Željko Veselinović je, možda, dobar u borbi za sindikalna prava, ali podbacuje u borbi za građanska. Njegov primitivizam ide na živce. On, međutim, ima pravo, kao i svako drugi, da bude primitivan, sirov i glup. Članovi Saveza za Srbiju, takođe, imaju pravo da biraju koga će primiti u društvo.

Razumem ako Veselinovića više ne žele u svojoj blizini, jer procenjuju da im on nanosi više štete nego koristi. Ono što je on u svom tvitu napisao za Milenu Ivanović važi, pre svega, za njega samog: Šta će, pored njega, SzS neprijatelji? Potpuno su nepotrebni.

Nema nikoga iz vladajuće oligarhije, a da se ovih dana nije oglasio povodom nepotrebnog i glupog Veselinovićevog tvita. Na medijskoj gomili našli su se i Vučić, i Gojkovićka, i Brnabićka, i Mihajlovićka, i Stefanović, i Ružić, i Vesić… Režimska postava, dakle, u elitnom, top izdanju.

U reakcijama režima dominiraju dva stava. Prvi: Veselinović nije uvredio samo Milenu Ivanović, nego sve žene u Srbiji. I drugi: Veselinovićev tvit nije nikakav nekontrolisan impulsima vođen pojedinačni ispad, nego dosledan, logičan i autentičan izraz politike SzS.

Svakom progresivnom naprednjaku, svakom naprednjačkom satelitu, svakom ovdašnjem bolidu i narajcanom botu sada je potpuno jasno da je politika SzS, od početka do kraja, politika mržnje i nasilja prema, naravno, ženama.

A kakva bi, uostalom, ona i mogla biti? Veselinović danas govori ono što će, docira prepodobni Vesić, „Đilas, Jeremić i Lutovac sutra, kad osvoje vlast, raditi po Srbiji“. Nema nikakve sumnje da će u toj novoj, po Đilasovom programskom nacrtu pravljenoj Srbiji, ženama biti strogo propisano kako u svakoj prilici treba da se ponašaju i da će svako odstupanje od unapred propisanih pravila biti najstrože sankcionisano.

Drugačije rečeno, kada SzS sutra osvoji vlast rodna ravnopravnost će, u tumačenju režimske propagande, biti pretvorena u davnu prošlost, a žene vraćene u doba najmračnijeg patrijarhata. U tom mraku žena će biti sam crni đavo, neko koga treba stalno nadzirati, držati pod čvrstom kontrolom i tretirati kao neuračunljivo i maloumno stvorenje. Kako je, uostalom, žena u Srbiji i tretirana do Drugog svetskog rata. A i nakon njega.

Ima, međutim, nečeg veoma trulog u državi čija se prva postava promptno oglašava u vezi idiotskih tvitova. U normalnim državama objave poput Veselinovićevih kritička javnost bi ismejala i sankcionisala istog trena kada bi se i pojavile, dok bi se savez čiji je tviteraš član, ljubomorno insistirajući na razlici u odnosu na režim, ljubazno zahvalio članovima koji tu razliku anuliraju.

Ali Srbija nije normalna zemlja. Odgovornost za ovdašnju patologiju ne snose oni koji trpe vlast, nego i najpre oni koji je vrše, koji definišu politiku, nameću teme, nadziru proizvodnju javnog mnenja, kontrolišu represivne mehanizme, distribuiraju materijalne i one druge resurse, itd. Zato je i važno insistirati na razlici u odnosu na režim i koristiti drugačiju retoriku od režimske. Pod uslovom da je oponentima režima stalo do podrške uljudnog i pristojnog sveta.

Na prilici koju joj je Veselinović pružio režimska elita je nastojala da poentira, napadajući kod njega ono što (k)od sebe skriva i potiskuje. Činjenicu, naime, da su u uskoj i mizoginoj narodnjačkoj vizuri žene svedene na instrument nacionalne stvari. Nije reč samo o tome da se biološke funkcije žene podržave i stave u funkciju uvećanja apstraktnog kolektiva, nego i o simboličkoj ravni u kojoj se tragedija jedne porodice koristi zarad osećajne homogenizacije javnosti i diskreditacije političkih oponenata.

Osobno, odluku o tome kako će, koliko i dokle neko žalovati za svojim partnerom radije bih prepustio tome nekome. Ne bih se u to pačao, jer to, prosto, nije pristojno. Mene, pak, više interesiruje ovo naglašavanje režimskih persona da nije u pitanju napad na jednu ženu, nego na sve žene u Srbiji i insistiranje da u slučaju SzS nije reč o političkoj borbi, nego o delovanju u službi Haradinaja, Tačija i lažne države na Kosovu.

Iza tih reči krije se regresija mnogo opasnija od toga da li neko izigrava patrijarhalne obrasce i večeri troši u klubu ili ih provodi ispred ekrana, u besmislenom kucanju po tastaturi.

(Autonomija)

Ovaj tekst su finansirali građani u okviru crowdfunding kampanje Spasimo Autonomiju!