruje strah od smrti. Pritom, kao što znamo, nijedna nacija neće trajati doveka. Možda nacionaliste niko nije obavestio, ali proces entropije je u toku, Sunce se hladi, jednog dana na planeti Zemlji neće biti nikakvog života, pogotovo ne nacionalnog. Slaba je uteha preživljavanje nacije. Podjednako je smešna uteha o preživljavanju čovečanstva, jer se ne radi o kolektivu, već o svakom pojedincu i njegovoj sudbini.

Neizbežnost bola i patnje

Još jedan džinovski problem s kojim se religije hvataju u koštac je ljudska patnja. Niko ne može pobeći od patnje i trpljenja. Psalmopevac je nazivao zemlju “dolinom plača”, a grčki pesnik Mimnermo iz Kolofona u sedmom veku pre nove ere ovako je pisao: “Ne postoji nijedan čovek kome Zevs ne šalje hiljadu zala”. Kao i svi drugi ključni problemi ljudske egzistencije, i ovaj je nerešiv, ali to ne znači da pred njim treba ustuknuti: čovek je najviše čovek upravo kad se upušta u nemoguće poduhvate. Kako objasniti neminovnost bola i patnje, kako ukinuti stradanje i zlopaćenje – to su problemi kojima su religijski mislioci vazda lupali glavu. I mora se priznati da su svašta i dokonali u tim naporima.

Na primer, hrišćanstvo taj problem pokušava da reši idejom ovaploćenog Sina Božjeg koji postaje čovek, uzima na sebe sve grehe i patnju sveta, biva zlostavljan i mučen, sve do vrhunca stradanja – sramotne smrti na krstu. Tako da na pitanje gde je bio Bog dok sam ja stradao, teolozi daju odgovor: “Na krstu”. Prihvatanjem patnje čovek se poistovećuje s Hristom, tako da njegovo stradanje postaje iskupljujuće i dobija smisao u nadi u vaskrsenje i pobedu nad zlom, patnjom i smrću. Buda ima drugačiji pogled na istu stvar, život se uglavnom sastoji od patnje, a ona je prouzrokovana žudnjom. Da bi čovek izašao iz tog stanja neophodno je da sledi Budin “osmokraki put” koji, između ostalog, podrazumeva i utrnuće žudnje. U ovoj tački razni asketski sistemi se dodiruju, borba sa strastima i željama je standardna asketska disciplina koja čoveka vodi slobodi od potreba, što usput smanjuje i patnju. Ko je nepotrebit, neće ni patiti, jer mu ništa ne nedostaje.

Šta nacionalizam kaže na ovu temu? Ne baš previše, nacionalisti uglavnom trube kako neki drugi narod, njima neprijateljski, zlostavlja njihov narod, te kako je uzrok narodne patnje u tim večno neprijateljskim drugima. Za patnje i muke pojedinca tu nema previše mesta, jer nacionaliste zanima samo kolektiv. Oni propovedaju da svako treba da bude spreman da žrtvuje sve što ima, uključujući i sopstveni život, zarad nacije, te da nijedna patnja nije prevelika ukoliko, na primer, ponovo osvojimo Kosovo, ili malo proširimo teritoriju, ili sačuvamo kolektivni identitet, ili biološku supstancu ili šta već oni smatraju ulaskom u nacionalno carstvo nebesko. U principu čovek pati i strada zarad nacije, ostale muke nacionaliste mnogo ne zanimaju. Kao što ih zapravo ni konkretna ljudska bića ne zanimaju, za njih su to tek maleni šrafovi u velikom mehanizmu nacije.

Večni rat sa okruženjem

Kad je u pitanju etika, kod nacionalista je sve jednostavno i svodi se na sledeći stav: Dobro je kad mi njima pobijemo muškarce, otmemo žene i stoku, a zlo je kad to oni urade nama. I to bi bilo to, tako glasi kategorički imperativ nacionalizma. Vidimo ga na delu svakog dana: srpski nacionalisti bi da otmu teritorije od nekoliko susednih država, hrvatski nacionalisti bi da otkinu parče Bosne, albanski nacionalisti pretenduju na okolne zemlje, bugarski nacionalisti ne priznaju makedonsku naciju ni jezik (sve je to bugarsko vlasništvo), grčki nacionalisti ne priznaju ime Makedoniji (to je grčko vlasništvo), i sve u tom stilu. Nacionalista živi u svetu paranoje, okružen neprijateljima, pa mu je i etika takva: njegovo prirodno stanje je večni rat sa okruženjem, a po mogućstvu i sa celim svetom.

Nasuprot nacionalističkoj krvožednosti, religije mahom imaju drugačije shvatanje etike. Na primer, Hrist kaže: “Ljubi bližnjeg svog kao samoga sebe”. Ili: “Ljubite neprijatelje svoje i molite se za gonitelje svoje”. Na tom tragu je i čitava potonja hrišćanska misao, bar ono što je u njoj istinski verno Hristu. Sveti Maksim Ispovednik, na primer, kaže: “Nađemo li u svom srcu i tračak mržnje prema ikome, ma zbog kakve njegove nepravednosti, shvatimo da smo još uvek daleko od ljubavi prema Bogu. Jer ljubav prema Bogu nipošto ne trpi mržnju prema čoveku”.

Stvarno su ti hrišćanski svetitelji naopak svet, nemaju nimalo razumevanja za potrebu nacionalista da mrze sve oko sebe i da žive u neprijateljskom okruženju, gde će im duša.

Utoliti žeđ peskom

Slično je i sa svim drugim ljudskim mukama i problemima – nacionalizam nema šta da kaže ni o čemu, za razliku od velikih religijskih mislilaca. I još pretenduje da glumi religiju i da postane jedina dogma, jedina istina o čoveku i svetu. Što je najluđe, ljudi to masovno prihvataju i odaju se nacionalističkim strastima bez zadrške, uvećavajući tako sopstvene muke i nevolje. Šta fali budizmu, hrišćanstvu, islamu, judaizmu, hinduizmu? Ili religijama i mitologijama koje više nemaju poklonike, poput grčke na primer, koja je postavila temelj evropske civilizacije? Sve to smo bacili u koš da bismo prigrlili trabunjanja i besmislice nacionalističkih vračeva.

Doduše, ima i sumanutijih stvari u bogatoj istoriji ljudske ludosti. Ako su ljudi već vekovima ubijali u Hristovo ime, ako su od Budinog učenja napravili religiju, pa na kraju počeli čak i u njegovo ime da kolju, ako su pravoverni u raznim konfesijama neprestano progonili jeretike, ako su se stolećima ljudi tukli oko te jedne jedine istine koju baš oni poseduju – zašto onda ne bi napravili religiju i od nacionalizma? Mali je problem što, za razliku od religije, u nacionalizmu ničeg drugog nema osim mržnje, očajanja i nasilja. Tražiti u nacionalizmu utehu, spas, smisao ili prosvetljenje podjednako je budalasto kao kad bi čovek koji tumara danima po pustinji pokušao da utoli žeđ peskom.

Pogotovo kad je reč o metafizičkoj žeđi koja se i ne može utoliti. Kad je u pitanju ova vrsta žudnje, tu je – kako reče Josif Brodski – ponuda uvek neuporedivo manja od potražnje. Religije bar nešto nude, mada je i to premalo, ali to su bar veličanstveni ljudski pokušaji da se „primi neprimljivi položaj čoveka“. Za razliku od nesrećnog nacionalizma, koji je samo još jedan pokušaj da se – što reče Radomir Konstantinović – „prevari egzistencija“.

(Al Jazeera)