Srbija je ponovo u ratu!

Nije, doduše, reč o oružanim sukobima, mada ni takvi, kako onomad reče drug Sloba Sadam, nisu isključeni. Ovoga puta reč je o posebnoj vrsti rata, koji se uobičajeno naziva specijalnim, a sve češće i hibridnim. Reč je, dakle, o ratu koji isključuje upotrebu konvencionalnog oružja i u „ratne operacije“ uvodi teška ideološka oruđa: propagandu, manipulaciju, glasine, lažne vesti, iluzije… Za vođenje ovog rata nije potrebno da šef države proglasi ratno stanje, ovaj rat se sasvim lepo može voditi i u miru. U poslednje vreme režimske pristalice nas ubeđuju da se protiv Srbije vodi baš takav – specijalni rat.

U redu, hajde da vidimo na koje se načine taj rat vodi, ko ga vodi i zašto?

Specijalni rat protiv Srbije se vodi, kažu režimske ikone, preko glasina, kako onih o trovanju vode, tako i onih o navodnoj Vučićevoj spremnosti da preda Kosovo Albancima. U specijalni rat se učitavaju i protesti građana protiv visoke cene goriva, a uskoro treba očekivati, kako reče jedan od režimskih veselnika, i proteste protiv visokih temperatura, obilnih padavina, kašnjenja autobusa ili pucanja vodovodnih cevi. U Srbiji doslovno sve može da postane povod za specijalni rat i svačemu se, drobi jedan upućeni lik, treba nadati. Evo, kad počnu visoke temperature, treba očekivati požare. Kad na jesen počnu kiše, treba očekivati poplave. Kad dođe zima i zaveju snegovi, treba očekivati neprohodne puteve. Sve to, i još mnoga toga pride, delo je, verovali ili ne, antisrpskog zavereničkog uma.

Ko vodi specijalni rat? Domaća ološ, pre svega. Hoće se reći – opozicija, u sadejstvu sa stranim faktorom. Paradoksalno je, kaže jedna podgojena, ali nedepilirana režimska ikona, što na proteste pozivaju oni koji su i uveli visoke akcize na gorivo. Opozicionari, opet, mogu samo da pozivaju na proteste, ali ne mogu i da ih organizuju, pošto za tako nešto nemaju, jel’te, ni gram pameti. Mozak hibridnog rata zato i ne treba tražiti, po proceni režimskih glasnogovornika, u glavama opozicionara, nego u dve strane ambasade.

Pogađate, reč je o američkoj i, naravno, britanskoj ambasadi. U ove dve ambasade na „opozicionu bulumentu“ gledaju kao na „korisne idiote“. Kao na opoziciju sa krilcima, dakle, kao na stvar za jednokratnu upotrebu. Na kojekakvim kursevima, seminarima i obukama po Vašingtonu, Njujorku i Londonu ta je opzocija bukvalno upijala i primala sve što je čula, kao da je, da izvinete, kanalizacioni odlivak, pa sada sve ono što je po belosvetskim centrima upijala pokušava da primeni – uzalud, a kako bi i drugačije moglo – u borbi protiv vlastitog naroda i njegove omiljene mu vlasti.

Šta je cilj specijalnog rata? Režimska propaganda nas uverava da cilj – priznanje lažne države Kosovo. Da bi ostvarili zacrtani cilj, kreatori specijalnog rata žele da izazovu opštu paniku i histeriju, da dezorijentišu i slome volju građana, da izazovu podele i antagonizuju Srbe, da opozovu šampionske reforme, izazovu privredni slom i, naravno, da kreiraju sebi naklonjeno javno mnjenje. U tu svrhu je i spremljen koktel svakojakih obmana, iluzija, lažnih vesti, glasina i, naravno, želje za boljim životom. Računica globalnih moćnika i njihovih domaćih slugu je jednostavna – konzumiranje ovog koktela treba da oslabi volju naroda i njegove elite, da dovede do nepoverenja i jaza između njih, da izazove malodušnost u narodu, a spremnost na kolaboraciju elite. To bi, onda, umnogome olakšalo realizaciju zacrtanih ciljeva, kao i podređivanje države imperijalnoj logici svetskih moćnika.

Uprkos ironičnom tonu, sve gore rečeno deluje pomalo zastrašujuće. Tako i treba da bude, ako je cilj da se narod što čvršće privije uz svoju vlast. Možda bi se ciljevi specijalnog rata sasvim lako mogli i ostvarili, kada bi se na čelu Srbije nalazio neko drugi, a ne njen sadašnji predsednik. Sva je sreća, pa je poziciju šefa države zaposeo Aleksandar Lupus Maximus koji, kapilarno uvezan sa narodom, hrabro istrajava, kako tvrde njegovi telali, u odbrani nacionalnih interesa.

Ne smemo, reče pre neki dan Če Gevara Vulin, dozvoliti da nas bilo ko deli. Moramo, dakle, biti ujedinjeni u podršci Aleksandru Vučiću, jer njegovo ime nije lozinka za novi autoritarizam, kako zlonamerno tvrde njegovi oponenti, nego je drugo ime za slobodu i pravdu, za jedinstvo, slogu i sabornost Srba, za njihova ljudska i nacionalna prava. Hej…

Ako neko želi da vidi kako umire demokratija, neka svrati u Srbiju i prati taj proces in vivo. Proces započinje osvajanjem političkog prostora, nastavlja se delegitimizacijom političkog protivnika i zarobljavanjem medija, a kraju privodi ograničavanjem političkih i građanskih sloboda i oslanjanjem režima na vođinu volju za moć. Taj proces pruža priliku radikalnim autsajderima da se istaknu, a režimskim ikonama da politiku svedu na otpor zahtevima siromašnih i slabih. Izvorno, ljubitelji specijalnog rata i urotničkih scenarija regrutuju se unutar desnih ideoloških familija i specijalnoratovska dramaturgija služi njihovim parcijalnim interesima. Ona je, naime, način na koji pripadnici pomenutih familija sebi pridaju važnost. Organizatori hibridnog rata su moćmi i uticajni, ali mi smo ih, zahvaljujući našoj intelektualnoj superiornosti, demaskirali i razotkrili njihove planove i mračne ciljeve.

Pored toga, nije sve ni onako kako izgleda. Na prvi pogled, radi se o opravdanom nezadovoljstvu koje je inicirano visokom cenom goriva, ali se ispod tog privida odigrava dublja, složenija i po posledicama daleko ozbiljnija igra – igra koja u društvo unosi podele, tanji poverenje u institucije, destabilizuje vlast i čini je, jel’te, impotentnom u odbrani teritorijalnog integriteta i suvereniteta.

Pozivajući se na specijalni rat, režim u tumačenje stvarnosti unosi rigidne obrasce i binarnu logiku. Pojednostavljujući političke procese, režim zahteva lojalnost i bezrezervnu podršku. Na svu sreću, u Srbiji još uvek postoje građani koji se uzdaju u vođstvo razuma i koji više veruju sopstvenim očima, nego režimskim medijima i omnipotencije gladnom vođi.

(Autonomija – foto: pixabay)