"Teško je oteti se utisku da se radi o čistom bezumlju"
U jednom manje poznatom selu uskoro će biti održani izbori za predsednika mesne zajednice. Tokom kampanje u lokalnom domu kulture organizovana je javna debata na kojoj su stavove sučelila dva kandidata. Nastup jednog od njih bio je, blago rečeno, čudan, bizaran i poremećen. Naime, dotični je rekao da nekoliko imigranata koji su došli u njihovo selo jedu kućne ljubimce seljanima, konkretno – pse i mačke.
Potom je izjavio da je problem koji imaju njegovi protivnici taj što su “radikalni jer će oduzeti život detetu u osmom, devetom mesecu, pa čak i nakon rođenja, nakon rođenja”. Dakle, optužio je protivkandidata da planira da legalizuje čedomorstvo. Dotični oriđinal je izjavio i da njegov protivkandidat planira da organizuje operacije promene pola za ilegalne emigrante u zatvorima, mada je sasvim moguće da je mislio na vanzemaljce.
Pošto je dotični nastavio u istom duhu, okupljeni seljani su se ozbiljno zabrinuli za njegovo zdravlje i pozvali hitnu pomoć koja ga je odvezla do najbliže zdravstvene ustanove. Prema poslednjim saznanjima, kandidat je ispao iz trke za predsednika mesne zajednice, jer se trenutno nalazi na lečenju u obližnjoj psihijatrijskoj klinici, sa ozbiljnom dijagnozom, neizvesno je kada će biti izlečen i da li je oporavak uopšte moguć.
Samo ozbiljno
Naravno, pomenuti događaj nije se odigrao u neimenovanom selu, niti se radi o izborima za predsednika mesne zajednice. Sve navedene izjave izgovorio je Donald Tramp, kandidat Republikanaca za predsednika Sjedinjenih Američkih Država, u debati sa Kamalom Haris u Filadelfiji. I nije završio u ustanovi zatvorenog tipa, već je i dalje regularan kandidat za najmoćniju političku funkciju na svetu.
Umesto da se prema Trampovom baljezganju odnosimo kao onome što ono jeste – niz joneskovskih replika, prinuđeni smo da ih tretiramo ozbiljno, jer je manijak bio predsednik SAD-a, a sad je po treći put u trci za tu funkciju. I zato što je za ovakvu personu, koja neprestano bulazni, pritom je optužena za sva moguća i nemoguća nedela, a za nešto i osuđena – prošli put glasalo 74 miliona ljudi. Sedamdeset. Četiri. Miliona. Glasača. Koji nisu jeli pse i mačke svojim komšijama, nisu abortirani ni u osmom ni u devetom mesecu prednatalanog života, nisu ni umoreni u kolevci, a nije im ni promenjen pol u zatvoru, čak nisu podvrgnuti ni lobotomiji.
Čitav svet je primoran da se ozbiljno odnosi prema narandžastom klovnu. Novinari ABC-a su morali da proveravaju tačnost njegovih trvdnji i da demantuju očigledno besmislene i sumanute izjave. Tramp ispali budalaštinu o tome kako izbeglice sa Haitija jedu pse i mačke po Springfildu, a voditelji onda kažu kako gradski menadžer Springfilda tvrdi da se ništa slično nije dogodilo, da nije zabeležen nijedan takav incident pretvaranja psa u hot-dog.
Da li u Springfildu jedu pse i mačke?
Komično je samo zamisliti kako uopšte izgleda proces takozvanog fektčekinga Trampovih izmislica i besmislica. Dobar dan, ovde novinar ABC-a taj i taj, da li razgovaram sa Brajanom Hekom, gradskim menadžerom Springfilda u Ohaju. Da, ja sam, izvolite. Imam jedno pitanje za vas, malo mi je neprijatno da vas pitam, možda će zvučati glupo, ali šta da radim, takav je posao. Naime, bivši predsednik naše slavne i moćne države Donald Tramp tvrdi kako su izbeglice sa Haitija u Springfildu jele kućne ljubimce lokalnog stanovništva. Konkretno je pomenuo pse i mačke, nije bilo reči o zlatnim ribicama, što bi bilo donekle razumljivo i naš razgovor učinilo možda malo manje besmislenim.
Nije precizirao detalje, da li su hvatali pse i mačke po dvorištima, gde su im drali kožu i odstranjivali utrobu, da li su ih pekli na improvizovanom roštilju ili kuvali u kakvom uličnom kotlu, ili su čak mačetinu i kučetinu konzumirali termički neobrađenu, ali moram da vas pitam da li je to tačno, da li je takav incident zabeležen u vašem lepom gradu koji ne treba brkati sa istoimenom varoši iz serije “Simpsonovi”, iako u jednoj epizodi ovog crtanog filma, ako me sećanje ne vara, pse koriste kao sirovinu za pravljenje piva. I onda mučeni Brajan Hek demantuje takve glasine, kaže novinaru da se to nije desilo, da se radi o dezinformacijama. Kuku lele.
Zabrana ubistva i druge novosti
Neke Trampove laži bilo je mnogo lakše demantovati, nije bilo neophodno čak ni proveravati činjenice. Nakon njegove tirade o ubijanju dece nakon rođenja, voditeljka je rekla: “Ne postoji država u ovoj zemlji u kojoj je legalno ubiti bebu nakon što se rodi.” Eto dokle smo stigli leta Gospodnjeg 2024., do toga da je voditeljka ozbiljne političke debate u kojoj učestvuju kandidati za predsednika najmoćnije države sveta – prinuđena da izgovara ovakve rečenice.
Ubistvo bebe nije po zakonu, ubistvo je zapravo, ako se ne varam, krivično delo u svim američkim državama i, uopšte, u državama kao takvim. Takođe, nije dozvoljeno ni ubijanje odraslih ljudi, ni sa umišljajem ni iz nehata. Čak ni u afektu. Krađa je, čini mi se, isto nelegalna. Kako saznajemo iz dobro obaveštenih izvora bliskih ušću i pritokama koji su želeli da ostanu anonimni, prevara takođe nije legalna. Nanošenje lakih i težih telesnih povreda takođe je kriminalizovano, a nije dozvoljeno ni saučesništvo u vršenju krivičnih dela. Čuli ste vesti.
Smislena objašnjenja besmislica
Napisano je ko zna koliko hiljada stranica o uzrocima Trampove popularnosti, silne teorije su izvođene na scenu da objasne ovaj teško dokučiv paramistični fenomen. Analizirano je Trampovo biračko telo, razvrstavano, pravljene su podele na čvrste konzervativce, pobornike slobodnog tržišta, antielitiste, pristalice pogleda o superiornosti Amerike, neuključene, objašnjavani su razlozi nezadovoljstva biračkog tela demokratama i političkom elitom, analizirani politički i društveni procesi…
Ozbiljan posao na kojem rade umni, obrazovani, upućeni ljudi širom SAD-a i sveta. Samo što kad staviš naporedo bilo koju od tih temeljnih analiza i dvominutni snimak na kojem Tramp divlja, bulazneći ordinarne gluposti – dobiješ utisak vapijućeg nesklada. Problem sa teorijama o dubljim uzrocima opskurnih i katastrofalnih istorijskih pojava, kako je pisala Hana Arent, jeste u tome što one „moraju biti uverljive, to jest, moraju sadržati iskaze koje većina razumnih ljudi u određenom trenutku može da prihvati; ne mogu zahtevati prihvatanje neverovatnog”.
Teorije daju smisleno objašnjenje besmislica, razumnu analizu divljih izliva bezumlja, uverljivost događajima, pojavama i osobama koje deluju potpuno neuverljivo, gotovo neverovatno. Seriozna objašnjenja radikalnih sumanutosti izoluju nas od “šoka stvarnosti”, deluju umirujuće, stvaraju utisak da ipak, uprkos svemu, uprkos očiglednoj ljudskoj iracionalnosti, besomučnosti i bezumlju, živimo u razumnom svetu.
Začarano carstvo
Nije ni čudo što takve analize po pravila zaobilaze spoznaje iz književnosti, filozofije ili psihoanalize, ako ne računamo pozitivističke struje ovih disciplina. I to je racionalna, pametna odluka, vođena nagonom samoodržanja. Šta bi analitičar naše takozvane stvarnosti uopšte mogao da kaže kad bi prihvatio onu Šekspirovu opasku da smo “građa od koje se prave snovi, i naš mali život nam je snom zaokružen”? Ili kad bi ozbiljno verovao da je Nikolaj Gogolj bio u pravu, jer mu je, kako reče Lav Šestov, “čitav svet izgledao kao začarano carstvo”.
Ili kad bi mislio da svet izgleda onako kako se istom piscu činilo, u interpretaciji Vladimira Nabokova: “Nešto je veoma pogrešno i svi ljudi su mirni ludaci, zaokupljeni težnjama što im se čine neobično bitnim, dok ih sile apsurda drže prikovanim za njihove jalove poslove”. Teško da bi im pomoglo prihvatanje vizije života kinika Kratesa koji je govorio da je “njegova domovina preziranje slave i siromaštvo, koje ne može potresti nikakvo zlo, i da je on sugrađanin Diogena, koji je bio siguran od svake zavisti.” A ni aksiom psihoanalitičara da je svaki subjekat lud, samo se ne zna gde – nije političkim analitičarima od velike pomoći i ne deluje nimalo umirujuće.
Podložnost uobraženjima
Ni zaključci koji bi mogli da se izvuku iz pukih istorijskih događaja XX veka, iz antropološke katastrofe dva svetska rata, masovnog ubijanja, logora, Gulaga i Aušvica – ne idu na ruku zvaničnom medijskom diskursu pravljenom po principu lakirovke. Kad vidiš da desetine miliona ljudi glasaju za preispoljnu hulju, patološkog lažova, prevaranta, seksistu, seksualnog predatora, besprizornu osobu, negaciju svega višeg i boljeg u čoveku, i još to racionalizuju i pronalaze tobož razumne izgovore – teško je oteti se utisku da se radi o čistom bezumlju.
Sličan utisak odaju postupci stotina miliona drugih ljudskih bića, ako ne i milijardi, širom sveta. Na kraju, ni mi sami nismo neskloni iracionalnim činovima, sumanutostima raznih sorti, blesavim idejama, svakovrsnim ludorijama, apsurdima i nesuvislostima, uprkos silnom trudu da mislimo i delujemo razumno. Kad bismo imali na umu sopstvenu podložnost uobraženjima i prirodnu sklonost da se koprcamo u pričinama, možda bismo se malo skrupuloznije, opreznije i pažljivije odnosili jedni prema drugima i svetu u kojem živimo. Malo skromnosti nije naodmet, pogotovo ako je realistična, to je svakako bolje od ove razularene masovne histerije u koju se pretvorila svetska pozornica.
Usput budi rečeno, nije Tramp baš sve slagao, onaj illegal alien koji jede kućne ljubimce zaista postoji, zove se Gordon Šamvej, doselio se u predgrađe Los Anđelesa sa planete Melmak. Ako me pamćenje dobro služi, jede samo mačke, a za pse kao namirnicu ne mari, nema keretine na Alfovom jelovniku.
(Nomad.ba/foto: Autonomija)