Dan pre najvećeg hrišćanskog praznika, Vučić je na Andrićevom vencu okupio plemenske poglavice Srba iz regiona da se, kao članovi velike plemenske zajednice, porazgovore o položaju Srba u regionu, njihovim problemima i planovima za budućnost.

Godina pred nama, poručio je tom prilikom Vučić, neće biti politički laka. A kako bi i bila? Svaka godina sa njim na vrhu vlasti je teška, neizvesna, frustrirajuća, puna razočaranja i izneverenih obećanja. Pored mnoštva problema, tu su još i Srbi iz regiona, uvek spremni da što dublje zavuku ruku u srbijanski džep. Za nas je Srbija sve, poručila je Željka Cvijanović. Za nas je Srbija sinonim za život, ustvrdio je Mile Dodik. Srbi iz ostalih delova regiona nisu rekli ništa, barem ne ništa vredno, a što bi valjalo da zabeleži istinoljubiva beogradska štampa.

Štampa je, međutim, zabeležila da su Srbi iz regiona, skupa sa Vučićem, u Predsedništvo uneli badnjak, da je u Predsedništvu vršena verska služba i da je službi prisustvovala, pored već pomenute Željke Cvijanović, i Eni Brnabić. Valjda zato da Željki pravi društvo i javnosti, ponesenoj prazničkim raspoloženjem, uputi poruku kako srpsko pitanje nije samo stvar napaljenog muškog bratstva.

Od ravnopravnosti polova u ovoj je stvari, ipak, važnije nešto drugo. Unoseći badnjak i organizujući versku službu u Predsedništvu, Vučić nam je još jednom pokazao koliko mu je stalo do ustava. Isto koliko i Dodiku do celovite i građanske Bosne i Hercegovine.

Po ustavu, Srbija je svetovna država, a država i crkva su odvojene. I sve dok je tako i dok se ustav ne promeni, u Predsedništvu se ne mogu, jel’te, organizovati nikakavi verski obredi, niti se u njega mogu unositi badnjaci. U svojoj kući Vučić, kao privatna osoba, može organizovati kakve god hoće obrede, može zasaditi hrast u dnevnoj sobi, može da se posipa slamom, da kleči, krsti se, moli i šiba do besvesti. Ono što mu je dozvoljeno kao privatnoj osobi, nije mu dozvoljeno kao šefu države. Sve dok je predsednik, i sve dok je Srbija definisana kao svetovna država.

Ali, ostavimo ovom prilikom Vučića i njegovu legendarnu odanost ustavu po strani i zapitajmo se zašto crkva ne reaguje na ovakvo neodgovorno, neozbiljno i sramotno ponašanje šefa države?

Zar sekularna vlast nije crkveni izum?! Nisu li upravo crkveni oci, u borbi za vlastitu autonomiju i slobodu, insistirali na povlačenju granica između svetovne i crkvene vlasti? Ako je tome tako, zašto, onda, crkveni oci, kada im stigne poziv iz Predsedništva, taj poziv ne odbiju i šefa države ne obaveste da je Srbija svetovna država, da takvoj državi ne priliči da u vlastitom prostoru organizuje verske obrede, da joj ne priliči da po državnim kancelarijama vise ikone i da funkcioneri države sline ruke popovima, jer je to slinavljenje izraz potčinjenosti svetovne vlasti crkvenoj? Zašto, dakle, crkva ne pokaže da joj je stalo do sekularne tradicije, kada već svetovnoj vlasti do te tradicije nikako nije stalo?

Odgovor na ovo pitanje je kratak i jednostavan. Crkvi je do sekularizma stalo koliko i Vučiću do poštovanja ustava. Ona je danas materijalno-politička sila i dosledno korača putem vlastite ateizacije. Crkva više ne živi od vere u Boga, nego od politike, pa zato svoje uporište i ne traži u ljudskoj religioznosti, nego u participiranju u državnoj moći.

Šta bi učinio Krist, kada bi se kojim slučajem danas pojavio u Srbiji? Konsterniran slizavanjem države i crkve, verujem da bi se pridružio onima koji se svake subote okupljaju na platou ispred Filozofskog fakulteta i rado sa njima krenuo u protestnu šetnju. U šetnju za održavanje odvojenosti države od crkve, a protiv talibanizacije.

(Autonomija / foto: Beta)

Ovaj tekst su finansirali građani u okviru crowdfunding kampanje Spasimo Autonomiju!