Ministar odbrane Srbije Aleksandar Vulin najzad je ostvario svoj dečački san i otišao na vojnu obuku kako bi se osposobio za odbranu zemlje. Čitavog života bio je nesposoban za služenje vojske usled kratkovidosti i astigmatizma, ali je juče progledao i odmah se dobrovoljno javio da nadoknadi propušteno u kasarni „Pavle Jurišić Šturm“ u Požarevcu. Kako javlja proputinovski Sputnjik: „Nakon četiri operacije u Moskvi, vid mu je znatno popravljen i više nema nikakvih smetnji da pohađa vojnu obuku.“ Da parafraziramo popularnu repliku iz filma Ko to tamo peva: „Ruska medicina je najbolja na svetu, lučšaja.“

Vulin će proći ubrzani kurs obuke u trajanju od 15 dana, a za to vreme će naučiti da sklapa i rasklapa pušku, dnevno i noćno gađanje u nepokretne mete, strojev korak, marširanje, salutiranje, slaganje vojne opreme u ranac i stvari u vojničku kasetu, bacanje bombe na nevidljivog neprijatelja i ostale veštine neophodne svakom poštenom građaninu ove zemlje koji jedva čeka da počne neki novi rat. Zlu ne trebalo. Ministar odbrane koji pod stare dane služi vojsku pomalo je komična pojava, kao kad bi, na primer, ministar prosvete pohađao osnovnu školu po ubrzanom programu, ali naše političke glavešine su nas odavno navikle na humorne situacije od kojih se ledi krv u žilama.

Da bi ministar vojni ostvario svoj davnašnji san bilo je neophodno drugim ljudima pretvoriti život u noćnu moru, makar na dve nedelje, kad već ne može duže. Ove godine će 600 ljudi starijih od 30 godina koji nisu služili vojsku ili su služili civilno, bez oružja, proći vojnu obuku. Ko je imao nekakav prigovor savesti i nije želeo da uči kako da ubija ljude, sad će dobiti priliku da zaboravi i na savest, i na njene dosadne prigovore, pa da uživa u blagodetima vojničkog života. Vulin je upozorio na zabrinjavajuću činjenicu da za ovih osam godina otkad je ukinuto obavezno služenje vojnog roka, „200.000 zdravih, sposobnih muškaraca nije prošlo nikakav vid obuke i ne zna apsolutno ništa o odbrani svoje zemlje“.

Ministar nas uspješno priprema za rat

A izgleda da je ponovo došlo vreme da se zemlja brani, samo nije baš najjasnije od koga i gde, budući da je Srbija kao ljubav, pa ne zna za granice. Da li će se ovog puta Srbija braniti u Kninu, Sarajevu, Podgorici ili u Prištini potpuno je neizvesno, jer režimski tabloidi svakoj od ponuđenih opcija daju šansu, mada neretko računaju i na sve navedene lokacije istovremeno. A ima i onih koji se nadaju trećem svetskom ratu, koji bi započeo baš na Balkanu, o čemu će vojni obveznici biti pravovremeno obavešteni.

Vulin je najavio da će njegovo ministarstvo uložiti još novca kako bi centri za obuku povećali kapacitete i primili što više budućih rezervista, a usput je objasnio i čemu sva ta ujdurma oko maltretiranja odraslih ljudi da se igraju rata po kasarnama. Nije sve to zarad Vulinovog uživanja u kolektivnom tuširanju ili u noćima probdevenim na straži i požarstvu, sa puškom na ramenu. Ima tu i ozbiljnijih razloga, od ministrovog saniranja mladalačkih frustracija kad su svi njegovi vršnjaci oblačili uniforme, a neki su čak dobili priliku i da poginu za otadžbinu i njenu svetlu budućnost u kojoj će Vulin obnašati ministarske funkcije, dok je on bio prinuđen da oblači civilno odelo i gradi karijeru u Jugoslovenskoj udruženoj levici Mirjane Marković.

„Obuka je ono što razlikuje uspešnu, pobedničku vojsku od neuspešne i vojske koja gubi ratove i koja je poražena“, objasnio je Vulin u kom grmu leži zec u maskirnoj uniformi. Eto, najzad smo saznali zašto je Srbija za osam godina izgubila četiri rata i postavila svetski rekord. Sreća da sad imamo redova Vulina na mestu ministra vojnog, pa se to više neće dešavati. Ministar je čvrsto rešio da pripremi građanstvo za budući rat i tako osigura pobedu.

Cijela Srbija – jedna kasarna

Nije ovo jedini čin kojim Vulin sprema građane Srbije za ratni okršaj. U avgustu prošle godine Vulin je najavio da će sve radno sposobne žene biti „pozivane na vežbe iz prve pomoći, civilne zaštite i postupanja u slučaju požara, poplava i zemljotresa“, dok će „dame koje su već služile vojsku ići na obuku pod oružjem, kao i njihove muške kolege“. Tako će vaskoliko odraslo stanovništvo u Srbiji proći neku vrstu obuke i biti spremno kao zapeta puška kad otadžbina pozove na odbranu. Međutim, jedna kategorija stanovništva ipak je ostala nepokrivena, ali ne zadugo, jer Vulinu ništa ne može da promakne. U januaru ove godine Ministarstvo odbrane pokrenulo je inicijativu da se u srednje škole uvedu obuka iz odbrane i civilne zaštite, u trajanju od skromna četiri školska časa, tokom kojih će biti obrađeno 11 tema, između ostalog, i uloga Vojske Srbije u sistemu odbrane države, kako se postaje profesionalni vojnik i kako izgleda vojna obaveza u Srbiji.

Deca su naša budućnost, a za sutrašnjicu kakvu nam pripremaju Vulin & comp. očigledno je neophodna vojna obuka. Onda je nejasno zašto je Ministarstvo odbrane negiralo da je podržalo vojni logor za decu na Zlatiboru kad je organizator tog omladinsko-patriotskog kampa Željko Vukelić lepo tvrdio da ima moralnu podršku od Ministarstva za svoje aktivnosti. Kao što sad vidimo, Vukelić i Vulin su na istim talasnim dužinama i dele iste ideje u pogledu militarizacije najmlađih članova našeg preterano civilnog društva. Da se ministar odbrane pita, cela Srbija bi bila preinačena u jednu džinovsku kasarnu, a društvom bi vladao mentalitet vojne karaule.

Sudeći po brojnim Vulinovim potezima, pripreme za novi rat su u punom jeku. Postavlja se logično pitanje s kim bi to Srbija trebalo da ratuje. Odgovor je stigao odmah pošto je Vulin zadužio uniformu, izglancao čizme i naučio napamet broj puške. Nije stigao ni da dobije poštenu upalu mišića od jutarnje fiskulture, a već ga je predsednik Srbije pozvao da hitno dođe u Beograd, na sednicu Saveta za nacionalnu bezbednost. Vojničku sreću Vulinu je pokvarila Skupština Kosova, koja je usvojila Platformu o dijalogu, što je u srpskoj javnosti shvaćeno kao neformalna objava rata. U tom opasnom dokumentu srpski državni vrh je najviše iznerviralo međusobno priznavanje Srbije i Kosova u postojećim granicama, kao i još neke odrednice po kojima je Kosovo nezavisna država.

Ko će prvi u „Kosovski boj“?

A pošto se tu radi o golim činjenicama, naše političko rukovodstvo je to protumačilo kao najtežu provokaciju. Budući da su srpski napredni političari odavno objavili rat stvarnosti, svako podsećanje na neprijateljsku stvarnost doživljavaju kao objavu rata. Srećom, ministar Vulin je poslao umirujuću poruku: „Građani Srbije mogu da budu spokojni, Vojska Srbije je sigurna i spremna da ispuni svako naređenje vrhovnog komandanta i zaštiti mir i bezbednost.“ Potom se vratio u kasarnu, da se obuči u veštinama koje će mu uskoro biti nepotrebne, jer nema tog rata u kom bi Vulin učestvovao, zna se ko treba da gine, a ko da profitira na tuđoj nesreći i tragediji.

Nije Vulin usamljen u svom militarističkom pohodu suštinski usmerenom protiv srpskog društva. Čitav državni vrh ima običaj da udara u ratne talambase i zaziva mogućnost novog vojnog sukoba. Aleksandar Vučić je jednom prilikom stavio vojsku u stanje povišene borbene gotovosti, Ivica Dačić je zazivao drugo ratno poluvreme, Tomislav Nikolić obećavao da će prvi krenuti u novi Kosovski boj, pretnje i zapaljiva retorika postali su uobičajen vid komunikacije sa susedima, a režimski mediji iz dana u dan slavodobitno najavljuju nove ratove koji samo što nisu počeli. Čitavom političkom scenom, kao i najvećim delom intelektualne i medijske scene, dominira ideologija agresivnog nacionalizma koja je do ratova i dovela.

Slobodanu Miloševiću ratovi su poslužili kao idealno sredstvo za održavanje na vlasti, a njegovi današnji naslednici shvatili su da su i pretnje ratom zgodno oruđe za dugo zadržavanje u foteljama. Osim što ima praktičnu svrhu, zastrašivanje ratom koju naša politička elita nemilice sprovodi razotkriva i suštinu njihovog pogleda na svet. Jer je militarizam samo jezgro njihove vizije društva, oni političku zajednicu zamišljaju kao vojnu jedinicu. Vojska je idealan model društva koje treba da bude homogeno, u njemu svi marširaju u stroju kao jedan, nema disonantnih glasova, svaka kritička misao je unapred onemogućena, a svaki član je podređen vrhovnom zapovedniku.

„Opet smo u bitkama i pred bitkama“

U takvom militarizovanom društvu nema mesta za slobodu pojedinca, ili za bilo kakav lični stav, tu je za najveću vrlinu proglašena poslušnost velikom vođi, bespogovorna lojalnost i odanost vrhovnom komandantu. Tu građani, zapravo, i ne postoje, nema ni pojedinca, sva ljudska bića posmatraju se kao vojnici u potencijalnom ratu, samo su neki vojnici „naši“, a neki „njihovi“. Sve što građanin ima da kaže svojim nadređenima sadržano je u nekoliko reči koje se izgovaraju u stavu mirno: „Razumem i nije mi teško!“

S obzirom da je većina današnjih političkih vođa stasala u okviru ekstremno nacionalističkih partija i pokreta, njihova privrženost militarizmu je sasvim logična. Svim tim vučićima, vulinima, dačićima i ostalim nikolićima ne mogu biti bliske civilne, mirnodopske, demokratske vrednosti, jer njih je rat stvorio. Da nije bilo Miloševića i njegove ratne politike, da nije bilo krvave agresije na susede, niko od današnjih gospodara Srbije ne bi napravio političku karijeru, a mi ne bismo ni znali da ti ljudi postoje. Dok je njihova politika naokolo sejala mržnju, nesreću i smrt, oni su zgarišta i razvaline iskoristili kao odskočnu dasku za uzdizanje na društvenoj i finansijskoj lestvici.

Današnja militaristička delatnost Vulina i njegove sabraće mogla bi se posmatrati kao omaž njihovom duhovnom ocu Slobodanu Miloševiću. Neprestano držeći građane u stanju neposredne ratne opasnosti, oni samo nastoje da Srbiju zadrže na putu koji je srpski vožd trasirao na Gazimestanu pre skoro 30 godina. Na tom putokazu u ništa krvavim slovima su ispisane Miloševićeve reči koje služe kao refren srpskog nacionalizma i militarizma: „Opet smo u bitkama i pred bitkama.“

Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.

Izvor: Al Jazeera