Masakri u Beogradu, Malom Orašju i Duboni zgrozili su, prestravili i iz temelja potresli čitavu Srbiju. Građani su se prenuli iz apatije, izašli iz letargije, otvorili oči, pogledali oko sebe i konačno shvatili da žive u naopakom svetu. Šok je bio ogroman, suočavanje sa nakaznom stvarnošću tek je počelo, videćemo da li srpsko društvo ima snage da uvidi korene zla i da pokrene radikalne promene.

Brojni stručnjaci, psiholozi, pedagozi, sociolozi, javne ličnosti, kulturnjaci, poneki političar, kao i neki funkcioneri, poput poverenice za zaštitu ravnopravnosti, složili su se da je sistem vrednosti koji imamo poremećen i nakaradan, da mora da se temeljno menja i da treba izgraditi potpuno nov sistem vrednosti.

Socijalistički poredak

Sve te opservacije su nesumnjivo tačne, samo što gotovo niko ne kaže koji je to sistem vrednosti danas na snazi, kako se zove, kakav mu je ideološki karakter, kako smo do njega došli, a ni koji je to drugi sistem vrednosti koji treba usvojiti, a još manje kako to učiniti. Sve ostaje u nekim nedorečenostima i apstrakcijama. Ne rastu vrednosti na grani, nisu to biljke koje možemo jednostavno presaditi iz neke povoljnije klimatske zone, a nisu ni roba široke potrošnje koju bismo prosto uvezli.

Poslednji sistem vrednosti u pravom smislu te reči bio je onaj socijalistički i antifašistički, jedino sam njega upoznao u praksi. Kakav god bio, socijalistički poredak je imao jasan sistem vrednosti sa nedvosmislenim razlikovanjem dobra i zla. Narodni heroji su bili ljudi koji su se hrabro borili protiv fašizma, a zločinci oni koji su sarađivali sa okupatorom, ubijali civile, žene i decu. Bratstvo, jedinstvo, kult rada, radnička prava, nulta tolerancija prema nacionalizmu, solidarnost, jednakost, ravnopravnost polova i slične vrednosti bile su na ceni.

Država je usađivala vrednosti stanovništvu preko ideoloških aparata kao što je škola. Dovoljno je setiti se pionirske zakletve u kojoj smo se kao deca zaklinjali da ćemo marljivo učiti i raditi, biti verni drugovi koji drže datu reč, ceniti slavno delo partizana, voleti SFRJ, čuvati bratstvo i jedinstvo njenih naroda i narodnosti, ceniti sve ljude sveta koji žele slobodu i mir.

Ljevičarsko naslijeđe

Lako je bilo obavezati se na učenje i rad kad su obe delatnosti bile poštovane. O tome svedoče silni osnovani univerziteti, sagrađene škole, masovno opismenjavanje stanovništva, domovi kulture diljem cele zemlje. Kad se uporede međuratna Jugoslavija i SFRJ – to je nebo i zemlja. Socijalistički sistem vrednosti nije pao s neba, već je nastao u okviru ogromnog internacionalnog levičarskog pokreta čiji je integralni deo bila Komunistička partija Jugoslavije.

Nije to bio samo politički pokret, reč je o mnogo širem fenomenu koji je sjedinjavao velike filozofske tradicije, umetničke napore, pesničke zanose, rad mašte, revolucionarnu svest, utopijske projekcije, prosvetiteljstvo, veru u ljudske snage, pevanje, mišljenje i praktično delovanje.

Levica je baštinila čak i religijsko nasleđe, govorilo se o komunizmu kao sekularizovanoj verziji hrišćanstva, dok je nadovezivanje na brojne milenarističke pokrete više nego očigledno. I u tom poduhvatu su učestvovali milioni ljudi, bila je to ogromna društvena sila koja je pokrenula čitave zemlje i regione iz učmalosti. Na kraju, upravo su komunisti, nakon pobede nad fašizmom, doneli jugoslovenskim narodima najveći progres u istoriji, materijalni, kulturni, obrazovni, emancipatorski i svaki drugi.

Nacionalistički sistem bezvrjednosti

Krajem osamdesetih godina prošlog stoleća počelo je sistematsko uništavanje socijalističkog i antifašističkog sistema vrednosti koji je zamenjen čudnovatom pojavom koja sebe zove nacionalističkom ideologijom, patriotizmom, brigom za naciju. Levica i antifašizam su zatučeni maljem, a probuđeni narod se odao ratovanju, mržnji, šovinizmu, ratnim zločinima, masovnim silovanjima, pljački, otimačini, kriminalu i genocidu.

Ne znam da li to novo viđenje sveta u kojem trajemo evo već tridesetak godina uopšte podrazumeva neki sistem vrednosti. Meni se čini da bi se pre moglo govoriti o sistemu bezvrednosti, jer su temeljne pretpostavke našeg aktuelnog poretka bezakonje, nepravda, mržnja prema uređenom poretku, prezir prema ljudskom biću, nesloboda, zatiranje svih vrednosti, raskid sa civilizacijom, potonuće u bestijalnost i primitivizam, poništavanje same ideje da postoje neki ideali, etičke pretpostavke i moralne norme.

Kako se uopšte zove poredak u kom životarimo? Ima li ovaj sistem neko ime? Koje su njegove osnovne karakteristike, koje su to vrednosti na vrhu društvene piramide?

Kriminalno društvo

Varlam Šalamov u „Pričama sa Kolime“ pripoveda kako su u staljinističkim gulazima kriminalci bili povlašćena klasa robijaša koja je sarađivala sa logorskim vlastima, te kako je lopovska ‘ideologija’ izopačila stotine hiljada zatvorenika koji su se tu obreli bez ikakve krivice.

“Zatvorenik tamo uči da mrzi rad − ništa drugo tamo i ne može da nauči. On tamo uči da laska, da laže, uči se malim i velikim podlostima, postaje egoista. (…) Moralne barijere su se pomerile nekud u stranu. Vidi se da se mogu činiti podlosti, a ipak živeti. Može se lagati − i živeti. Može se obećavati a ne ispunjavati obećanja, i ipak živeti”, piše Šalamov.

A potom nastavlja: “Vidi se da čovek koji je učinio podlost ne umire. On se tamo uči besposličenju, obmanjivanju i mržnji na sve i svja. On krivi ceo svet ‘oplakujući svoju sudbinu’. On precenjuje svoje patnje i zaboravlja da svaki čovek ima svoju nesreću. On se odučio da saoseća sa drugim − jednostavno ne razume, neće da razume. (…) On se uči da mrzi ljude. Boji se − kukavica je. (…) On je moralno satrven. Izmenile su se njegove predstave o moralnom a da to nije ni primetio”.

Jezivo je koliko Šalamovljev opis logorske psihologije liči na današnje stanje našeg društva. U suštini, živimo u sistemu koji je ustrojio kriminalni um, što nije ni čudo s obzirom da našom zemljom već decenijama vladaju razbojničke bande maskirane u političke stranke, sa malim izuzetkom od par godina u vreme Zorana Đinđića.

Mrtvo slovo na papiru

Nema svrhe biti nostalgičan prema prohujalom dobu, nema više povratka na staro, jedina alternativa ovoj anomiji u kojoj živimo su evro-atlantske integracije, treba ući u Evropsku Uniju i prihvatiti evropski sistem vrednosti. Kako veli Povelja EU o osnovnim pravima: “Svesna svog duhovnog i moralnog nasleđa, Unija je utemeljena na nedeljivim, univerzalnim vrednostima ljudskog dostojanstva, slobode, jednakosti i solidarnosti; ona se zasniva na načelima demokratije i vladavine prava. Ona stavlja pojedinca u središte svojih aktivnosti, uspostavljanjem građanstva Unije i stvaranjem prostora slobode, bezbednosti i pravde”.

Većina evropskih vrednosti upisana je i u Ustav Srbije, čak se u prvom članu kaže da je naša država zasnovana na “pripadnosti evropskim principima i vrednostima”. Sve je tu lepo prepisano iz evropskih pravnih knjiga, svi su na broju: i neprikosnoveno ljudsko dostojanstvo, i ljudska i manjinska prava, i sloboda izražavanja, misli, savesti i veroispovesti, i slobodan razvoj ličnosti, i vladavina prava, i zabrana diskriminacije, i razvijanje duha tolerancije, i uzajamno poštovanje, i socijalna pravda, i zabrana podsticanja svih vrsta mržnje. I ništa od toga se ne sprovodi u praksi, to je mrtvo slovo na papiru.

Ima, naravno, onih koji zagovaraju evropski sistem vrednosti, ali ne vidim nigde onu gorljivost koja je u nekim ranijim epohama krasila borce za ideale. Navedeni pojmovi ne nadahnjuju, ne zanose, ne preobražavaju ljude. Komunistički pokret imao je svoje velike pesnike poput Oskara Daviča, briljantne esejiste poput Marka Ristića, pisce koji su postali ljudi od akcije poput Koče Popovića, enciklopedijske umove poput Miroslava Krleže zbog čijih su tekstova nebrojeni mladi ljudi postajali skojevci, da navedem samo Mešu Selimovića i Hasana Kikića od poznatijih.

Riječi urezane plamenom u ljudsko srce

Možda nije neophodno da se zagovornici univerzalnih vrednosti koriste vatrenim proročkim rečima, ali suvoparni birokratski jezik i polumtrvi politički vokabular nisu baš inspirativni. Nije bilo tako davno kad se Martin Luter King borio za slične ideale, pa su njegovi govori zvučali kao propovedi i poezija. Velike reči moraju biti urezane plamenom u ljudsko srce da bi se otelotvorile, da bi postale krv i meso, akcija i stvarnost. Jer to nisu puke reči, fraze, verbalizmi ispražnjeni od smisla, već živa načela koja čoveka opijaju i uzdižu u nepoznate sfere, nagone ga da prevaziđe sopstvene uslovnosti i ograničenja, da se neprekidno preinačuje u jedinstvenoj pustolovini pod zvezdama koja se kolokvijalno naziva životom.

Svaki od navedenih pojmova upisanih u naš papirnati Ustav postao je stvarnost dugom, vekovnom borbom miliona ljudi, najboljih umova i delatnika čovečanstva. Za svaki od tih pojmova pale su nebrojene žrtve, ništa nije poklonjeno, ništa olako dobijeno. Zato se o ljudskom dostojanstvu, slobodi, toleranciji, vladavini prava, demokratiji, slobodnom razvoju ličnosti ne može govoriti činovničkim jezikom, niti se njihovo usvajanje može posmatrati kao čisto praktičan problem.

Ne može se o tome govoriti frazama o “normalnosti”, “da nam bude bolje”, “da živimo kao sav normalan svet”. Ne treba tim vrednostima težiti zato što od njih imamo koristi ili zato što nemamo alternativu, niti zato što su evropske i zapadne, već zato što su ispravne, moralne, pravedne i veličanstvene. I zato što su plod jednog dugog procesa koji je započet pre više hiljada godina, kada je počela da se budi čovekova svest.

Svjedočanstva pod zvjezdama

Potrebna je mnogo dublja perspektiva da bi se shvatilo o čemu se ovde radi. Evo malo šireg horizonta iz godine 1952, iz teksta “Svedočanstva pod zvezdama” Marka Ristića: “Duga je, beskrajno duga, kolona kojom se, sporo, krivudavo, kreće čovečanstvo ka svome ostvarenju, ka svome pravom smislu. Na tome putu, na tome maršu, koji je već prošao kroz tolika iskušenja, tolike poraze i tolike pobede, a kojim je ipak tek sasvim mali deo ogromnog prostranstva saznanja osvojen, svakim ko­rakom, uprkos svim prividnim i stvarnim zastojima i i trzajima unatrag, obogaćuje se, izgrađuje se ljudska svest.

Nose je sobom ljudi, u toj neizmernoj koloni koja kroz hiljadugodišta nadire i raste, nose je sobom kao misao bez kraja uvek drukčiju i uvek istu, kao svoj lik bez konačnog lika, kao misao da čovek može i zato mora da nađe svoj smisao i svoju muziku, da ispuni i prevaziđe sebe, uprkos svemu što mu stoji na putu, da mora i može da nametne anorganskoj prirodi gospodstvo svoje svesti, svoga sna, svoje radi­nosti i svoga pevanja, svoje osvojene besmrtnosti, da kao smrtno biće može biti ravan bogovima. Čovek”.

Eto, tako su nekad govorili naši ambasadori koji su usput bili i pesnici, esejisti, nadrealisti i još ponešto. Možda bi ipak trebalo razmisliti o povratku u prošlost, o pažljivom iščitavanju najboljeg što je nastala u krilu revolucionarnog pokreta, o nastojanju da oživimo vrednosti koje smo tako olako odbacili.

Nisam siguran da ćemo bez tog pogleda unazad uopšte biti u stanju da postanemo svesni gorepomenutog evropskog duhovnog i moralnog nasleđa, a bez te svesti – ništa od evropskih vrednosti. Uostalom, biće da oni koji su nas izveli iz tavorenja u provincijskoj krčmi i stavili na svetsku pozornicu znaju ponešto o tom svetu. A nije zanemarljiva ni činjenica da je jedino tokom njihove, socijalističke epohe pošast nacionalizma bila koliko-toliko zauzdana i stavljena pod kontrolu. Možda bi se od tih svedoka i saučesnika nešto moglo naučiti.

(Al Jazeera, foto: Autonoija)