Bio jednom jedan dečji park u Beogradu, na Slaviji. Nije bio baš u najboljem stanju: na sve strane razbacano smeće, prazna ambalaža, spljoštene flaše, igle, papirići, čak i jedan bačeni televizor u udubljenju u zemlji. A iznad tog zapuštenog prizora, na zidu susedne zgrade – ratnohuškački grafit. Ne izgleda baš kao idealno mesto za dečju igru. Udruženje “Krokodil” koje vodi pisac Vladimir Arsenijević i grupa aktivista, mahom iz Inicijative mladih za ljudska prava, rešili su da urede taj prostor namenjen deci.

Došli su, pokupili smeće, bilo ga je za čak 15 velikih kesa, i prekrečili grafit, vrativši zid u pređašnje stanje. Potom su u park postavili tablu s natpisom Park Dušana Jovanovića, podržavajući tako zahtev Inicijative A11 da se park imenuje po romskom dečaku koga su 1997. na smrt pretukli skinheads.

Na nekom drugom, malo srećnijem mestu ovakva građanska akcija uređenja gradskog prostora naišla bi na sveopštu podršku i oduševljenje. Kod nas stvari stoje malo drugačije. Apsurd je započeo još tokom krečenja grafita. Aktivisti su od komunalne policije dobili kazne i pretnje da će dobiti prijave za “oštećenje fasade”. Sasvim logično, otkud građanima uopšte drskosti i smelosti da nešto uređuju, čiste i unormaljuju. Ispisivanje kojekakvih militantnih poruka po zidovima izgleda ne spada u rubriku “oštećenje fasade”, ali je zato krečenje čisto nasilništvo prema zidu.

Prijetnje smrću

To je bio tek početak ujdurme. Nakon akcije sređivanja parka, napadnute su prostorije Inicijative mladih za ljudska prava. Grupa mladića je prolazila tuda, izdvojio se jedan maskirani junak, izvadio crni sprej i malo vandalizovao izlog Inicijative. Ižvrljan je i izlog organizacije Pride info centar, čime su se po društvenim mrežama hvalili pripadnici neke opskurne desničarske organizacije, koji za sebe tvrde da su pravoslavni, sve u stilu “ovo vam je za ono”. Članovi udruženja “Krokodil” i Inicijative mladih dobili su na stotinu pretnji smrću u roku od samo jednog dana, uz kreativna iživljavanja agresivne mašte, pretnje seckanjem, kasapljenjem i sličnim patriotskim postupcima.

Šta je to toliko zasmetalo desničarima, samozvanim rodoljubima, zaštitnicima srpstva, nabeđenim pravoslavcima i ostalim huliganima? To što je tokom akcije sređivanja prekrečen grafit koji je, po njihovom stručnom mišljenju, patriotski. Na zidu je pisalo Kad se vojska na Kosovo vrati, a pored je bio naslikan lik koji bi trebalo da predstavlja Miloša Obilića, junaka iz epske poezije.

Zid u parku nije dugo ostao, koliko sutradan na njemu su ponovo osvanuli natpisi i poruke lične prirode: Vučiću Šiptaru, Kosovo je Srbija, Z, Smrt domaćim izdajnicima i Sloboda za Damnjana i Dejana. Potonja parola se odnosi vođu Narodnih patrola Damnjana Kneževića i urednika portala Srbin.info Dejana Zlatanovića koji su uhapšeni nakon desničarskih demonstracija ispred Predsedništva Srbije, na Dan državnosti. Njima se na teret stavlja krivično delo pozivanje na nasilnu promenu ustavnog uređenja. Istog dana uhapšen je još jedan pripadnik Narodnih patrola, izvesni D.B. koji je na protest krenuo noseći karabin sa optičkim nišanom. U međuvremenu su nove poruke prekrečene, ostala je samo ona iz preambule Ustava: Kosovo je Srbija.

Lično vlasništvo

Od državnih institucija reagovala je samo Poverenica za ravnopravnost, napisavši na Twitteru: “Pretnje i govor mržnje upućeni aktivistima/aktivistkinjama, koji su učestvovali u krečenju murala u Mitićevoj rupi, za najoštriju su osudu! Očekujemo od nadležnih organa da postupe u skladu sa zakonom, a ukoliko neko smatra da je diskriminisan može instituciji PZR podneti pritužbu”.

Ostali državni organi se prave mrtvi, po starom običaju, ali će morati da reaguju na prijave koje su aktivisti najavili da će podneti. Ništa čudno, desničarski ekstremisti ionako posluju pod Vučićevim kišobranom, a državne ustanove ne ometaju iscrtavanje murala Ratku Mladiću i ispisivanje raznih ratnohuškačkih parola po zidovima glavnog grada.

Ulice i javna mesta prepuštena su na milost i nemilost huliganskim bandama, neonacistima, ruskokolonašima, nasilnicima, ljubiteljima Putinovog razaranja Ukrajine i svakovrsnim samozvanim zaštitnicima tradicije i srpstva. Oni grad i celu zemlju doživljavaju kao lično vlasništvo, a ne kao nešto što dele sa drugima, pa veruju da imaju bogomdano pravo da određuju kako će izgledati javni prostor.

Desničari sebe vide kao čuvare pravoslavlja i srpske tradicije o kojima, doduše, ne znaju ništa, ali ih to ne sprečava u kvazipatriotskim aktivnostima. Sudeći po njihovim sredstvima izražavanja i porukama koje šalju, pravoslavlje je klanje, a srpska tradicija ubistvo svakog ko misli drugačije. Ili svakog ko misli bilo šta.

Čuvari nepostojeće tradicije

Nisu samo ovi što šalju pretnje smrću neobavešteni, isti slučaj je sa brojnim komentatorima po portalima koje je strašno pogodila vest da Miloš Obilić nije postojao. Tja, to je poznato samo nekih 150 godina, jedva vek i po, otkad su osnivači srpske kritičke istoriografije Ljubomir Kovačević i Ilarion Ruvarac počeli da se bave Kosovskom bitkom. Oni su u svojim istraživanjima dokazali da se dobar deo epske poezije ne zasniva na istorijskim činjenicama, već na mašti pesnika.

Obilić nije istorijska ličnost, ali to nisu ni stari Jug Bogdan, ni majka Jugovića, ni devet braće Jugovića, ni Banović Strahinja, Toplica Milan i Kosančić Ivan. Zaista neverovatno otkriće – da su junaci opevani u pesmama izmišljeni, te da je poezija književni rod, a ne ogranak istorijske nauke. Kao što vidimo, te šokantne vesti od pre jednog i po veka još nisu stigle do građanstva. Verovatno je u pitanju, što bi rekao Rastko Petrović, “uobičajena neurednost pošte”.

Poruka koja je prekrečena trebalo bi da bude stih iz narodne pesme Ječam žela Kosovka devojka. Samo što tog stiha u originalnoj verziji pesme nema, kao ni mnogih drugih koji su naknadno dopisani. Nema u narodnoj pesmi nikakvih viteških konja koji će jesti žito, nema vojske koja se vraća na Kosovo, nema vojnika koji jezde preko Gazimestana, nema nikakve vojske, ratnika, rata, krvi, klanja, osvete, niti bilo čega sličnog. Izvorna verzija izvorne pesme nije militantna, već ljubavna, odnosno svatovska. Devojka se obraća ječmu koji žanje i nada se da će ga pozobati svatovski konji, njeni ili njenog brata, mada ona preferira svoje svatove, dakle nada se skoroj udaji. Tu verziju pesme, izvornu, originalnu, pevali su mnogi vokalni izvođači narodne muzike, što je lako proveriti.

Stihovi o vojsci koja se vraća na Kosovo dopisani su u novije vreme, tu verziju je voleo da peva mitropolit Amfilohije. Od jedne nežne pesme o ljubavnoj čežnji, prerađivači su napravili ratničku pesmu, što je i logično za poklonike kulta smrti – njih ljubav vređa, a od pomisli na mržnju i rat im zaigra srce. Ne znam kako se takav postupak zove u rečniku zaštitnika tradicije, čini mi se: skrnavljenje. Usput budi rečeno, postoji i sevdalinka Ječam žele Tuzlanke devojke koja ima praktično isti tekst. Ovo nezgodno saznanje moglo bi da posluži našim čuvarima nacionalnog identiteta da pokrenu raspravu na temu “Čija je ovo pesma”, ali ta pitanja su već apsolvirana u istoimenom filmu, na drugom primeru.

Patriotske parole umjesto uređenog društva

Ruku na srce, kvazirodoljubima je do tradicije, poezije i srpske kulture stalo kao do lanjskog snega. Njima su ti apstraktni pojmovi kao što su država, srpstvo, nacionalni identitet, Kosovo ili šta god slično – samo puki izgovori za mržnju, pretnje i ispoljavanje ubilačke ideologije. Tragično je što su sve te nacionalne floskule osnovni sadržaj svetonazora političkih aktera, nacionalno onesvešćenih intelektualaca, crkvenih jerarha i drugih članova elite.

Na primeru dečjeg parka ogleda se sva beda nacionalizma koji nam se decenijama prodaje kao nekakvo rodoljublje i zvanični, jedino poželjni pogled na svet i okolinu. Nikome od tih kvazipatriota što se zaklinju u ljubav prema sopstvenoj zemlji i narodu ne smeta kad dečji park izgleda kao deponija za smeće. Umesto da očiste i srede prostor u kom se deca igraju, oni prosto nažvrljaju neku šatro patriotsku parolu i misle da su napravili neku veliku stvar za svoju zemlju.

Ni elite ne misle, niti se ponašaju suštinski drugačije. Umesto da urede državu, da društveni prostor učine što pogodnijim za slobodan i srećan život, oni čine sve da zemlja ostane zaostala, nedemokratska, neuređena, izvan svih civilizacijskih tokova. A kao zamenu za uređeno društvo, građanima neprestano nude patriotske parole, iste one koje desničari ispisuju po zidovima: Kosovo je Srbija, Nema predaje, Kosovo je najskuplja srpska reč, Velika Srbija, Srpski svet…

Ko se usprotivi toj providnoj obmani, ko pokuša da nešto uredi, uljudi, oplemeni i učini dostojnim čoveka – taj odmah biva proglašen za izdajnika, stranog plaćenika, autošovinistu i slučajnog Srbina. Svejedno da li je u pitanju dečji park ili država. I tako već nekoliko stotina godina. Da parafraziram onaj poznati grafit: Džaba smo krečili.

(Al Jazeera)