Predizborno je vreme, vreme nezgodnih pitanja koje ne treba postavljati kandidatima, pogotovo opozicionim, jer bi moglo da se desi da opasno zaliče na ove koji su već na vlasti. Da li je u Srebrenici izvršen genocid? Vučić & vučići uveoci kažu da nije, eventualno koriste eufemizam „strašan zločin“, ali nemaju ni zrno pijeteta prema žrtvama, a zaboravljaju da je predsednik Srbije bio aktivni učesnik velikosrpskog projekta koji je i doveo do silnih zločina i genocida. Opozicioni kandidat takođe ne voli tu tešku, stranu reč genocid, i on se priklanja kvalifikaciji koja je u suprotnosti sa brojnim presudama Haškog tribunala.

Da li Srbija treba da uđe u NATO? Naravno da ne treba, tu su svi složni, neunatologija je jedna od popularnijih disciplina u ovdašnjem javnom životu. Da li je Kosovo nezavisna država? Naravno da nije, tu se svi slažu, samo imaju različite poglede na to kako svetu srpsku zemlju sačuvati u okvirima Srbije, mnogo godina nakon što je naš južni sused krenuo svojim samostalnim putem. Ratko Mladić – zločinac ili heroj? Naprednjaci čuvaju mural sa likom svog junaka na Vračaru, njihovi mediji udarnički rade na glorifikaciji masovnog ubice i celog zločinačkog projekta, Vučić je karijeru izgradio na brdu leševa iz tog doba. Njima je svako ko je ubio bar nekoliko civila heroj, o Mladiću koji je odgovoran za stotinak hiljada mrtvih da i ne govorimo, on im dođe nešto kao superheroj pomahnitalog srpstva.

Dodvoravanje biračima

Za opozicionog kandidata Mladić je „oficirčina“, komandant koji je „radio briljantne stvari u Bosni i Hercegovini”, ali su „snage pod njegovom komandom uradile i neke brutalne zločine”. Koje briljantne stvari? Opsadu Sarajeva? Pokolje po istočnoj Bosni? Otvaranje konc-logora? Satiranje Prijedora, Višegrada, Zvornika i ostalih gradova? Masovno proterivanje Bošnjaka? Rušenje nekoliko stotina džamija? Kad apsolutno nadmoćna vojska vodi rat protiv civila, nema tu briljantnih stvari, samo zločina i zla. Pogotovo ako je cilj rata stvaranje etnički čiste teritorije, što je i navedeno u odlukama Skupštine Republike Srpske.

Najbolji komentar na ujdurmu oko nezgodnih pitanja napisala je Jovana Kolarić iz Fonda za humanitarno pravo na svom Twitter nalogu: “Dakle, ako dobro razumem novine od jutros, odgovori na pitanja Kosovo, NATO, Srebrenica su ‘svi pogrešni’, a pitanja podmeće vlast, pa ovi što bi da smene vlast svi listom daju sve iste odgovore kao vlast iako tačnih odgovora, kako kažu, ustvari ni nema. Srećno s tim”.

Da je u pitanju samo dodvoravanje biračima dok izbori ne prođu i dok naprednjački režim ne bude pobeđen, nakon čega će se pristupiti temeljnoj demontaži kriminalno-zločinačke hobotnice instalirane još u doba Slobodana Miloševića – sve bi ovo bilo razumljivo. Međutim, bojim se da takvih namera za radikalno preoblikovanje ovog društva nema.

Oblikovanje javnog mnjenja

Uobičajeno opravdanje za sveopšte jedinstvo po pitanju takozvanih nacionalnih tema jeste stanje javnog mnjenja, to što većina glasača ne misli da je Mladić zločinac, da je Srbija izvršila agresiju na BiH, to što prosečan birač ne želi da čuje za hladnjače sa ljudskim tovarom ni za masovne grobnice u okolini Beograda, a o silnim masovnim grobnicama po Bosni da i ne govorimo. Stavovi utemeljeni na činjenicama i realnosti zaista jesu manjinski u Srbiji, to pokazuju i sva istraživanja, ali postoji tu jedna začkoljica na koju se ne ukazuje dovoljno često.

Javno mnjenje nije nikakva prirodna pojava niti apsolutna datost, nije nešto nepromenljivo na šta se ne može uticati, naprotiv. Vlast presudno utiče na oblikovanje stavova kod stanovništva, jer u svojim rukama drži sve televizije s nacionalnom frekvencijom, najčitanije tabloide, brojne portale, a imaju i nepresušne finansijske resurse, zahvaljujući tome što raspolažu budžetom kako im se ćefne, a oni koji budžet pune gotovo nikad ne postavljaju pitanje šta biva s njihovim parama. S druge strane, i opozicija ima neke medije ili bar ima uticaj na neke televizije, portale, novine.

Ništa ne sprečava medije koji nisu pod Vučićevom kontrolom da istrajno rade na formiranju drugačijeg javnog mnjenja, na prosvetljivanju građana, na isporučivanju gole faktografije o prošlosti, u kojoj se kriju i uzroci današnjeg katastrofalnog stanja srpskog društva. RTS nije hteo da prikaže film „Quo vadis, Aida“, što je razumljivo, budući da su na vlasti oni koji genocid suštinski podržavaju i ne odustaju od politike koja je uzrokovala masovna ubijanja. Ali, nema nikakvog razloga da taj film ne bude prikazan na nekoj televiziji koju Vučić ne drži pod kontrolom.

Drugačija medijska politika

To je samo jedan primer, ali zaista nema razloga da srpska javnost ostane uskraćena za silnu dokumentarističku produkciju o ratovima devedesetih. Zašto naša publika ne može da vidi „Smrt Jugoslavije“, „Prijedorska polja smrti“, „Opsadu Sarajeva“ ili svedočenja o genocidu koje snima Memorijalni centar Srebrenica-Potočari? Zar srpska javnost nema pravo da zna istinu o događajima iz devedesetih? Mogli bi naši poreski obveznici konačno da saznaju na šta su trošene njihove pare, a i glasači socijalista i radikala imaju pravo da znaju za šta su zapravo glasali.

Nije oblikovanje javnog mnjenja nemoguća rabota. U kulturnim rubrikama i emisijama koje se bave kulturom ostaviš malo mesta za knjige kao što su „Sarajevo za početnike“ Ozrena Kebe, „Pod pritiskom“ Faruka Šehića, „Dnevnik sa Pala“ Mladena Vuksanovića, „Poljsku konjicu“ i „Smrt je majstor iz Srbije“ Marka Vešovića, „Razglednicu iz groba“ Emira Suljagića. Pa onda predstaviš nedavno prevedenu knjigu Matthiasa Finka „Srebrenica, hronologija jednog genocida ili šta se desilo sa Mirnesom Osmanovićem“ na kojoj je autor radio desetak godina i sve ključne događaje izložio na skoro hiljadu stranica. Ili napraviš intervju s autorom.

Umesto nedavača Kosova i širitelja nacionalne mitomanije, uzmeš neke saradnike koji tekstove zasnivaju na činjenicama i umeju da misle. Baviš se poreklom prvih miliona novobogataša, pošteno pokradenih u ratu. Kad neko ljotićevske koračnice pripiše Momčilu Nastasijeviću, prestaneš da ga smatraš relevantnim sagovornikom i da ga pozivaš kao gosta koji ima nešto da kaže. Kad neko počne da bulazni o Ratku Mladiću kao heroju, kao komentar prikažeš snimak na kojem Škorpioni ubijaju bošnjačke dečake.

Otklon od zločinačke ideologije

Ne treba potcenjivati biračko telo, većina ljudi nisu ni debili ni zločinci, samo ih treba suočiti s istinom i konačno prestati sa ludačkom propagandom nacionalističkog tipa. Kad je pomenuti zločinački snimak prikazan na televiziji 2005. godine, rezultati su odmah bili vidljivi. Prema istraživanju javnog mnjenja rađenom pre objavljivanja snimka za saradnju sa Haškim tribunalom bilo je 19,5 procenata ispitanika. Sledeće istraživanje, rađeno neposredno po emitovanju snimka, pokazalo je da je po prvi put natpolovična većina građana bila za saradnju sa Hagom. Toliko o nepromenljivom javnom mnjenju, o tvrdim stavovima glasača, o našem mentalitetu, o neophodnosti uvlačenja radikalskoj populaciji i ostalim stajaćim mestima opozicionih izgovora.

Doduše, sve pobrojano bi bilo moguće u nekoj drugačijoj zemlji u kojoj nam nezavisni mediji ne bi kao alternativni kulturni model nudili serije snimljene po romanima oca nacije Dobrice Ćosića. Valjda kao garanciju da se ovde nikad ništa neće suštinski promeniti i kao poruku da ostavimo svaku nadu na ulazu u Srbiju. A sve je zapravo prilično jednostavno: ako želiš da vodiš politiku zasnovanu na radikalno suprotnim načelima vladajućoj – niko te u tome ne može sprečiti. Ako si rešen da napraviš potpuni otklon od zločinačke ideologije i politike devedesetih, ako si stvarno nameran da iskoreniš uzroke naše propasti – birači će to pre ili kasnije prepoznati. Malo poštenja prema sebi i sopstvenoj zajednici nikom ne bi naškodilo, pogotovo na duže staze.

Dobro, ponuda je takva kakva je, kad smo mogli da glasamo za Koštunicu, glasaćemo i za Ponoša. Ali, odavno je nastupilo krajnje vreme da se akteri političkog života uozbilje, te da prestanu da nas tretiraju kao budale. A ne bi bilo loše i glasati za nekog zato što mu verujemo i zato što delimo iste vrednosti, a ne zato što je manje zlo. Ako ne tražimo previše.

(Slobodna reč)