Pripadnici naprednjačke elite trajno su posvađani sa srpskim jezikom, tradicijom i kulturom. Naprednjački kadrovi naprosto ništa ne znaju i ništa ne razumeju, ali su čvrsto namerili da svoje neznanje i nerazumevanje nametnu čitavom društvu kao jedinu meru stvari. Tome u prilog govori i poslednja inicijativa za spas ćirilice, koju je pokrenuo ministar kulture Nikola Selaković.

Na završnoj svečanosti Vukovog sabora u Loznici ministar je najavio da će Ministarstvo kulture, uz podršku predsednika Republike, predložiti Vladi da, počevši od 1. januara sledeće godine, propiše da sve javne, državne i lokalne ustanove moraju nabavljati isključivo “dvoazbučne tastature”. Selaković je rekao i da je doneta odluka da na konkursima za otkup “književnih dela koje sprovodi Ministarstvo za narednu godinu za potrebe javnih biblioteka država otkupljuje isključivo ćirilička izdanja naših izdavača”. Napomenuo je ministar koji nikakve veze s kulturom nema i da “država nema ništa protiv da izdavači izdaju i na drugom pismu”, ali će država otkupljivati samo dela štampana “prelepom Vukovom ćirilicom”.

Ministarske nevolje sa tastaturom

Javnost se ponajviše uhvatila za prvu meru, jer njena bizarna komičnost prosto provocira na sprdanje sa kratkom ministarskom pameću Nikole Selakovića. Ko god koristi kompjuter, zna da prebacivanje na drugi jezik ili pismo, na primer sa latinice na ćirilicu, ili sa engleskog na ruski – može da se izvede jednim klikom i traje dve sekunde. Pogotovo je komično što se ministar nije zaustavio na onome što je izrekao na Vukovom saboru, već je po televizijskim studijima nastavio da razrađuje svoju, nazovi, ideju.

U jednom gostovanju Selaković se javno ispovedao o svojim problemima sa tastaturom. “Kada pogledate tastature koje se koriste u Srbiji, one nisu čak ni latiničke. One nisu na našoj latinici. Vi čak ne znate ni gde da kucate karaktere. Naravno, onaj ko dugo koristi računar, on to zna. Gde je slovo ć, gde je slovo nj, gde je slovo lj, gde je slovo dž, vi to na tastaturama nemate”, zavapio je očajni ministar, nesposoban da pronađe slova na tastaturi.

Prvo, ovaj tekst nastaje na tastaturi koja ima sva slova srpske latinice, pa čak i to “ć” koje ministar nikako da pronađe. Naravno, mnogi koriste tastature sa engleskom latinicom, ali da bi čovek, žena ili dete naučili da je “q” ćirilično “lj”, a “w” ćirilično “nj” potrebno je da koriste računar 15 minuta. Jedino je ministru Selakoviću očigledno bilo teško da nauči gde je koje ćirilično slovo na latiničnoj tastaturi, ni danas se ne snalazi baš najbolje. Slova lj, nj i dž ministar već decenijama ne uspeva da pronađe ni na tastaturi sa srpskom latinicom, ali tome nije kriva tastatura, već Selakovićev koeficijent inteligencije. Naime, narečena slova su digrafi, kombinacije dvaju slovnih znakova koje označavaju jedan glas.

Zabranjena latinica

Osoba koja ne zna šta su digrafi nalazi se na čelu Srpskog ministarstva kulture. Iako zvuči kao vest sa nekog satiričnog portala, to je, nažalost, naša čemerna stvarnost pod okupacijom beslovesnih naprednjačkih neznalica. Uostalom, zašto bi ministar kulture posedovao takva opskurna znanja? Da li ga je, možda, neko na razgovoru za posao ministra propitivao iz oblasti koju treba da vodi?

Takav razgovor je puka fikcija, nije Selaković postavljen na ministarsko mesto zato što poznaje srpsku kulturu, već zato što je lojalni poslušnik Aleksandra Vučića, ekstremni nacionalista, obožavalac ratnih zločinaca i ideološki komesar. Znajući naprednjačku koruptivnu praksu, ne bi me čudilo da neka firma bliska vlastima uveliko štancuje kompjutere sa latiničnim i ćiriličnim slovima, te da će biti jedini ponuđač na budućim tenderima.

Mnogo je opasnija druga mera koju je Selaković najavio: zabrana otkupa knjiga štampanih latinicom. Reč je o očiglednoj diskriminaciji, dakle nezakonitom postupku koji će napraviti trajnu štetu bibliotekama, čitaocima, izdavačima i srpskoj kulturi. Pritom, ministar menja pravila konkursa usred izdavačke godine, sada je mesec septembar, izdavači su već objavili mnoštvo knjiga ove godine, ne znajući šta se kuva u usamljenoj moždanoj vijugi ministra Selakovića.

Zabranjeno za klasike i filozofe

Ako njegova mera stupi na snagu, to znači da u srpskim bibliotekama neće biti mnoge vredne i značajne knjige koje bi na policama morale da se nađu. Na primer, u bibliotekama neće biti sledeća izdanja: “Bilo jednom u Jugoslaviji” Ivana Ivanjija, izabrane pesme Tadeuša Ruževiča “Uvek fragment”, “Sveti Toma Akvinski” Gilberta Čestertona, “Tri buržujska romančića” Hosea Donosa, studija “Moderno ustavotvorstvo” profesora Nenada Dimitrijevića, zbirka eseja “Demokratski vidici” Volta Vitmena, knjiga novinskih priča “Narator je konačno progovorio” Srđana Valjarevića, studija o etnonacionalizmu i religiji “Prodor u srce sakraliziranog zločina” Branka Sekulića, novela “Fićfirići” Marija Vargasa Ljose, roman “Prisutnost” Ježija Kosinskog, roman “Poljak” Dž. M. Kucija, zbirka eseja Milana Kundere “Oteti zapad”, knjiga razgovora sa Milicom Nikolić “Ja sam ta koja nisam” Nenada Miloševića, “Kritika moći suđenja” Imanuela Kanta, “Fenomenologija duha” Georga Fridriha Hegela, “Crne rupe” Brajana Koksa i Džefa Foršoa, “Čekanje zaborav” Morisa Blanšoa, “Istorija modernog prosvetiteljstva” Volfganga Šmalea ili “Globalna istorija neznanja” Pitera Berka.

Dobro, poslednja dva izdanja ministar ne bi otkupio ni da su štampana ćirilicom, jer prosvetiteljstvo doživljava kao ličnu uvredu, a sam daje lokalni doprinos globalnom neznanju u okviru svojih skromnih mogućnosti. Dakle, nema mesta u srpskim bibliotekama za Ruževiča, Vitmena, Kucija, Hegela, Kanta, Kunderu, Blanšoa, Čestertona, za velike pisce i filozofe, jer je nekom tamo naprednjačkom neznajši bitnija tipografija od sadržaja knjige.

Ministar je svojom odlukom bukvalno objavio da više nije bitno šta u knjigama piše, da li je njihov sadržaj vredan čitanja i značajan za ljudsku misao, estetsko osećanje i kulturu, već da je od svega toga pretežnije kojim je pismom knjiga odštampana. Osim što se radi o ljudskoj gluposti čija je dubina još neispitana, jer obitava u nedokučivom bezdanu, reč je i o tipičnom fetišizmu. Šta je sledeće? Ministar će proglasiti neku boju, recimo pariško plavu, ugroženom, pa će komisije otkupljivati samo knjige koje na koricama imaju tu boju? Ili će propisati dizajnerima knjiga da se služe isključivo motivima srpske trobojke? Ako naslovnica ne sadrži kombinaciju crvene, plave i bele boje – izdanje će biti zabranjeno za srpske biblioteke?

Alergija na knjige

Na ideju da zabrani latinične knjige u bibliotekama mogao je da dođe samo čovek koji ne čita ništa i mrzi knjige iz dna duše. Kad kažem da ministar Selaković ništa ne zna i ništa ne razume, to nije hiperbola. Da nešto zna, ne bi govorio o otkupu “književnih dela”. Ministar kulture, mučenik, ne zna čak ni to da komisije ne biraju samo dela iz književnosti, već i iz mnogih drugih oblasti, filozofije, sociologije, istorije, pa čak i stripove. Kako bi to ministar mogao da zna kad ne posećuje biblioteke, jer pati od alergije na štampane stvari u tvrdom i mekom povezu?

Odbrana i zaštita ćirilice traju već decenijama, nacionalistički ideolozi, političari, intelektualci, popovi i novinari nam probiše uši pričom o ugroženoj ćirilici. “Večernje novosti” i “Politika” su imale čitave kampanje za zaštitu ćirilice, donet je i poseban zakon na tu temu, ali sve to ministru nije dovoljno, on bi najradije zaštitio ćirilicu tako što će istrebiti latinicu iz izdavaštva i biblioteka. Šta će biti sa starim knjigama štampanim latinicom nije pominjao, kako je krenulo, mogle bi da završe i na lomači.

Velikosrpski nacionalisti prosto ne mogu da podnesu to što srpski jezik ima dva pisma, za njih to nije bogatstvo, već nacionalna nesreća. Latinica je podjednako srpska kao i ćirilica, uostalom i neki naši jezikoslovci su učestvovali u njenom stvaranju, konkretno – Đura Daničić je autor slova “đ”. Da li to znači da bi trebalo da se odreknemo i Đure Daničića, jer neki ministar-analfabeta i njegova braća po ideološkoj zaslepljenosti mrze latinicu? A latinicu mrze iz jednostavnog razloga što je delimo sa drugim narodima Jugoslavije, pogotovo sa Hrvatima. Sve što podseća na zajedničku istoriju i kulturu koju smo imali sa drugim jugoslovenskim narodima srpski nacionalisti ne mogu da podnesu, pa bi najradije izbrisali svaki trag zajedništva.

Izmišljena prošlost

Jugoslovenska prošlost je rak-rana za nacionaliste, jer je realno postojala, zato oni vole da se vraćaju u davnu prošlost koja se nikad nije dogodila. Tako i ministar Selaković veli: “Kada je vršena politika opismenjavanja, kada su otvarane prve škole i počele da izlaze prve knjige, one su isključivo izlazile na ćiriličnom pismu”. Ne vredi, ministru ne ide, pa ne ide. Daničić je izgled slova “đ” predložio u svom delu “Rječnik hrvatskoga ili srpskoga jezika” koje je štampano – latinicom. Biće da je Selaković zaslužniji za srpsku kulturu i pismenost od Daničića i bolje zna šta je kojim pismom štampano i koje je pismo podobno, a koje nije.

Ne znam o kakvoj politici opismenjavanja sanja Selaković, ali činjenice su neumoljive i nemaju nimalo razumevanja za snove naprednjačkih kadrova. Na kraju Drugog svetskog rata, kad su komunisti došli na vlast, polovina stanovništva Srbije bila je nepismena. Naravno, prednjačio je ženski deo populacije, zbog podređenog društvenog položaja – dve trećine žena bile su analfabete. Tek sa obaveznim osnovnim obrazovanjem koje su uveli komunisti počinje masovno opismenjavanje, a organizovali su i mnoštvo večernjih škola gde su odrasli ljudi učili da čitaju i pišu.

Mitsko vreme davne prošlosti u kojoj su Srbi masovno pisali i čitali na ćirilici jednostavno nikada nije postojalo, jer su sve do socijalizma bili masovno nepismeni. Tačno je da se danas latinica koristi više od ćirilice, u takvom svetu živimo, ali je tačno i da se nikad nije više pisalo ćirilicom i čitalo na tom pismu nego u poslednjih 80 godina, iz prostog razloga što je broj pismenih neuporedivo veći nego ranije, baš kao što je i izdavaštvo znatno produktivnije, kako na latinici, tako i na ćirilici.

Da je ministru Selakoviću zaista stalo do pisma i jezika, radio bi na širenju čitalačke kulture i iskorenjivanju funkcionalne nepismenosti, umesto što proganja latinične demone koji postoje samo u njegovoj glavi. Nema Selakoviću pomoći, uzaludan je njegov trud. Sve što ministar govori zvuči podjednako bedasto, glupo i promašeno i kad se napiše ćirilicom i kad se transkribuje latinicom.

(Al Jazeera)