Laki je malo nervozan.

Setio sam se ove čuvene replike iz Šijanovog filma „Maratonci trče počasni krug“ dok sam slušao Vučićev raport o poslednjoj rundi pregovora u Briselu. Rezultati su mršavi – dogovorili smo se, kaže Vučić, da probleme rešavamo dogovorom i u miru.

Pregovore ste, valjda, i pokrenuli sa ciljem da pomoću njih dođete do nekog rešenja, a ne da se vraćate na početak. Ako smo opet na početku, onda bi trebalo ozbiljno da razmislimo o tome šta treba da menjamo, kako bi pregovori zabeležili progres. Predlažem da smenimo pregovarače, ali i administratore pregovora.

Briselskim divanima, kako mi se čini, niko nije zadovoljan. Pa ni glavni pregovarač. On je u Brisel otišao obeshrabren, a iz Brisela se vratio u istom duševnom stanju. Da nije zadovoljan, videlo se već u njegovoj elaboraciji RTS, u kojoj se obrušio na moćnu, ali nedovoljno strukturisanu i dosta labavo organizovanu političku grupaciju kibicera. Na ljude, jel, koji više od svega vole da sede u debeloj ‘ladovini, da u njoj piju pivo, da svakome pronalaze mane i šefu države idu na živce. Za razliku od njih, lezilebovića, Vučić radi od jutra do sutra, ne štedi sebe i fest se trudi da iz ničega izvuče nešto.

A ko je kriv za to ništa? Za to što je Srbija kraća za Kosovo? Pa, zna se ko – opozicija. Jedan, dakle, mističan entitet čije postojanje, u ovom trenutku, nije moguće dokazati. To ništa, ta rupa na geografskoj karti, u stvarnosti, mozgu, grudima i identitetu, to je, jelte, njen učinak. Za nešto – iako nikom nije jasno šta bi to nešto moglo biti – zaslužan može da bude samo jedan čovek. A ko drugi, nego – Vučić.

Pre nekoliko meseci on je izjavio da će do kraja aprila izaći sa predlogom rešenja kosovskog problema, ali je izneverio. On ili nema nikakvo rešenje ili ima loše procene. U prvom slučaju obmanjuje javnost, u drugom ima probleme sa analitikom. Ovoga puta nije želeo da pominje rokove, ali je ponovio da želi da izađe pred narod i predoči mu predlog rešenja, ma kakav taj predlog bio. Hoće, izaći će, al’ samo da složi sve kockice i formira, kako reče, sliku u glavi.

U jednoj stvari Vučić je jasan – on hoće kompromis, a ne koncesiju. Zato i ponavlja da obe strane treba da učine ustupke, kako bi se došlo do prihvatljivog rešenja. Nije, međutim, jasno kakve je ustupke Srbija spremna da učini i na kakve se ustupke druge strane računa.

Za Albance sa Kosova, kao i za Zapad, nezavisnost Kosova je tvrda i neporeciva činjenica. To znači da za rešenjem treba tragati unutar te činjenice, da je prostor za njegovo iznalaženje veoma sužen i da će ustupci, barem što se srpske strane tiče, biti veliki.

O toj stvari Vučić bi morao, ako ni zbog čega drugog, a ono zbog umetničkog dojma, da porazgovara sa svojim koalicionim partnerima. Kako onima koji predlažu podelu Kosova, tako i onima koji Kosovu nude suštinsku autonomiju. Unutar Srbije, da ne bude zabune. Ako je juče pomoću ovih predloga želeo da uspostavi kontrolu nad što većim političkim prostorom, danas ti predlozi, zbog „političkih migracija“, više „ne rade“.

Uostalom, i jedan i drugi predlog su dokaz da manjak inteligencije nije nikakva prepreka da se u srpskoj politici dogura do visokih pozicija. Zamrznuti konflikt ne treba ni pominjati.

Jasno je, dakle, da Vučić nije optimist i pitanje je u kakvom bi duševnom stanju bio da, pored sve agresivnijih kibicera, ne uživa tako snažnu i nesebičnu podršku Eni Brnabić. Pošto mu je prepustila spoljnu politiku, Brnabić se povukla na rezervnu poziciju, pa sada u ulozi Njenog Veličanstva ohrabruje Vučića da nastavi sa svojom autentičnom politikom.

Kao i Vučić, i Eni Brnabić je posvećena dijalogu. I ona, kao i Vučić, veruje da je kompromisno rešenje najbolje. Kao i Vučić, i ona veruje da Vučić radi najbolje što može. I ona, kao i Vučić, veruje da je Vučić ono najbolje sa čime Srbija u ovome trenutku raspolaže.

Kao i Eni Brnabić i ja, evo, verujem da nam pored Vučića ništa drugo nije potrebno. Ni Kosovo, ni EU, ni NATO, ni demokratija, ni autonomija, ni sloboda medija, ni vladavina prava, ni podela vlasti, ni veće plate, ni veći natalitet. Ništa. Čak, zamislite, ni digitalizacija.

(Autonomija / foto: Beta)