Zasuti smo vestima, informacijama, objavama na portalima i nedruštvenim mrežama, toliko smo preplavljeni prekomerjem novosti, abera i tračeva da ne primećujemo ključne događaje epohe u kojoj živimo. Evo samo jednog primera koji dokazuje prethodnu tezu. Česi, Poljaci i Estonci su izumrli, nestali, iščezli sa lica zemlje, a da to niko nije primetio.

I ne samo oni, u nepostojanje su otplovili i Letonci, Litvanci, Finci, Rumuni, Bugari, Mađari i Slovaci. Iščeznuće ovolikih naroda ostade posve neprimećeno u srpskoj javnosti, što i nije neko čudo, budući da nas slabo zanima šta se dešava van našeg malog atara, tamo daleko, s one strane brda. Uostalom, koga briga za te male, beznačajne narode? Iz perspektive nebeskog naroda koji je najstariji na svetu, u svemiru i okolini, ti narodići čak i ne postoje. Nas zanimaju samo velike sile, zato neprekidno besedimo o Rusiji, SAD-u, Kini, jer jedino sa takvim gorostasima možemo da se merimo. Dok ispijamo pivo ispred prodavnice.

Crna rupa

Međutim, pravo je čudo što niko nije opazio da više nema ni Slovenaca ni Hrvata, jer bi bilo logično da nas obraduje sunovrat u ništavilo vekovnih srpskih neprijatelja. Ili bi njihovo preseljenje u večnu prazninu pre trebalo da zabrine svakog ko vlastiti identitet gradi na ontološkoj omrazi sa drugim i drugačijim kolektivima. U svakom slučaju, nije normalno to što su ovakvi epohalni potresi ostali van vidnog polja javnosti koja umišlja da joj ništa ne promiče.

Otkud nam ova paranormalna saznanja? Evo otkud. Kaže Miloš Jovanović, predsednik Novog DSS-a, da su Rusija i Srbija na udaru Zapada, te da ulazak Srbije u EU znači „istorijsku perspektivu nestanka“ srpskog naroda. To je Koštuničin naslednik izjavio nakon posete Moskvi gde je, kako reče, prethodnih dana „ruskim partnerima“ predstavio stavove Novog DSS-a. Partner? Čudno piše ‘gazda’.

Iz njegovih reči logički proizlazi da je Evropska unija nekakva crna rupa koja guta svakog ko u nju uđe. Koja god se nacija pridruži Evropskoj uniji, vrlo brzo nestane sa dunjaluka, da joj se ni trag ne zna. Pa je zato sasvim logično da su svi pobrojani narodi iščezli kad su njihove države postale članice ovog saveza. Česi, Poljaci, Rumuni, Bugari, Mađari, Slovaci, Estonci Letonci, Litvanci, Hrvati, Slovenci – svi nestadoše u Evropskoj uniji, kao da ih nikada na svetu nije bilo.

Tako bar stvarnost izgleda u glavama ovdašnjih političara, politikanata, prodavaca magle na malo i veliko, opsenara raznih ideoloških usmerenja, ruskih mužika, prevaranata, zabludelih duša i ostalih prevejanaca, ali i u glavama mnogih koji više vole samoobmanu nego hleba da jedu. U ovoj drugoj stvarnosti, pravoj, faktografskoj, vidljivoj golim okom – stvari stoje sasvim drugačije.

Povratak u realnost

Ne da narodi koji su ušli u Evropsku uniju nisu nestali, nego su listom napredovali u svakom mogućem smislu, ekonomski, kulturno, bezbednosno, kvalitet života je neuporedivo bolji, a o slobodi mišljenja i govora da i ne govorimo (pogotovo u zemljama koje su provele skoro pola veka pod sovjetskom diktaturom).

Prošle godine Poljska se svrstala u red svega 20 zemalja u svetu čiji je BDP veći od 1.000 milijardi dolara, a Vlada u Varšavi očekuje i da zemlja bude pozvana u grupu demokratskih država sa najrazvijenijim ekonomijama u svetu G20. Povremeno dolaze do nas vesti o tome kako Finskoj funkcioniše socijalna država, zašto Estonija ima najbolji obrazovni sistem, o sjajnim rezultatima koje mali Estonci postižu na PISA testovima, najbolje u Evropi, o tome kako imaju obrazovnu strategiju do 2035, napravljenu uz međustranačku podršku – kako političke promene ne bi omele obrazovni proces, o tome zašto su Česi tako ekonomski isprednjačili u odnosu na nas, o tome kakve je sve koristi Češka imala od članstva u Evropskoj uniji, i tako dalje, i tome slično.

Da ne pričamo o tome kako u svim zemljama Evropske unije postoje slobodni demokratski izbori, dočim je to u Srbiji misaona imenica i sanak pusti. Visoki funkcioneri, bivši i sadašnji, bivaju uhapšeni i osuđeni zbog korupcije, što je kod nas takođe nezamislivo, evo, nedavno su doneti i zakoni koji treba da zaštite lopove na vlasti od sudskog gonjenja, da ih i zvanično učine nedodirljivim. Da ne nabrajam dalje, svako s pola mozga zna da je članstvo u Evropskoj uniji novim članicama donelo silne boljitke, da je u ogromnoj meri unapredilo i poboljšalo život građanima ovih zemalja.

Srpski izuzetak

Naravno, znaju dobro domaći anti-EU propovednici da je svim pobrojanim nacijama i državama bolje otkad su ušli u Evropsku uniju. I niko od njih nije nestao, čak se ni sa famoznim nacionalnim identitetom ništa nije dogodilo, na primer niko nije Bugare naterao da se odreknu ćirilice. Niko ne vrši pritisak na Rumune da se odreknu pravoslavlja i pređu u katoličanstvo, neku protestantsku denominaciju ili ateizam. Međutim, što važi za sve druge narode, ne važi i za Srbe, bar u imaginaciji ovdašnjih mrzitelja Zapada. Svima drugima je bolje u EU, samo bi Srbe EU upropastila. Svi drugi su ostali ono što su bili – Poljaci, Finci, Rumuni, Česi – samo bi Srbi izgubili svoj jezik, pismo, kulturu, veru pravoslavnu, istoriju i kazan za pečenje rakije.

Svi drugi ostadoše što su bili, samo unaprediše svoja društva, urediše koliko se može razne segmente zajedničkog postojanja, od zdravstva i obrazovanja do pravnog sistema i ljudskih prava, samo bi po Srbe bilo pogubno da uđu u Evropsku uniju, jer bi tamo nestali. Svi drugi napreduju, samo će Srbija biti kolonija. Svima drugima je dobro, rastu plate i životni standard, samo nama pokvareni Evropljani hoće da otmu sve što imamo. Da nije tragično, da nema pogubne posledice po živote miliona građana Srbije, ovo verbalno mađijanje i mlaćenje prazne slame bilo bi samo smešno glupavo.

Promena nesvesti

Decenijama samozvani telohranitelji nacije propovedaju kako zla Evropa nastoji da nam uništi identitet i da nas načisto upropasti. Evo, recimo, ugledni profesor Filološkog fakulteta u Beogradu Milo Lompar, koji slovi za mogućeg predvodnika studentske liste, tvrdi da je Nemačka proklamovala promenu svesti kao jedan od uslova za ulazak Srbije u Evropsku uniju. Profesor istorije na Filozofskom fakultetu Miloš Ković upozorava da ta promena znači “promenu onoga u šta Srbi veruju, što su zapamtili i od svojih srpskih predaka i vaspitača naučili”.

Ugledni profesor sociologije na istom fakultetu Slobodan Antonić, koji u slobodno vreme proučava kulturne fenomene giljotinom, u knjizi “Demontaža kulture” pokazuje da je u toku pravi rat za promenu svesti Srba, a taj “rat za promenu svesti srpskog naroda direktno vodi od dehristijanizacije do potpune destrukcije nacionalne države i identiteta”. I tako redom, ima takvih propagandnih floskula na hiljade.

I sve neodoljivo podsećaju na klasične kremaljske propagandne priče. Uostalom, jedino Kremlju i odgovara da Srbija ostane van NATO saveza i Evropske unije, to je interes ruske diktature, dijametralno suprotan interesima građana Srbije. Ako ne računamo onu šačicu ruskokolonaša koja radi za Kremlj, te deo političke, intelektualne, akademske, crkvene elite koja samo u razvaljenoj, neuređenoj državi i može da bude na povlašćenim položajima.

Mit o posebnosti

Antievropska retorika dolazi sa svih strana, desne, leve i svake druge, postala je već opšte mesto nakon nekoliko decenija propagande. Neko neće u EU jer će nam zla Evropa oteti identitet i promeniti svest, neko se boji da ćemo tamo iščeznuti (a ne smeta mu što su svi Srbi koji su se prethodnih vekova selili u Rusiji postali Rusi, za razliku od vojvođanskih Srba koji nisu postali Nemci, Austrijanci ili Mađari), a neko neće u EU, jer su to zli kolonijalisti koji su pljačkali potlačene narode, ili zato što je to demonska kapitalistička zajednica koja izrabljuje radničku klasu.

A gde je to na svetu bolje radnicima nego u zemljama Evropske unije? Gde ima više mogućnosti da se radnici izbore za svoja prava? I zašto naši radnici masovno odlaze u zapadne zemlje, a ne u Rusiju, Belorusiju i Severnu Koreju? Koga briga za činjenice, daj da dodatno upropastimo živote građana Srbije, u ime nekakvog šatro ideala. I sve se to propoveda uglavnom sa vrlo udobnih pozicija, sa katedri, iz toplih kabineta, sa povlašćenih mesta.

Razumem sve, i decenije ispiranja mozga, i tradicionalni animozitet prema Evropi (sindrom kiselog grožđa), i ukorenjenu težnju ka samoizolaciji, i strah od drugog i drugačijeg, i zazor prema svemu što dolazi s one strane brda, ali ovoliki stepen iracionalnosti ipak je malo prekomeran. Zato niko i nema suvisao odgovor na logično pitanje: Ako je svima koji su ušli u Evropsku uniju bolje, i Rumunima, i Česima, i Poljacima, i Estoncima, i Fincima, i svima ostalima – kako to da će ulazak Srbije u EU uništiti našu zemlju? Dobro, ne može se očekivati od paranoika da suvislo razmišlja i sagledava stvarnost racionalno. Ali, onda treba nazvati stvari pravim imenom – paranoja je paranoja, čak i kad je društveno prihvaćena, čak i kad je ideološki mejnstrim.

Iza sve te halabuke o tome kako će Srbi propasti u Evropskoj uniji, dočim su svi drugi napredovali, stoji stari, dobri mit o srpskoj izuzetnosti. Mi nismo kao drugi ljudi, mi smo nešto posebno, potpuno drugačije, za nas ne važe ovozemaljski zakoni i pravila, mi smo iznad ili bar izvan svega toga. Rečju – nebeski narod. Ludilo veličine nastalo iz osećanja manje vrednosti.

Kompleks manje vrednosti

Tom frustracijom je sve i počelo, odatle su pokuljala sva zla. Još pre ratova, u jeku Miloševićeve memorandumske mobilizacije i homogenizacije masa, u vreme takozvanog buđenja naroda, antibirokratske revolucije, divljanja nacionalizma i populizma na masovnim mitinzima, krajem 1989. godine, govorio je o svemu tome mudri Bogdan Bogdanović. Evo samo nekoliko citata iz tog razgovora, valjalo bi se zamisliti nad rečima velikog graditelja i pisca, ako ikada mislimo da se prenemo iz noćne more, da shvatimo šta nam je i pođemo putem života, a ne destrukcije, stradanja, zla i nesreće.

Ovako je govorio Bogdan Bogdanović: ”Ja sam sa jednim svojim prijateljem, koji mi je potpuni istomišljenik, razgovarao o tome koji će problem biti kada se ovo sve raščisti, hvala bogu ako ostanemo na okupu i živi, onda će se raščistiti. Koje će teškoće biti sa nečim što je on nazvao denacifikacijom. (…) Ja mislim da će nam poslužiti možda i iskustva ‘zapadnih saveznika’ u psihološkom denacifikovanju. Nije važno pokazati prstom, pa reći taj je bio krivac ili taj je bio budala, nego je važno izvući iz mentaliteta neke stvari, izvršiti neku psihološku preorijentaciju, izvući iz srpske nacije to osećanje frustriranosti koje je sada eksplodiralo u suprotnom pravcu, u pravcu osećanja pune neke superiornosti. (…)

Vi mladi ćete morati da se prečistite gde smo mi to grešili. Gde smo mi to grešili da smo sebi pravili tolike komplikacije? Šta je to? Je li to u nama neka greška? Je li to neka greška u našem mentalitetu? Nosimo li u sebi neku izolovanost i nesposobnost da komuniciramo sa svetom? (…) Kada to počinje?

Ne počinje to ni sa Osmom sednicom, ne počinje to ni sa Perom Stambolićem, ni sa svima redom unatrag. Ne počinje ni sa Dražom, ni sa Avnojem. To počinje negde, verovatno, od prvih formiranja moderne srpske države. Razloga za kompleks manje vrednosti ima. Ako uzmete da od hatišerifa do sada, moderna srpska državnost postoji vek i po, naši rezultati nisu dobri. Mi smo mogli da budemo bar jedna Mađarska, ako ne i jedna Švajcarska, a mi to nismo. Mi osećamo da mi nešto nismo postigli, da nešto nismo uradili, da se u nešto nismo uključili, da smo nešto dužni sami sebi, i onda, razume se, traže se krivci spolja. Onda su svi redom krivi. Kriva jedna carevina, kriva druga carevina, pala jedna carevina, pala druga carevina, a mi ni makac ni na mestu”.

(Antena M, foto: Autonomija)