Eni Brnabić je prva osoba na poziciji predsednika vlade koja je prisustvovala sednici Nacionalnog konventa. Konvent je telo koje debatuje o pristupanju Srbije EU, a Eni Brnabić nije Konventu samo prisustvovala, nije bila statist i nije glumila fikus, nego je na sednici i govorila.

Šta je rekla?

Nekoliko stvari: prva je da vlada Srbije ne odustaje od EU, druga je da EU nije ćup zlata i da se moramo reformisati, a treća da je Makron u pravu.

Srbiji, je l’ da, nije potrebna bilo kakva, nego jaka i reformisana EU.

Sad, reformisanje EU može da potraje i da se protegne daleko iza 2025. godine. Ako ste, kojim slučajem, bili ubeđeni da je to godina ulaska Srbije u EU, odmah pristupite procesu samootrežnjenja.

Datumi, kaže Brnabić, baš i nisu toliko važni, reforme su važnije. Problem je, međutim, u tome što srbijanska vlada, nema snage da reforme izgura do kraja! Zašto? Zato što su generacije Srba odbijale da interiorizuje evropske vrednosti, pa vlada nema na šta da se osloni u nameri da Srbiju uvede u EU.

Čak i da sutra uđemo u EU, to nam veli Brnabić, ništa ne bi vredelo. Nereformisani, ne bismo od članstva imali nikakve vajde. Zato moramo zaboraviti na datume i više raditi na sebi. Moramo se disciplinovati, loše navike i anahrone nazore ostaviti iza sebe. Moramo se uozbiljiti i prigrliti protestantsku etiku, kako to mudro reče i u nekoliko navrata ponovi Lupus Maximus. Želimo, kaže Eni, u EU, ali širokim drumom, a ne prečicom kao neki iz komšiluka.

E, sad, što tim širokim drumom napredujemo geološkom brzinom to nije do vlade, nego do građana i naroda. Nereformisani, nisu vladi od neke pomoći. Ali, ako ćemo pravo, ni vlada ne podupire uvek mentalnu tranziciju svojih građana i njihov rad na samopromeni, nego im, s vremena na vreme, podilazi podupirući nakaradna uverenja i prostakluk.

Evo, uzmimo Čegevaru Vulina. Na saopštenje hrvatskih vlasti da nije dobrodošao u lijepu našu, Če odgovara da nije dobrodošao – nabrajam redom – zato što govori istinu, zato da bi ga sprečili da se suprotstavi ustašama, zato što im smeta Vučić, zato što im smeta to što je Vučić vrhovni komadant, zato što im smeta to što govori Srbija i to što govore Srbi. Pokušajte sad u ovoj Vulinovoj čorbi pronaći klin. Nema ga. Ali, dobro dođe prikazati Hrvate kao šizofrenu i atavistički nastrojenu protusrpsku gomilu.

No, tu nije kraj. Na ovu provokaciju – zabranu ulaska u Hrvatsku, je l’ – Srbija će, veli Vulin, reagovati državnički, onako kako dolikuje suverenoj državi. Suverenoj? U redu. A kako je ta suverena država reagovala na činjenicu da joj u parlamentu sedi čovek osuđen za ratne zločine? Tako što ga je odlučnim i suverenim gestom odstranila iz parlamenta? Neće biti.

Šešelj je politički projekat i sadašnjeg režima. Njegova uloga u parlamentu nije u tome da doprinese etabliranju parlamenta kao središnjeg mesta racionalne političke debate, nego da ga obezvređuje i podriva, ruši i razara. Pored toga, njegov je zadatak i da demonizuje opoziciju, da EU neprestano izvrgava ruglu, da svojim ponašanjem izaziva skandale i skreće pažnju, a prostačkom retorikom i šovinističkim denuncijacijama do daske obezvređuje javni govor.

Na Šešeljevom primeru se lepo vidi da u Srbiji suverene države nema ni u tragovima. Uostalom, gde je bila ta suverena država da spreči Šešelja kada je vređao hrvatsku delegaciju i gazio zastavu susedne države? Nije je bilo nigde na vidiku. Ni Vulina. Ni Eni Brnabić. Ni Zorane Mihajlović.
A obe su se, evo, svrstale iza Vulina i usaglašenom retorikom spočitavaju Hrvatskoj da krši prava na kojima počiva Evropska unija.

Hrvatska je članica EU, ali se hoće reći da svojim ponašanjemne ne spada u probrano evropsko, nego pre u razobručeno društvo blisko Šešelju.

I Šešelj i Vulin služe. Šešelj da pred EU legitimiše Maximusa, Brnabićku i ekipu, a Vulin da denuncira Hrvatsku i EU trlja nos, kako biti član ne znači i prihvatati evropske vrednosti.

Ali, tako je to kad se u EU ulazi prečicom, kad se u njoj vidi ćup pun para, kad se pažnja fokusira na nevažne stvari i kad se zapostavlja rad na suštini – samopromeni. I zato vlada, poručuje Brnabić, neće da obećava građanima ni da će članstvom u EU stupiti u poredak blagostanja i harmonije, ni da će postati članica kluba famozne 2025. godine. Rad na samopromeni je zahtevan i dug.

Treba, je l’, promeniti svest, ponašanje i navike, koje su veoma žilave i nekomforne. Kad jednom promenimo svest, onda nema zime, onda smo stupili na široki drum koji vodi samo u jednom pravcu – u EU.

U EU? Ma, neće biti.

(Autonomija)