Unutar mnoštva sukoba u današnjoj Srbiji aktivan je i građanski rat moralizama. Treba razjasniti neke noseće pojmove iz rečnika režimskog moralizma. Ovoga puta nešto o izdaji. Od kada je politike, izdaja je intrinzično moralistički pojam, funkcionalna rastegljiva emotivna stigma koja žigoše političku sumnju kao nemoralnu. Najjeftinija je politička reč jer markira poremećeno jedinstvo. Osuđujući protest, srpski režim ponavlja da državu izdaju strani plaćenici. Zvuči poznato i izaziva spontani bes javnosti jer tamo gde je nacionalni interes krovni orijentir samoviđenja, podrivanje nacionalne države jeste veleizdaja. U oštrijoj retorici izdajnik se dehumanizuje i patologizuje kao moralni bolesnik, u blažoj u pratnji izdaje koračaju podsmeh, ironija, cinizam ili prezir.

Svuda je u pozadini napetost između poverenja i izdaje. Koliko je ova antiteza uprošćena? Nije tamo gde se amoraliziraju nacionalni izdajnici i gde se sve deli na poštene patriote i plaćenike. Međutim, razložniji se pitaju nije li zapravo nacionalizam izdaja patriotizma. Već time odnos poverenja i izdaje postaje složeniji. U Srbiji, pak, samo pominjanje izdaje budi pažnju javnosti. Antiizdajničke emocije dižu tiraž, mediji izdajom zabavljaju publiku, a tabloidna hibridna moralizacija kanališe mržnju. Izdaja je tiražni moralni skandal koji uspešno razjaruje javnost. Otuda visoka doza moralizma u javnim diskusijama. Izdaja je hipermoralizovana osovina rečnika desnice, ono što je kod crkve greh. Istorijski simboli sloma poverenja (izdaje) su Brut, Juda, Vuk Branković. Dijalektički gledano nema poverenja bez mogućnosti razočarenja. Komunisti su upirali prstom na klasne izdajnike, a danas su komunisti sinonim nacionalne izdaje. Izdaja opstaje, samo joj se sadržaj menja. Danas je osuda izdaje kategorički imperativ etnomoralizma. Desničari napadaju predsednika Srbije kao nacionalnog izdajnika. Ovaj izdajom udara po protestu.

Ne ostaje se na tome nego se i razna nepristajanja olako osuđuju kao izdaja. Politički hipermoralizam je deo binarnog podvajanja dobra i zla sa visokim manipulativnim potencijalom. Umanjivanje stradanja nacije osuđuje se kao izdaja. Izdaja je rušenje nenatkriljive nacionalne žrtve. To čine plaćeni rodomrsci. Zato su domaći izdajnici nemoralniji od stranih agresora. A izdajnik je i onaj ko nedovoljno mrzi drugu naciju. Rečju, izdaja pojmovno najuspešnije zgušnjava javni nemoral. Mala reč (o)loš razvija se u krupnu reč izdaja, a krunski prezir zaslužuje veleizdaja, udar na državu. Predsednik Srbije ovim pojmom umešno kanališe moralnu paniku. Ne samo što osuđuje nego i budi strah od izdaje. Naravno da ova smišljena panika osigurava moralno slepilo za razna druga ugnjetavanja.

Kako umanjiti delatni potencijal manipulativnog pojma izdaje? Kako izdaju razmađijati? Najpre joj treba naći intrinzični uzrok. I reći da ono što se u politici prokazuje kao izdaja jeste otprilike ono što je skepticizam u filozofiji. Svako ko sumnja, a pri tome se i buni, izlaže se stigmi izdaje. Podbunjivanje je delatni potencijal izdajničkog neslaganja, uplitanje jednakosti u političku nejednakost. Zato treba vlastitom političkom epistemologijom protesta raditi na održivoj uzbunjivosti. I time menjati vrednosni okvir pojma izdaje. Kako? Pre svega u pojmu izdaje prepoznati osobeno moralno i ideološko pripisivanje koje u politički prostor uvodi antagonističku logiku ili-ili. Pošteno-plaćeno, patriotsko-izdajničko, moralno-nemoralno. Zatim uočiti emocije koje prate ove polove. Moralističko razgraničavanje patriota od izdajnika uokvireno je prezirom i mržnjom. Potom definisati opštiju funkciju izdaje. Razne izdaje su visoko relevantni borbeni politički pojmovi kojima razne grupe štite jedinstvo. Retorički gledano u umešno sažetoj izdaji skrivena je granica između odbrambenog moralizma i agresivne diskvalifikacije Drugog. Napad je najbolja odbrana.

Nakon toga valja razotkriti kolektivni identitet koji se štiti stigmom o izdaji. U monarhiji je izdaja bila povreda poverenja i večne odanosti vladaru. Od Francuske revolucije pojam se pomera ka izdaji države, nacije i ideologije. Menja se hijerarhija lojalnosti i sadržaj borbenog pojma izdaja. U 20. veku su aktuelni klasni i nacionalni izdajnik. Nelojalnost državi u ratu je krivičnopravno regulisana veleizdaja. U novoj moralnoj bezavičajnosti našeg veka postidentitetske demokratije relativizuju pojam izdaje. Ideologije takođe. Izdaja se više ne shvata kao a priori nemoralna. Npr. generacijski ustanak mladih protiv starijih nije izdaja nego napuštanje starog. Ni revolucije nisu izdaje zato što su nasilne nadoknade zaostalog razvoja. Iznova vrednuju šta je dobro a šta zlo, šta je legitimno a šta nije, menjaju sadržaj izdaje. Zato pitanje ko zaslužuje izdaju zvuči retorički. Ali samo naizgled. U socijalnoj revoluciji je izdaja starog izvor radikalne promene. Danas imamo izdaju jednakosti, ustanak meritokratskih elita, a ne masa. Pobuna elita u našem veku je izdaja demokratije. Zato meritokratija zaslužuje izdaju. Ako svaka vlast ima monopol na proglašenje javnog neprijatelja i službene izdaje, šta ova optužba znači danas u Srbiji? Ko je ovde izdajnik, a ko zaslužuje izdaju? To su odvojena pitanja.

Pre svega i ovde važi pravilo da što grupa (nacija, partija) više ističe homogenost i istovrsnost, to joj je za razgraničavanje dobra od zla potrebnija stigma javnog izdajnika. S druge strane što je kritika autoriteta slobodnija, to je izdaja manje aktuelna. Demokratija traži slabljenje odijuma izdaje iako se ovaj snažno moralizovani pojam u politici teško napušta. Režim u Srbiji zbija redove retorikom o plaćenoj izdaji.

Da bi izdaja postala veleizdaja treba proglasiti rat ili vanredno stanje. Izdajnik može biti samo pripadnik grupe, stranac ne. Zato što je obojena revolucija postulirana kao vrsta vanrednog stanja, izdaja države graniči se sa veleizdajom. To ponavljaju režimski mediji. Što režim više ističe izdaju, to manje poštuje građane i više ih plaši. Budi i održava permanentni strah od nenatkriljive nemoralne stigme, od izdajničke opozicije koja ugrožava nacionalnu državu. Izdaja je subverzija, a mahanje opasnošću od izdaje pravda čvrstu ruku, bezuslovnu lojalnost, jedinstvo i ratne vrline. Izdaja je sastavnica slepog patriotizma i tretiranja građana kao nepunoletnih.

Negativna vizija izdajnika je duboko usidrena u zapadnoj kulturi. Uprkos legendama o izdaji, ona je kao slom poverenja starim autoritetima motor razvoja, od Kopernika do šezdesetosmaša. Tamo gde je alternativa jedinstvo ili izdaja nema demokratije. Ali izdaja može biti poza kada se namerno ruše zabrane zbog planske skandalizacije. Zato se u kritičkoj misli o politici rastegljivi pojam izdaje dedramatizuje. Pluralna demokratija upućena je na nepoverenje i na sumnju. Ravnodušna je prema izdaji (Martin Opelt). U doslednoj demokratiji raznomišljenici nisu izdajnici ni neprijatelji. Konstrukcija neprijatelja preko narativa o izdaji je znak straha poretka od nepoverenja trga. Podsticanje straha od izdaje još je konfliktnije. Da bi se neprogresivna konfliktnost ublažila treba na novi način shvatati izdaju. Javna neskrivena izdaja je organizovana sumnja koja razara bespogovornu poslušnost poretku, sinonim je nepoverenja trga i emancipatorski demokratski akt. Izdaja nije konverzija ni neverstvo nego nepristajanje i nepoverenje. To je javno otvoreno NE koje preispituje poredak i njegovu borbenu viziju javnog neprijatelja, važnog stuba integracije. Izdaja je radikalno nepoverenje i iritacija u sferi simboličkog. Upućuje na drugačiju raspodelu smislenog, narušava podelu prijatelj-neprijatelj i pomaže divlju demokratiju (Klod Lefort). Deo je toka reke koja se razliva preko obale koju propisuje režim.

U rečenom smislu radikalnog nepoverenja izdajnik je prototip punoletnog građanina i nejedinstva kao vrline, postidentitetski oblik solidarnosti, dekonstrukcija slepe lojalnosti i figura građanske neposlušnosti. Izdajnici i neposlušni su politički slobodni subjekti, a izdaja je građanska nelojalnost lišena samookrivljavanja. Ovaj pojam treba oteti od vlasti i prevrednovati. Oteti pojam izdaje znači izdavati režim koji izdaje (iznajmljuje) državu strancima. I štiti korupciju. Javno priznata vlastita izdaja nije uzdržani ni oprezni nego kategorički imperativ. Ne radi se o tome da se poštuje izdaja, ali ne i izdajnici. Nego je reč o izdaji kao građanskoj dužnosti. Nije izdaja lično neverstvo nego delanje kojim izdajnik rizikuje status jednakog i izlaže se opasnosti da postane javni neprijatelj. Ovaj rizik nije u autoritarnim režimima goli građanski prkos nego je neslaganje dignuto do strukturnog nepoverenja vlasti. Demokratija je proces učenja koji uključuje i izdavanje. Izdaja je promenljiva nesrazmera javnog poverenja i nepoverenja. U Srbiji je prst u oko etnomoralizmu i režimskoj regulaciji prezira i poštovanja. Sve drugo su manje ili više mitovi o izdaji.

(Peščanik, screenshot YT)