Da li vam je ikada palo na pamet da Lupusa Maximusa nazovete Sizifom?

Meni nikad. Sizifu, po mom sudu, više od Maximusa sliče predstavnici opozicije. Ovi šampioni besmisla i uzaludnosti seli su, pre neki dan, za sto, vezali sebi portiklu oko vrata, privukli tanjir i uzeli viljušku i nož u ruke. Dok su nestrpljivo isčekivali posluženje, zec je opušteno lažao ispod drveta, duvao travu i pravio viceve na račun lokalnog šumskog šerifa.

Nikada ne bih ni Sizifovim imenom nazvao ono što radi Maximus, jer, za razliku od mitološkog junaka, Maximus je svoj kamen izgurao na vrh apsolutne političke moći. Pa, kakvog, onda, ima smisla nazivati Sizifovim poslom to što nam svima radi? Postoji li neko i ko je to, ko svaki njegov napor čini uzaludnim?

Po mišljenju nekadašnjeg vokalnog umetnika i člana Dobrovoljnog pevačkog društva, a sadašnjeg nezavisnog i uglednog SNS analitičara, Maximusove napore uzaludnim čini ovdašnje javno mnjenje. To mnenje je iracionalno. Ono se opire svakom Maximusovom pokušaju da kamen izgura na vrh brda i svaki put kada publika pomisli da bi Maximus mogao uspeti, javno mnenje taj kamen vraća nazad.

Analitiku se čini da javno mnenje svojom iracionalnošću otežava ostvarivanje nacionalnih i državnih interesa, ali i da ta činjenica, sem Maximusa i njega samog, ne uznemirava nikog drugog. Ni opozicija nije ništa bolja. Ako nisu autistični i infatilni, opozicioni su akteri skroz destruktivni. Zašto? Pa, zato što svoju ulogu imbecilno svode na oponiranje svemu što predloži vlast. Kao da je svaki predlog vlasti izraz partikularnih interesa, a ne manifestacija njene maksimalne posvećenosti javnom dobru i državnom interesu!?

Evo, mediji, kaže naš analitik u jutarnjem programu, nisu upriličili posebne emisije u kojima bi jato eksperata satima naglabalo o važnosti Vučićeve posete Makronu. Nisu ih pozvali, jer nisu prepoznali važnost razgovora sa francuskim predsednikom. A nisu prepoznali važnost razgovora, jer ih u tome efikasno sprečava skučenost uma, suženi vidici, fokusiranost na vlastiti pupak i patološka orijentacija na privatne, sebične interese. Eni Brnabić je to lepo poentirala i opoziciji, koliko juče, udarila nitnu: To nije Savez za Srbiju, to je savez za sebe.

Priznajem da mi analitik nije jasan. Zašto bi mediji zvali kojekakve stručnjake za pasulj, džigericu, cijukanje miševa i bube balegare, razne, dakle, tumače i servisere vladajuće volje da satima gledaocima gaze po živcima, kada to zadovoljstvo mogu da upriliče samom Maximusu. Nije da on ne voli napeve sebi u čast, voli, ali niko tako lepo ne peva u prisustvu Maksimusa, kao Vučić. I niko tako ne uživa u sebi, kao on.

Setite se samo konferencije za medije na kojoj je u prisustvu Eni Brnabić – i umesto nje – pripovedao o demografiji, populacionoj politici i rentiranju ženskog stomaka za nacionalne potrebe i državne interese. Taj Maximusov trenutak uživanja u čistoj moći, ostavio je bez reči Eni Brnabić, tako da je ona, sedeći tik do Vučića, čitavu konferenciju presedela potpuno nema. Greše kritičari kada je nazivaju fikusom, jer ona tog dana nije bila fikus, nego mrtva priroda.

I dok Vučić suvereno stoji na vrhu brda, a opozicija deli nepostojeće mandate, naš analitik se jedi što javno mnenje nije na polzi šefu države. U želji da junaku svoje analitike pomogne, on nespretno poseže za imenom nesretnog junaka grče mitologije. Sizif je bio, a to se manje zna, pretvoran i obmanjivanju sklon tip. Pa, kada analitik sugeriše da šef države radi Sizifov posao, to, onda, znači da Aleksandar Vučić obmanjuje i laže ljude.

Prilično sam siguran da vodeći Maximusov analitik nije želeo da se njegove reči protumače na gore opisani način. Siguran sam i da je on bio bolji kao član benda nego kao analitik i saradnik vladajućih ideoloških aparata. Sasvim sam siguran da je Sizifa znao kao heroja uzaludnosti, ali ne i kao majstora obmane. Ta količina znanja dovoljna za muzikanta, ali ne i za analitika.

(Autonomija / foto: Beta)