“Beograd ruke širi svima, svakom radost pruža istu”, tako je nekad pevala Lola Novaković. Slično je pevao i Đorđe Marjanović: “On ljubav svakome da i vrata otvara sva, k’o stari voljeni drug uvek je on”.

Beograd slovi kao kosmopolitski grad, otvoren za sve kulture, tradicije i ideološka opredeljenja. Tome u prilog govore i dve manifestacije koje su tokom decembra održane u glavnom gradu Srbije.

“Dani Darje Dugine” održani su 6. i 7. decembra, a nekoliko dana potom, 11. i 12. decembra, održani su “Dani Belgoroda u Beogradu”. Prva manifestacija bila je prava fešta raznih neofašista koji gledaju u Kremlj kao zvezdu vodilju. Na njoj su učestvovali Martin Kovač (Češka), Stevan Gajić (Srbija), Rainaldo Gracijani (Italija), Ines Pedreti (Italija), Iv Bataj (Francuska), a putem video-linka skupu se obratio i sam Aleksandar Dugin, glavni ideolog ruske verzije totalitarizma i otac pokojne Darje kojoj je posvećen festival. Evropski gosti zapravo su ekstremni desničari koji deluju pod kišobranom Kremlja.

Dani Darje Dugine

Rainaldo Gracijani je sin Klementea Gracijanija, suosnivača Ordine Nuovo, verovatno najvažnije vanparlamentarne neofašističke organizacije u posleratnoj Italiji, raspuštene 1973. godine, nakon što su njeni članovi učestvovali u nekim od najsmrtonosnijih terorističkih napada tog doba. Rainaldo je nastavio očevo nasleđe 2017. godine osnivanjem Udruženja Reuropa, zajedno sa suprugom Ines Pedreti koja je takođe učestvovala na beogradskoj manifestaciji.

Istoričar Iv Bataj je francuski nacionalista, veliki obožavalac Radovana Karadžića, čovek koji se kao svedok pojavljivao u Haškom tribunalu, gde je mirno negirao genocid u Srebrenici. U sudnici je govorio da su Šešelj i Karadžić “srpski heroji”, te kako je ključni dokaz da nije bilo genocida to što mu Karadžić, prilikom susreta 17. jula 1995. godine na Palama, nije pričao ni o kakvim masovnim likvidacijama u Srebrenici.

Stevan Gajić je profesor na Moskovskom državnom institutu međunarodnih odnosa Ministarstva inostranih poslova Rusije, tipičan kremaljski propagandista, persona koja mirno tvrdi kako “Ukrajinci i Rusi nisu braća, već Ukrajinci jesu Rusi, odnosno – Malorusi”, kako je njima “posle višedecenijskog nacionalnog inženjeringa nametnut lažni identitet”. I sad su Vladimir Putin i njegove koljačke horde valjda odlučili da ih sve pobiju kako bi im dokazali da su Rusi.

Ratnohuškačka propaganda imperije zla

Na skupu su se mogle čuti silne oveštale floskule kremaljske propagande, koje smo čuli već hiljadu puta, otkad su srpski javni prostor zaposeli Putinovi megafoni od krvi i mesa. Aleksandar Dugin je zborio kako je današnja Evropa “anti-Evropa, ona je pokidala veze sa svojim nasleđem, korenima, hrišćanskim duhom, filozofijom i pretvorila se u groblje istorijskih ideja”. Ipak, “Darja je veoma verovala da će se evropski narodi probuditi i vratiti svom identitetu”.

Povratak identitetu je, verovatno, ono što Rusija upravo radi u Ukrajini – masovni pokolj civila, uništavanje infrastrukture, sravnjivanje sa zemljom kulturnih i sakralnih objekata, uključujući i pravoslavne crkve. Kad bi Evropska unija lepo napala neku zemlju, bez ikakvog povoda, i počela genocid – to bi bio povratak tradicionalnom evropskom identitetu. A ne bi bilo zgoreg ni zabraniti slobodu govora, ukinuti dostojanstvo čoveka i sva njegova prava, te izložiti represiji svakog ko se usudi da misli svojom glavom, kao što je to danas slučaj u Putinovoj Rusiji.

Stevan Gajić je ponavljao budalaštinu o Rusiji kao Katehonu, čija je misija sprečavanje trijumfa zla u istoriji i odlaganje dolaska antihrista, te besedio kako je Darja Dugina “živela za dobro i za slobodu”, kako je “neustrašivo ulazila u ratne zone, gde je svedočila tome kako Rusija u krvi brani svetsku većinu od potpuno ozverene hegemonije”. Ko bi rekao da je agresija na susednu zemlju borba “za dobro i za slobodu”, a da je pravljenje masovnih grobnica “odbrana svetske većine od potpuno ozverene hegemonije”?

Nema šta, kremaljski propagandisti su usavršili Orvela – dobro je zlo, laž je istina, crno je belo. Sve je naopako u njihovom izopačenom, izokrenutom svetu. I sve se to odvija u beogradskom Medija centru, kao da je u pitanju najnormalnija konferencija, a ne ratnohuškačka propaganda imperije zla koja bi najradije ceo svet pretvorila u svoj privatni vrt smrti, patnje i ropstva.

Dani Belgoroda u Beogradu

Na “Danima Belgoroda u Beogradu” u Ruskom domu mogle su se čuti slične kremaljske bajke. “Rat u Ukrajini većina Srba doživljava kao svoj rat i vidimo da Rusija ne vodi taj rat samo za Srbe već i za ceo slobodno svet”, besedio je Miloš Ković na okruglom stolu “Belgorodsko pograničje: istorijski i (geo)politički izazovi i perspektive”. To je onaj profesor istorije koji je dobio podršku navijačkih huligana za ostanak na fakultetu, iako su nadležni tvrdili da za to ne ispunjava uslove. Najpoznatiji je po nagovaranju mladih da poginu za otadžbinu, što je i sam Ković više puta u životu učinio, od toga je bar šest puta poginuo na Kosovu, pa poziva omladince da slede njegov svetli primer.

U okviru manifestacije održana je i izložba fotografija “Juče Beograd. Danas Belgorod. Krvavi trag NATO”, sa jasnom porukom. Miloševićev režim je bio nevin da neviniji ne može biti, pa je NATO bombardovao Srbiju bez ikakvog razloga, a slično se danas ponavlja u Rusiji, iako NATO uopšte ne učestvuje u ratnom sukobu. Međutim, to što neke vojne snage ne ratuju protiv Rusije, ruske propagandiste ne sprečava da tvrde kako vode bitku protiv zapadne civilizacije. Naravno, u samoodbrani. Pohodi na Ruse počeli su pohodima na Srbe, tako glasi glavna poruka ove manifestacije.

Sve kremaljske manifestacije u Srbiji imaju isti cilj – kako na hiljadu načina opravdati neprihvatljivo i normalizovati nenormalno, odnosno kako prikazati agresivnu, zločinačku politiku Putinove Rusije kao odbranu tradicionalnih vrednosti, vrline i dobra. Prikazati krvavi pohod na Ukrajinu i masovne zločine kao čojstvo i junaštvo, uz malu pomoć manipulacija, falsifikata, laži, ruganja činjenicama, izvrtanja logike i sličnih nečasnih sredstava. Da posledice zlikovačke kremaljske politike nisu tragične, sve providne i prilično tupave priče Putinovih megafona bile bi naprosto komične, jer to ni pregladneli pas s maslom ne bi pojeo.

Veliki Srbi i mali Rusi

Ipak, u programima kremaljskih propagandista ima i čisto komičnih tonova. Takvo je, na primer, bilo predstavljanje dvojezične rusko-srpske knjige Srbi u Belgorju u Rusiji: neraskidive istorijske i kulturne veze. Bilo je tu više komičnih elemenata, a posebno se izdvajaju dva. Na promociji se pričalo o srpsko-ruskim kulturnim vezama, te o silnim Srbima koji su se preselili u Rusiju u vreme velikih seoba.

Samo što niko ne primećuje humornu činjenicu da su Srbi koji su emigrirali u bratsku Rusiju brzom brzinom prestali da budu Srbi, bili su asimilirani i postali su Rusi. Za razliku od Srba koji su otišli u Austro-Ugarsku, tamo su oformili svoje zajednice, crkve, škole i razne građanske i kulturne institucije. Niko od silnih zaštitnika srpskog nacionalnog identiteta ne vidi u ovome ništa čudno, a kamoli smešno. Valjda zato što je vrhovni ideal velikih Srba da postanu mali Rusi.

Za drugi komični element pobrinuo se jedan od prikazivača knjige, dr Nebojša Kuzmanović, direktor Arhiva Vojvodine. Govorio je o životnoj priči Nikolaja Stankjeviča, čiji su se preci doselili u Rusiju iz Srbije.

“Školovao sam se na Filozofskom fakultetu, ali sam tek preko ove knjige upoznao rad Stankjeviča, poreklom Srbina”, veli Kuzmanović. Očigledno nije imao ko da ga uputi u relevantnu literaturu.

‘Mirna luka’ za Putinove propagandiste

Naime, studija Ruski mislioci Isaije Berlina izašla je davne 1948. godine, a srpski prevod ove knjige objavljen je pre 11 godina u Službenom glasniku. U toj knjizi Berlin je dao kratak prikaz Stankjevičeve doktrine, pisao je o tome kako je “propovedao svetovnu, metafizičku religiju kojom je zamenio učenja Pravoslavne crkve”, pomalo ironično se odnosio prema Stankjevičevom nekritičkom prihvatanju Hegelove filozofije, te objasnio kako je uticao na brojne pisce i mislioce svog vremena, uključujući Turgenjeva i Bakunjina koji mu je bio najverniji učenik.

Kuzmanović je tek juče otkrio da je Stankjevič uopšte postojao, ali mu to nimalo ne smeta da govori na promociji, kao znalac, stručnjak i poznavalac materije. Čudni su ti tobožnji rusofili, slabo poznaju rusku kulturu, ono što za ostatak sveta koji ne gleda u Kremlj kao u Novi Jerusalim predstavlja dobro poznato opšte mesto, za njih ima čar novine i otkrića.

Komični tonovi ipak ne mogu da prikriju suštinu ovakvih događaja u režiji Kremlja, koji postaju sve učestaliji u glavnom gradu Srbije. Beograd je postao mirna luka za Putinove propagandiste svih boja, za relativizatore zločina, za one koji pravdaju pokolje i falsifikuju ne prošlost, kao što je to običaj, već sadašnjost, zlodela koja se odvijaju u realnom vremenu, čiji smo savremenici.

Beograd je praktično postao glavni evropski centar za internacionalnu propagandu putinovskog neofašizma, zla i ludila. “Ovaj grad je nekad bacao svetla daleko”, a danas iz njega isijava najcrnja tama.

(Al Jazeera/foto: Beta)