U julu sam otišao u Beograd da pokušam da razumem studentske proteste u Srbiji. Mnogo toga treba obraditi, a potreba za solidarnošću je hitna. Srbija je zemlja bez vladavine prava, a njeni mladi ljudi rizikuju već duže od godinu dana u nadi da će stvoriti budućnost u kojoj mogu normalno da žive u sopstvenoj zemlji. Oni i oni koji ih podržavaju sada su izloženi proizvoljnim hapšenjima. Svi koji brinu o budućnosti demokratije treba da znaju za njih i da deluju, u Evropi i drugde.

Amerikanci takođe treba da znaju za ove impresivne političke akcije. Pokušaću da napišem dužu hroniku ovih protesta, oslanjajući se na rad srpskih kolega koji su i sami rizikovali i koji su od početka bili uz studente. Za sada samo želim da prenesem neke osobine ovih protesta koje su me, kao Amerikanca, posebno pogodile i koje smatram vrednim da se znaju na početku naše nove akademske godine.

Neću tvrditi da su uslovi u Srbiji i u Sjedinjenim Državama isti. Srbi ne protestuju da bismo mi izvukli lekcije. Ali postoje određene činjenice o srpskim dostignućima koje, bez obzira na to šta se dalje bude događalo u Srbiji, zaslužuju razmatranje. Nećemo daleko stići bez protesta, a nećemo daleko stići u protestima bez mladih ljudi. Evo šta sam primetio:

1. Sama mladost. Studentski protesti u Srbiji potekli su od mladih ljudi, ne samo studenata univerziteta, već i srednjoškolaca.

2. Osnovni razlog. Protesti su vezani za osnovnu brigu – za vladavinu prava. Zato je iritantno kada se fotografije u našim medijima potpisuju kao „antivladini protesti“. Ljudi u Srbiji protestuju za dobru vladu!

3. Konkretna šteta. Otpor je počeo od konkretnog događaja – urušavanja dela železničke stanice, što je ubilo šesnaest ljudi. To je dovelo do organizovanja bdenja i konkretnih kampanja koje su podsećale na ljude koji su izgubili živote. Smrti, same po sebi tragične, bile su očigledno povezane sa osnovnim problemom korupcije. Železnička stanica je nedavno bila rekonstruisana u saradnji s Kinom, a niko nije želeo da preuzme odgovornost za njene nedostatke ili katastrofu.

4. Koordinacija među studentima. Akcije su počele u Novom Sadu, gde se nesreća dogodila, ali su se proširile po celoj zemlji, među srednjim školama i univerzitetima. Studenti su stvorili institucije koje su im omogućile međusobnu komunikaciju, a da pritom izbegnu represiju.

5. Saradnja s javnošću. Iako su inicijatori bili studenti, a stalne akcije obuhvatale bojkote i blokade obrazovnih institucija, akcije na javnim mestima najavljivane su s ciljem da uključe širu javnost. Ove akcije bile su masovne i vrlo uspešne. Opšta poruka o vladavini prava popularna je.

6. Raznovrsnost akcija. Studenti su organizovali bdenja, trenutke ćutanja, masovne proteste na otvorenom, blokade, bojkote, prekide u radu medija, onlajn kampanje podsmeha, vožnje biciklima i štafetne trke kroz Evropu, između ostalog. Svaka od akcija funkcionisala je na različit način za različitu publiku.

7. Konkretni zahtevi upućeni nadležnim institucijama. Studenti su zahtevali da se objave sve informacije o rekonstrukciji železničke stanice, da se protiv demonstranata ne podižu optužnice za zločine koje nisu počinili, da se oni koji napadaju studente krivično gone, kao i da se povećaju budžeti univerziteta. Ovo su zahtevi koji su sami po sebi razumni i koje bi svaka vlada koja poštuje vladavinu prava mogla da ispuni.

8. Prepoznavanje demokratske politike. Iako to nije bila njihova prva odluka, studenti su došli do konsenzusa da treba da se uključe u izbore i da podrže kandidate. Zahtevali su vanredne parlamentarne izbore i žele da predlože svoje kandidate za poslanike. Studenti neće kandidovati sami sebe, već će birati kandidate među univerzitetski profesorfima, umetnicima i javnim ličnostima koji su podržali njihov cilj.

9. Podrška univerziteta studentima. Studente su uglavnom podržavali njihovi nastavnici, profesori i rukovodstva škola i univerziteta. To su ljudi koji, kad ih upoznate, ne deluju ništa drugačije od svojih kolega u SAD ili drugde: neuredne police s knjigama, previše sastanaka na koje moraju da odu, stručne oblasti koje promovišu i brane. A ipak su zauzeli stranu.

Otpor zahteva otvorenost za učenje od drugih. A takođe zahteva i saradnju među generacijama.

Među svim američkim podelama, možda je najteže opisati, a ipak je veoma važna, onu među generacijama. Lako je, i društveno prihvatljivo, da jedna generacija nipodaštava drugu. Ali otpor mora da uključi poštovanje ljudi koji deluju iz sopstvene generacijske perspektive, čak i kada to uključuje razlike u mišljenju. Srbima nije trebalo da budu studenti da bi razumeli studente. A studenti su im dali nešto što je vredelo razumeti.

Niko u Srbiji mi nije rekao da je njihovo iskustvo relevantno za druge; moja preokupacija Amerikom bila je samo moja. Raspoloženje koje sam zatekao u Beogradu bilo je nacionalna očajnička teskoba: mlada generacija ne vidi budućnost u svojoj zemlji bez predvidivosti i slobode koje omogućava vladavina prava, a to se može zauvek izgubiti. To očajanje jeste razlog za akciju, za rizičnu, stvaralačku akciju. Svuda.

(Substack, foto: N1, prevod: Autonomija)