Gradonačelnik Beograda Aleksandar Šapić mnogo voli da se fotografiše. A najviše voli da se fotografiše sa ratnim zločincima, nekako se u njihovom društvu oseća najkomotnije i najprijatnije.
Kad se nađe pored nekog ko ne bi mogao ni pile da zakolje, gradonačelnika uhvati neka neobjašnjiva nervoza, ne zna kud bi sa sobom, dođe mu da iskoči iz kože. Ali zato kad je s nekim ubicom, odmah se opusti, primetno živne, lice mu se razvuče u osmeh, prosto drugi čovek, da ga ne prepoznaš. Takav je naš novi gradonačelnik, elitista, pažljivo bira društvo, ne može da se druži i sarađuje sa svakim.
Autoportret sa ratnim zločincem
Fotografisao se Šapić pre neki dan sa Veselinom Šljivančaninom i sav ponosan okačio sliku na društvene mreže. To mu je bilo malo, pa je iz arhive izvukao još jednu fotografiju sa istim zlikovcem i dodao je ovoj najsvežijoj. Obe fotografije pripadaju istom, gradonačelniku omiljenom žanru: autoportret sa ratnim zločincem. Napisao je gradonačelnik i prigodnu poruku: “Slika zbog koje me već 10 godina napada ‘sve kuso i repato’. Evo nove, kao materijal za sledećih deset. Opet sa Veselinom Šljivančaninom“.
Sasvim normalno što Šapić prkosi tamo nekim “kusim i repatim” spodobama koje vide nešto nedolično u njegovom prisnom odnosu sa čovekom osuđenim za ratni zločin na Ovčari. Pa s kim bi to gradonačelnik srpske prestonice trebalo da se druži? S nekim pacifistima, ljudima koji nisu ni mrava zgazili, sa osobama koje nisu odgovorne ni za čiju smrt? Šapić obavlja ozbiljnu političku funkciju, što ga obavezuje da drži do svog ugleda i da se u javnosti pojavljuje sa selebritijima krvavih ruku.
Uostalom, nije Šljivančanin samo objekat Šapićevog divljenja, već i partijski kolega. Kad se vratio sa odsluženja zatvorske kazne, Šljivančanin je kooptiran u Glavni odbor Srpske napredne stranke, a potpredsednik ovog partijskog tela je upravo Šapić. Pa ima li šta prirodnije nego da se partijski drugovi zagrle i slikaju za uspomenu i dugo sećanje? Ko bi razuman tome mogao nešto da zameri, osim zavidljivaca koji nemaju tu sreću da među prijateljima imaju nekog ko je odgovoran za ratne zločine, pa čak ni običnog mirnodopskog ubicu?
Osnivanje logora, referenca za karijeru
Kad je u pitanju druženje sa učesnicima rata, gradonačelnik Beograda ne drži mnogo do sudskih presuda i ostalih pravnih začkoljica. Nije mu presudno bitno da je neko pravosnažno osuđen za ratni zločin, dovoljno je i da bude samo osumnjičen, pa da to posluži kao ulaznica u visoko gradonačelnikovo društvo. Evo, recimo, postavio je u Gradsko veće Beograda Svetozara Andrića protiv kojeg je Fond za humanitarno pravo 2018. godine podneo krivičnu prijavu za ratne zločine počinjene u Bosni i Hercegovini. Tužilaštvo za ratne zločine do sada nije ništa uradilo, što bi se reklo u kriminalističkim serijama – istraga je u toku, baš kao i u ostalih 2.500 slučajeva, koliko stoji po tužilačkim fiokama i skuplja prašinu.
Andrić je bio general u Vojsci Republike Srpske, bio je komandant Birčanske brigade, a ukazom Radovana Karadžića 14. jula 1995. godine postavljen je za načelnika štaba Drinskog korpusa, u vreme dok je trajao genocid nad Srebreničanima. Kao komandant Birčanske brigade naredio je iseljavanje Bošnjaka iz Zvornika, nakon čega je više od 10.000 ljudi napustilo ovaj grad i okolinu. Po njegovom naređenju osnovan je i konc-logor Sušica kod Vlasenice kroz koji je prošlo više od 8.000 zatvorenika, a ubijeno je preko 1.600. To su reference koje su Andrića preporučile za bliskog saradnika Aleksandra Šapića.
Obavljao je funkciju potpredsednika Opštine Novi Beograd u vreme dok je Šapić predsedavao ovom beogradskom jedinicom lokalne samouprave, potom je postao narodni poslanik, a na kraju je ušao u Gradsko veće. Lepo je videti da je gradonačelnik lišen predrasuda, te da se oslanja na Andrića kao vernog saveznika, uprkos tome što ne postoji sudska presuda kojom bi njegova nedela bila nepobitno utvrđena. Na srpskoj političkoj sceni gde svako svakom radi o glavi, gde vam i najbliži saradnici zabijaju nož u leđa, ovakva vrsta poverenja zaista je za svaku pohvalu, jer se retko viđa.
Mural Ratka Mladića, ukras Beograda
Gradonačelnik Beograda je sklon i ratnim zločincima koje lično ne poznaje, već ih viđa samo na muralima širom grada koji je upravo počeo da vodi. Inicijativa mladih za ljudska prava pozvala je Šapića da komunalnim službama naloži da uklone mural sa likom Ratka Mladića koji se šepuri na uglu Njegoševe i Ulice Alekse Nenadovića. Gradonačelnik je predlog odbio sa indignacijom, što je sasvim logično.
Ima nečeg pomalo blasfemičnog u toj ideji. Tražiti od obožavatelja ratnih zločinaca da ukloni Mladićev mural bilo bi isto kao zahtevati od sveštenika da uklone freske i ikone iz pravoslavnog hrama. Za gradonačelnika su takvi murali ukras, a ne ruglo grada, kako žele da mu spočitaju oni koji baš i nisu skloni veličanju masovnih ubistava nenaoružanih civila, streljanju zarobljenika, granatiranju i snajperisanju mirnih žitelja, ubijanju dece, opsadi gradova i sličnim junačkim poduhvatima.
Šapić je svoju odluku branio na intrigantan način, napisavši na Twitteru: “Ne znam ko je šta radio tokom rata u Bosni, jer tamo nisam bio. Ono što znam, jeste da je Ratko Mladić branio srpski narod i verovatno da nije bilo njega, Srbi iz Bosne bi završili slično Srbima iz Hrvatske”. Dakle, Šapić ne zna ko je šta radio tokom rata jer nije bio tamo, ali zna da je Mladić branio srpski narod, jer takođe nije bio na licu mesta.
Javnosti je poznato da blistava inteligencija i nije baš osobina koja krasi gradonačelnika, ali ipak smo više očekivali od čoveka koji je izmislio jednu afričku državu i jednog filmskog reditelja. Čovek koji mirno govori o Nambiji i Kjubiku morao bi ipak da ostane na nivou svojih briljantnih izmislica, umesto što govori nesuvislosti koje ni pas s maslom ne bi pojeo, sve i da umire od gladi.
Genocidni narod i druga priviđenja
Sličan model Šapić primenjuje u raznim prilikama kad god mora da brani neodbranjivo. Tako je na konferenciji za štampu 18. avgusta napao Natašu Kandić, povodom pomenute krivične prijave protiv Svetozara Andrića.
Gradonačelnik je rekao da Kandić ”tereti srpski narod za genocid po svim osnovama” i ”insistira da budemo proglašeni za genocidan narod“. Kandić je zbog toga, kako kaže, protiv Šapića “podnela tužbu za naknadu štete zbog povrede prava ličnosti (čast i ugled) i objavljivanje presude u dnevnim novinama”. Bio bi i red da neko od ovih ljubitelja zločina odgovara za laž koja se neprekidno ponavlja.
Već je sto puta rečeno da jedino srpski nacionalisti govore o genocidnom srpskom narodu, jedino oni zbore da su svi Srbi krivi za ratne zločine, pokušavajući tako da čitavu naciju pretvore u saučesnike. Niko drugi na svetu ne koristi taj pojam koji je, usput budi rečeno, najverovatnije skovao istoričar i akademik Vasilije Krestić, jedan od autora zloglasnog Memoranduma SANU.
Pisao je o tome na ovom mestu i potpisnik ovih redova u tekstu “Zašto srpski nacionalisti proglašavaju srpski narod genocidnim”, pisali su i mnogi drugi, ali gradonačelnik i njegovi sličnomišljenici čitaju samo ono što pišu lažovi, pristalice zločina, nacionalistički ideolozi i slični uništitelji susednih i sopstvenog naroda.
Eksponent zločinačke ideologije
Sve te oveštale nacionalističke floskule koje koristi Šapić izrečene su već hiljadu puta, nema sumnje da ih neprestano sluša, jer se okružio ljudima čiji se intelektualni obzori završavaju na žuđenoj granici Karlobag- Ogulin-Karlovac-Virovitica. Sa takvima je pravio Srpski patriotski savez (SPAS) koji se potom kolektivno utopio u Srpsku naprednu stranku. Tu su bili pomenuti Andrić, bivši Dverjanin Vladan Glišić, bivša radikalska funkcionerka Marina Raguš, perjanica ratnog novinarstva Ratko Dmitrović i slični udarnici nacionalističkog projekta.
A ni u ranijem, demokratskom društvu nije imao od koga da čuje šta se zaista dešavalo u ratu. Šapić je bio pomoćnik gradonačelnika Dragana Đilasa, predsednik Gradskog odbora Demokratske stranke u Beogradu, okružen ljudima kojima baš i nije bilo do suočavanja s prošlošću, takve stvari su smatrali prevaziđenim dok su i sami negirali genocid u Srebrenici, pa se onda prošlost vratila na velika vrata i zavladala Srbijom. Doduše, teško da su aveti prošlosti ikada igde odlazile, ipak je bliže istini da su se samo malo pritajile, dok nisu ubile Zorana Đinđića, a potom je usledio povratak na staro.
Šapić samo pristaje uz dominantnu ideološku matricu, dodatno je legitimizujući i proširujući prostor za njeno delovanje. Kult ratnih zločinaca, falsifikovanje nedavne istorije, masne laži o tobožnjim herojima koji su samo branili srpski narod, negiranje sudski utvrđenih činjenica, poricanje zlodela koja su poznata čitavom svetu – to su osnovni sastojci zlikovačke ideologije koja i dalje preti čitavom regionu, razvaljujući usput i zemlju iz koje potiče. Gradonačelnik Beograda je samo još jedan eksponent tog zločinačkog svetonazora kakvih u Srbiji ima na hiljade. Kao što znamo iz literature koju nacionalisti ne čitaju – ime im je Legion.
STUPS: Bestijarijum