Masovno neznanje o opsadi je manji problem, ono ionako nije slučajno, već pažljivo dirigovano. Veći problem je što bi danas većina navijala za opsadu Sarajeva, žešće i ostrašćenije nego što navija za pokolje po ukrajinskim gradovima i selima. Fašizam ljude pretvara u nešto za šta je teško pronaći ime. Nema reči koja bi bila dovoljno uvredljiva za ljubitelje smrti, ljudske patnje i stradanja.

Prošlo je trideset godina otkad su Radovan Karadžić, Ratko Mladić i njihovi zločinci započeli opsadu Sarajeva. Pod budnim okom Slobodana Miloševića i njegovih ideologa iz Beograda koji su osmislili, finansirali i pomagali na sve načine agresiju na Bosnu i Hercegovinu. Skoro četiri godine zlikovci su granatirali i snajperisali grad, gađali su bolnice, stambene zgrade, bogomolje, pijace, biblioteke, kuće; ubijali su sve redom, muškarce, žene, decu, starce, ljude u redovima za vodu, ljude koji pokušavaju da dođu do hrane. Na Sarajevo je u proseku padalo 329 granata dnevno. Zločinci su ubili na hiljade Sarajlija, ubili su 1601 dete, ranili su preko 50.000 građana. I nisu uspeli da osvoje i ubiju grad koji su mrzeli iz dna duše.

O opsadi Sarajeva napisano je mnogo knjiga, ispisano i izgovoreno na hiljade svedočanstava, puni su zapisnici Haškog tribunala činjenica o strašnim zločinima Mladićeve vojske, ali u zemlji Srbiji koja je pokrenula mašineriju smrti gotovo ništa od toga nije poznato. Američki novinar Peter Maass bio je ratni dopisnik, napisao je knjigu „Ljubi bližnjeg svog“, tu opisuje i svoj boravak u Sarajevu tokom opsade. Samo jedan tipičan detalj koji objašnjava mnogo: „Roditelji su rijetko izlazili zajedno. Ako su, kojim slučajem, morali izaći zajedno, ali u različitom smjeru, jedno od njih, recimo, na posao, a drugo u potragu za hranom, nisu izlazili u isto vrijeme. Jedno bi ostalo da sačeka da onaj drugi stigne dovoljno daleko tako da ih ne može pogoditi ista granata”. Maassova knjiga nikada nije objavljena u Srbiji, za naše društvo i čitaoce ovo je i dalje zabranjena tema.

Uobičajeni dan pod opsadom

Jedan zapis u “Sarajevu za početnike” Ozrena Kebe nosi naziv “Uobičajeni dan”:

“8,17 – djevojka na mostu, pravo u glavu. Glasa nije pustila.

9,00 – snajper ne prestaje. Tijelo djevojke još je tamo, niko mu ne može prići.

9,30 – granate po Velepekari. Ionako nema hljeba.

10,00 – granate po tramvajskoj stanici. Ionako ne rade tramvaji.

10,22 – jedan mladić trči do tijela, onaj odozgo dvaput puca na njega. Mladić se sklanja iza kontejnera i više se ne pojavljuje.

10,45 – Con Coughlin, novinar Sunday Telegrapha, na BBC-u: ‘Ko je god bio u Sarajevu i vidio kako se Srbi ponašaju, poželio je vojnu intervenciju. Takvu bahatost ne može shvatiti niko ko je nije doživio’.

10,53 – mladić izviruje iza kontejnera, puzi do djevojke, obuhvata je lijevom rukom i onda, i dalje puzeći, vuče nazad. Težak prizor: krvava glava koja visi, krici ljudi koji to gledaju sa prozora, mladić koji opet nestaje iza kontejnera.

11,00 – granate, granate, granate…”

Nije ceo dan, samo jedno obično prepodne u gradu pod opsadom. Nama koji nismo doživeli ništa slično i to jedno prepodne je nezamislivo, kamoli čitav dan, kamoli još 1424 takva dana. Kebina knjiga prevedena je na nekoliko jezika, objavljivana je širom sveta, slavni Horhe Semprun pisao je predgovor za jedno izdanje. “Sarajevo za početnike” nikada nije objavljeno u Srbiji, a kako stvari stoje – neće ni biti u skorije vreme.

Zavet ćutanja, mafijaška omerta

Ratni zločini koje su srpske snage počinile u BiH ovde se uporno poriču, negiraju, falsifikuju i zamagljuju, temeljno i sistematski, na tome rade sve moguće elite, politička, crkvena, intelektualna, medijska. Što se tiče srpskog društva – nikakve opsade Sarajeva nije ni bilo, to se nekome samo pričinilo. Pre nekoliko godina Demostat je radio istraživanje javnog mnjenja o tome koliko građani Srbije znaju o ratovima devedesetih. Na pitanje “Da li ste čuli za neki grad koji je u ratovima devedesetih bio pod opsadom četiri godine?”, 71 posto ispitanika odgovorilo je negativno. Nikad čuli, pojma nemaju o čemu se radi, znaju samo da su Srbi najveće žrtve i da su oni uvek pod opsadom, evo o tome i srpski književnici pišu romane, dobijaju ugledne nagrade i bivaju uvršteni u književni kanon.

Ne znati da je grad u susednoj zemlji bio skoro četiri godine pod opsadom, da su ga rušile i zatirale upravo srpske snage, da je čitava ta – što bi se rečnikom današnje zločinačke propagande reklo – specijalna vojna operacija organizovana i smišljena u glavnom gradu zemlje u kojoj živiš, ne znati da si ti, tvoji roditelji, prijatelji, komšije i rođaci finansirali ubijanje nedužnih civila i rušenje Sarajeva – zaista je pravi podvig. Pogotovo u vreme interneta kad je za saznanje o opsadi Sarajeva potrebno samo dva klika. Ali, možda građani Srbije ne znaju šta se događalo u ratu, ali zato jako dobro znaju šta ne treba da znaju, za šta ne treba da se raspituju i koje sajtove ne smeju da posećuju. Mnogo se kod nas priča o kosovskom zavetu, ali to je puka mitologija, ovde je na snazi samo jedan zavet – zavet ćutanja, mafijaška omerta.

U državi mrtvih

Paradoksalno je što nacionalisti negiraju opsadu Sarajeva, ostale ratne zločine i genocid – iako nameravaju da ih ponove. Ideologija velike Srbije nikada nije poražena, nije nestala, samo je promenila ime i prezime, pa se danas zove Srpski svet. Na čelu Srbije nalaze se učesnici udruženog zločinačkog poduhvata, drugi ešalon: Šešeljev potrčko i nosač gajbi s pivom Aleksandar Vučić je apsolutni gospodar Srbije; portparol smrti i Miloševićevog SPS-a Ivica Dačić do juče je bio predsednik Skupštine, pre toga ministar; Aleksandar Vulin, visoki funkcioner JUL-a Mirjane Marković, ministar je policije, pre toga ministar odbrane, pre ministrovanja bio je zadužen za Kancelariju za Kosovo. Ova ekipa je ponovo pobedila na izborima, tako da za Srpski svet nema zime.

A čak i bez njih nema nade da će se velikosrpske tlapnje ugasiti, pošto najveći deo onih koji su se kandidovali na izborima spada u negatore zločina, za opozicionog protivkandidata Vučiću, Zdravka Ponoša, Ratko Mladić je oficirčina koji je u BiH pravio neke briljantne vojne akcije, a ne masovni ubica. O Zavetnicima, Dverjanima, četnicima iz Nade za koje nema nade i ostalim Vacićima da i ne govorim. Svi se oni mole ispred freske Ratka Mladića na Vračaru, tamo je jedini svetac kojeg poštuju i bog kojem se klanjaju. Sva ta nacional-bulumenta istrajno radi na tome da Srbija nikad ne sazna za opsadu Sarajeva. A građani se ne bune, već dobrovoljno sarađuju na brižljivom negovanju sopstvenog neznanja. U državi mrtvih nema saosećanja i ljudskosti, ta osećanja imaju žive duše, a naši zombiji su dušu odavno prodali đavolu, po uobičajenoj tarifi – ni za šta.

Bosna juče, Ukrajina danas

Godinama smo se pitali kako je uopšte moguće da se čovek pretvori u zver i počne mirno da ubija nedužne ljude, ili da ostane potpuno ravnodušan prema tuđoj patnji, ili čak da navija za ubice. Jedan snajperista koji je pucao sa brda na Sarajevo ovako je govorio: “Što bih trošio dva metka? Pucam u dijete i samim time ubijem i majku, jer ubistvo djeteta za nju je ubistvo”. Neshvatljivo za ljudski razum, a neshvatljivo je i da obični ljudi to podržavaju.

Danas uživo gledamo kako ruski agresori čine iste zločine po Ukrajini, granatiraju, ruše, ubijaju sve redom, isto kao što su to radili Mladićevi zlikovci. Ista je i propaganda, osvajačka ideologija, slušamo iste jezive laži o Ukrajincima koji granatiraju sami sebe, kao što smo pre mnogo godina slušali kako Sarajlije granatiraju sami sebe na Markalama. Masovne pokolje, uništavanje gradova, silovanje devojčica, hladnokrvno ubijanje civila, pucanje u ljude iz zabave, maroderstvo, spaljivanje leševa, zakopavanje u masovne grobnice – masovno podržavaju obožavaoci Ratka Mladića, negatori opsade Sarajeva koji bi je rado ponovili. Raduju se tuđoj patnji, uživaju u prizorima razaranja i smrti, crtaju naokolo zlokobno slovo “Z”, simbol ratnih zločina. Navijaju za rusku vojsku koja opseda Kijev i Harkov, kao što su juče navijali za Mladićeve ubice koje opsedaju Sarajevo.

Nije reč samo o subjektivnom utisku, ima i egzaktnih potvrda. Demostat je krajem marta objavio rezultate predizbornih istraživanja, pitali su građane i o ratu u Ukrajini. Rezultati su ovakvi: „Polovina ispitanika misli da Srbija treba da bude neutralna i po cenu sankcija, nestašica i svega onoga što podseća na devedesete godine; 21 posto ispitanika misli da ‘Srbija treba jasno i glasno da stane na stranu Rusije’; 13 posto ispitanika misli da ‘Srbija treba jasno i glasno da stane na stranu Evropske unije i Ukrajine’. Na ovo pitanje nije odgovorilo 16 posto ispitanika”.

Kraj iluzija

Dakle, 71 posto je praktično na strani Rusije, kad si neutralan dok agresor satire žrtvu jasno je na čijoj si strani, većina je spremna čak i da trpi za svoja uverenja pozajmljena od Putinove propagande koja je kod nas jedina zvanična slika realnosti. U dlaku isti procenat građana nikada nije čuo za opsadu Sarajeva.

Dok smo devedesetih i mogli da poverujemo kako ljudi ne znaju šta se dešava, kako žive u medijskoj blokadi izloženi ispiranju mozga sa zvaničnih kanala, danas takvih izgovora više nema. Rat gledamo uživo, u realnom vremenu, sve je dostupno – ali to nimalo ne utiče na građanstvo. Kao što su onomad podržavali Miloševića i njegove horde zla, tako danas podržavaju Putina i njegove orke. Ako je neko imao iluzije o zavedenim umovima, o izmanipulisanim građanima koji greškom staju na stranu radikalnog zla – danas je tome došao kraj.

Masovno neznanje o opsadi je manji problem, ono ionako nije slučajno, već pažljivo dirigovano. Veći problem je što bi danas većina navijala za opsadu Sarajeva, žešće i ostrašćenije nego što navija za pokolje po ukrajinskim gradovima i selima. Fašizam ljude pretvara u nešto za šta je teško pronaći ime. Nema reči koja bi bila dovoljno uvredljiva za ljubitelje smrti, ljudske patnje i stradanja.

(Tačno.net, ustupljena fotografija)