Potpredsednik Vlade Srbije Aleksandar Vulin u poslednje vreme ne izbija iz Rusije. Tokom brojnih poseta svojoj alternativnoj domovini, Vulin se sreće sa ruskim zvaničnicima, zagovara članstvo Srbije u BRIKS-u, baca drvlje i kamenje po demokratskim zemljama, te obećava da Srbija neće skrenuti sa Putinovog puta. Uglavnom, lider minornog Pokreta socijalista služi kao oficir za vezu sa Kremljom, mada ponekad nije jasno za koga tačno radi: da li je uposlenik Vlade Srbije ili ruskog režima.

Tom utisku doprinosi i čuveni slučaj kad je Vulin, kao ministar policije, organizovao u Beogradu praćenje ruskih opozicionara, a potom rezultate uhođenja odneo Nikolaju Patruševu, tadašnjim prvim obaveštajcem Kremlja. Nakon toga uhapšen je opozicionar Andrej Pivovarov, zahvaljujući i materijalima koje je srpski ministar dostavio svom ruskom gazdi. Za ovaj duboko nemoralni, a verovatno i izdajnički čin, kao i za druge oblike saradnje sa ruskom tajnom službom, Vulin je dobio orden od Federalne službe bezbednosti, naslednice zloglasnog KGB-a i još zloglasnijeg NKVD-a.

Šta to beše Drugi svetski rat

Prilikom jedne od poslednjih poseta voljenoj Rusiji, Aleksandar Vulin je prisustvovao otkrivanju spomenika jugoslovenskim partizanima u Patriot parku u blizini Moskve. Domaći mediji su vest preneli u delimično istinitom vidu, zapravo je u Patriot parku podignut spomenik ruskim saveznicima u onome što kremaljski režim zvanično zove “Veliki otadžbinski rat”. Reč je o tri skulpturalne kompozicije posvećene saveznicima: jugoslovenskim partizanima, vijetnamskim borcima i francuskom vazduplohovnom puku “Normandija-Neman”.

U Rusiji se pod “Velikim otadžbinskim ratom” podrazumeva ono što se u ostatku sveta zove Istočni front u Drugom svetskom ratu. Zašto onda ruski režim nije podigao spomenike saveznicima u Drugom svetskom ratu? Možda zato što su prve dve godine tog rata Sovjeti bili na nemačkoj strani. Dok je Hitler pokoravao zapadnu Evropu, sovjetske trupe su osvajale Litvaniju, Letoniju i Estoniju, u skladu sa paktom Ribentrop-Molotov.

Poljsku su nacisti i sovjeti lepo podelili, jedino je Finska uspela da pruži snažan i uspešan otpor sovjetskoj okupaciji. Da Hitler nije napao SSSR, ne bi ni bilo Velikog otadžbinskog rata, a ni sovjetskog antifašizma. Te prve dve godine Drugog svetskog rata ne vole mnogo da pominju u Rusiji, iz razumljivih razloga. Otuda i naziv friških spomenika u okolini Moskve.

Tiransko shvatanje slobode

Kratko podsećanje na istorijsku pozadinu koju bi Kremlj najradije da izbriše iz kolektivnog pamćenja predstavlja adekvatan šlagvort za Vulinovo prisustvo na otkrivanju spomenika. Na toj svečanosti potpredsednik Vlade je održao i prigodan govor, u duhu brisanja i falsifikovanja prošlosti, kakav je u Rusiji odavno prisutan. Vulin je poručio da su Srbi i Rusi sami izborili slobodu u Drugom svetskom ratu i da su slobodu doneli i drugim narodima, ali im ti narodi nikada nisu oprostili što su ih oslobodili od nacizma.

Crvena armija jeste oslobodila istočnu Evropu od nacističke okupacije, ali samo da bi je sama okupirala. Pola veka je Sovjetski Savez držao pola Evrope pod svojom čizmom, u ropstvu, iza gvozdene zavese, a svaki put kad bi se građani pobunili protiv okupatora, ruski tenkovi su upadali u Mađarsku, Češku, Poljsku, kako bi ugušili pobunu.

Poljaci, Česi, Mađari, Rumuni i ostali narodi ne zameraju Rusima oslobađanje od nacizma, već to što su ih porobili i pedeset godina prisilno držali u statusu sopstvenih satelita. Čudno neko shvatanje slobode, tipično za tirane i totalitarce, nije ni čudo što ga zagovara baš Vulin, čovek koji je poznat po simpatijama prema svakom belosvetskom diktatoru.

Prava strana istorije

Potom je Vulin nastavio govor u istom maniru: “Srbi i Rusi nikada nisu izabrali pogrešnu stranu istorije i ako sumnjate gde je sloboda samo vidite gde su Srbi i Rusi. Naši preci su nas uveli na pobedničku stranu istorije i zato mi ne menjamo istoriju i ne damo da to rade oni koji se svoje istorije stide“. Uverenje da je neka nacija jednom zasvagda izabrala pravu stranu istorije, pa je to amnestira od svih potencijalnih opasnosti da se nađe u ulozi zločinca i agresora je puka deluzija. Što se tiče ruskog izbora, mogao bi Vulin da objasni kad su to Rusi odabrali pravu stranu: kad su potpisali pakt sa Trećim Rajhom ili kad su bili prinuđeni da se bore protiv nacističkog agresora.

Priča o ruskom biranju prave strane bi bila naročito zanimljiva onim silnim milionima nevinih Rusa koji su skončali u gulazima, tokom višedecenijskog staljinističkog terora. Pošto je Vulin u više navrata govorio kako se divi Josifu Staljinu kao velikom državniku, mogao bi koju reč da prozbori i o njegovim do dana današnjeg neprebrojanim žrtvama.

Srbi u Drugom svetskom ratu jesu izabrali pravu stranu istorije, antifašističku, ali samo oni koji su se borili u Narodno-oslobodilačkom pokretu. Srbi koji su bili četnici, ljotićevci, nedićevci, nacistički kolaboranti – svakako nisu bili na pravoj strani. Nije nacija jedinstven organizam, već kolektiv sačinjen od raznolikih ljudi, među kojima ima i heroja i zločinaca.

Pogotovo se ne može govoriti o biranju prave strane kad su u pitanju agresorski ratovi devedesetih godina prošlog veka. U tim ratovima Srbija se odrekla svoje antifašističke tradicije i nadovezala se na kvislinške pokrete, oživeo je fašizam i nasrnuo na susedne narode. Aleksandar Vulin je u toj sramoti uzeo aktivnog učešća, kao funkcioner JUL-a i potrčko Mirjane Marković. Takav čovek nipošto nema pravo da govori o pravoj strani istorije, jer je bio na strani masovnih ubica, koljača, ratnih zločinaca, onih koji su počinili nebrojene zločine nad nesrpskim civilima. Doduše, još je besmislenije da Vulin govori o pravoj strani istorije usred Rusije u vreme ruske agresije na Ukrajinu, dok traje ubijanje civila i razaranje zemlje.

Smrt fašizmu kao suicidan pozdrav

Na kraju govora Vulin je rekao da se pomenuti narodi koji se stide svoje istorije “ne stide zločina svojih predaka, oni se stide njihovog poraza”. Na koga li je mislio? Na Srbe koji su potomci kvislinga? Naravno, notorni šovinista Vulin misli na sve druge jugoslovenske narode, jer on u svojoj bezumnoj glavi zamišlja da su se samo Srbi borili protiv fašizma, a da u partizanima nije bilo ni Hrvata, ni Slovenaca, ni Bošnjaka, ni Makedonaca, ni drugih naroda i narodnosti Jugoslavije. Tako to izgleda kad ne sprovedeš lustraciju, pa ti se zlikovci vrate na vlast, prinuđen si da slušaš revizionističke trućarije raznih pomahnitalih tipova koji ne zavređuju da budu ni predsednici mesne zajednice, a kamoli ministri.

Vulin je govor završio sledećim rečima: “I zato vas pozdravljam pozdravom jugoslovenskih partizana, pozdravom koji je i danas aktuelan kao i tada: ‘Smrt fašizmu, sloboda narodu’“. Kad Vulin koristi partizanski pozdrav to je čisto ruganje partizanima i njihovoj antifašističkoj borbi, to je bacanje blata na sve narodne heroje, na sve one hrabre muškarce i žene koji su pali u borbi protiv fašizma. U Vulinovom slučaju poklič “Smrt fašizmu!” ima očigledno suicidan prizvuk, a “sloboda narodu” zvuči kao poziv na svrgavanje režima koji ovakve zle klovnove drži na visokim funkcijama.

Potpuno je sumanuto da Vulin uopšte uzima u usta partizane i antifašizam, ali nije ništa manje bizarno da Kremlj podiže spomenik jugoslovenskim partizanima, pogotovo u današnje vreme kad se Rusija našla na onoj strani koja je pobeđena u Drugom svetskom ratu. Kad zemlja koja svakodnevno čini zločine u Ukrajini, sa očigledno genocidnim namerama, podiže spomenike antifašistima – to je čisto ruganje.

Pomor jugoslovenskih komunista

Pritom, zaboravljaju se neke istorijske epizode koje nikako ne idu na ruku Vladimiru Putinu, njegovom režimu, ali ni samoj Rusiji. Podsećanja radi, u staljinističkim čistkama u SSSR-u masovno su stradali upravo jugoslovenski komunisti. Od njih 900 najmanje 800 je uhapšeno, od čega je samo oko 40 preživelo sovjetske gulage. Tokom velike čistke streljano je između 600 i 700 članova KPJ, uključujući veliki broj osnivača i gotovo celokupno dotadašnje rukovodstvo.

U Moskvi su streljani svi dotadašnji generalni sekretari KPJ: Filip Filipović, Sima Marković, Đuro Cvijić, Jovan Mališić i aktuelni Milan Gorkić, svi osim Triše Kaclerovića koji se na vreme manuo politike i spasao živu glavu. Streljana su i dva sekretara SKOJ-a – Nikola Kotur i Grgur Vujović, kao i veliki broj rukovodilaca KPJ, članova Centralnog komiteta i Politbiroa. Ukratko, Sovjetski Savez je pobio silne ljude koji bi 1941. postali partizani.

Crvena armija jeste pomogla partizanima u oslobađanju Jugoslavije, ali samo tri godine po završetku rata SSSR je pokušao da preuzme kontrolu nad našom zemljom. Kad su Josip Broz Tito i KPJ rekli odlučno “ne” Staljinu, SSSR je rasporedio tenkove i brojne vojne snage Mađarskoj, Rumuniji i Bugarskoj na granici sa Jugoslavijom, sa detaljnim planom za invaziju.

Kad bi partizani ustali iz groba

Jugoslavija je bila pod potpunom ekonomskom i saobraćajnom blokadom, a na granici je neprestano dolazilo do provokacija u kojima je poginuo veliki broj jugoslovenskih graničara, pripadnika iste one partizanske vojske. I sve to u nameri da od naše zemlje naprave sovjetskog satelita i slugu.

Niko se iz Moskve za te zločine nikad nije izvinio, a sad bi da odaju počast jugoslovenskim partizanima, pa da tako iskoriste i našu svetlu antifašističku tradiciju za svoju reviziju istorije, opravdanje sadašnje agresije na Ukrajinu i sprovođenje imperijalne politike prema susedima, iste politike kakvu su pre 76 godina pokušali da sprovedu prema Jugoslaviji.

Uzaludna je to rabota, jer kad bi danas jugoslovenski partizani, kojima je posvećen spomenik, ustali iz groba, borili bi se protiv ruskog režima koji je podigao spomenik i njihovog srpskog kvislinga koji je na svečanom otvaranju održao govor. Baš kao što su se u Drugom svetskom ratu borili protiv ideoloških očeva današnjeg ruskog i srpskog režima.

(Antena M/ustupljena fotografija)