Šta je to što srbijanskog Če Gevaru preporučuje za ministarske pozicije?

Znanje? Iskustvo? Uspesi u dosadašnjem radu? Duboko i kapilarno poznavanje socijalne problematike? Upućenost u vojne doktrine? Osobno poznanstvo sa generalom i vojnim teoretičarom Fon Klauzevicem? Dakle, šta je to što Čea već dva puta zaredom katapultira u sam državni vrh? O kakvoj je tu kompetenciji reč?

A možda nikakva kompetencija i nije u pitanju. Možda je za uspon na politički vrh dovoljna samo odanost Aleksandru Lupusu Maximusu? Spremnost da ga se sledi u svakoj vrsti politike. Odlučnost da se bude njegov megafon. Rešenost da se glasno izgovaraju stvari koje Maximus, iz razloga političkog oportuniteta, ne sme da izgovori. Pristanak na samoinstrumentalizaciju do mere koja pristojne građane ostavlja bez reči.

Slažem se, ovo drugo je u pitanju. Čeova odanost svom političkom patronu ne bi izazivala takvo grčenje želuca da je odanik u stanju da je čvrsto drži pod kontrolom i ograničava na svoj privatni prostor. U svome stanu, u svom predsoblju, u svojoj dnevnoj ili spavaćoj sobi, Vulin može, na primer, kačiti portrete Aleksandra Vučića u svim mogućim formatima. Može svako jutro, kad ustane, da poljubi u čelo ustakljenog političkog mandarina i da se pred njim prekrsti par hiljada puta. Sve mi je to u redu, samo ako se odvija u sto i kusur kvadrata Vulinova stana. Ali proširivati svoju odanost izvan privatnog prostora, proširivati je na državne institucije, e to je drsko i bezobrazno.

Ne sumnjam u Vulinovu lojalnost Maximusu, ali sumnjam da je Vulin usamljen slučaj. Ne isključujem, dakle, Ernestove klonove i po ostalim ministarstvima, kao ni njihovu spremnost da svoj radni prostor opreme borbenim kompletom Vučićevih potreta. Već smo čuli od predsednice vlade da ona lično nema nikakvih problema sa fotkama. Nemam ni ja, pod uslovom da En Brnabič, kao i Če Gevara Vulin, Lupusove fotke kače u svojim gajbama.

Uostalom, čemu služe Lupusove fotke? Izgradnji kulta Aleksandra Vučića? Ne, to nikako, poručuje naš vrli Ernesto. Fotografije su potrebne da bi se izgradio kult države. Pa, u tome i jeste problem, jer Vulin u državi vidi aparat sile, pre svega vojsku i njenog vrhovnog komandanta, Vučića, jelte, a ne političku zajednicu slobodnih i u pravima jednakih građana. Građana koji svoju lojalnost ne duguju ni vođi, ni državi, ni naciji, nego ustavu, ali ne bilo kakvom. Izgleda da u Vulinovom svetonazoru glavna opasnost po život, slobodu i imovinu građana uvek dokazi spolja, a nikad iznutra i od strane ovdašnjih autokrata, samovoljnika i uzurpatora.

Uostalom, i poziv na izgradnju kulta države nije, kao što znamo, nov. U prvoj polovini XX veka nije manjkalo ludaka koji su, takođe, negovali isti kult. Tada je taj kult, u eksplozivnoj mešavini sa preraspodelom resursa, životnog prostora i prava više, superiorne rase, doveo do globalne katastrofe, a sada je reč samo o farsi. A u tom pozorišnom komadu, u ovoj našoj lokalnoj farsi, Vučićeve fotke nisu ništa drugo do dekorativni element lakrdije. Lakrdije u kojoj je glavna uloga dodeljena srbijanskoj varijanti Ernesta Če Gevare i ministru odbrane – Aleksandru Vulinu.

Ali i lakrdija zna ponekad da bude smrtonosna.

(Autonomija/foto: Beta)