E, baš bi voleo da vidim šta će uraditi – reče izazivački, pre neki dan, Lupus Maximus. Njegovi su mu pregovarački partneri sa Kosova izašli u susret i uhapsili Marka Đurića. Sliku na kojoj kosovski specijalci vuku Đurića ulicama Prištine treba zapamtiti. To je krupni portret jedne propale politike. Srbijanske, da se razumemo.

Na Đurićevo hapšenje odgovoreno je sa: „E, tek sad nećemo priznati nezavisnost Kosova“ i „Nikad nećemo izneveriti kosovski zavet“. Ove floskule nemaju nikakvog smisla. Njihovo ponavljanje izraz je nemoći, stupidnosti i retoričke jalovosti. Politika zasnovana na mitu ne može proizvesti ništa drugo nego poraze o kojima peva mit. Jedan poznati novinar reče nedavno kako kosovsko pitanje nije od juče, nego još od svetog Save. Glupost je radioaktivna, ubija tiho i na duge staze.

Ako morate priznati nezavisno Kosovo, priznajte ga i iz toga priznanja izvucite za Srbe na Kosovu najviše što možete. Ponavljam – za Srbe na Kosovu, a ne za Srbe u “krugu dvojke”. Ne za one u akademiji, ni za one u patrijaršiji. Niko od njih neće živeti na Kosovu, niti to želi. Čak ni patrijarh. Svetinje su, možda, važne za populističko-klerikalnu demagogiju, ali je administrativni centar važniji za bezbednost i osobni komoditet.

Nemam pojma da li je zajednica srpskih opština maksimalni domet Vučićeve kosovske politike, ali mi se čini da glede ZSO postoji saglasnost svih u pregovore uključenih aktera. U toj stvari kosovski su se političari, u odnosu na srbijanske, pokazali kao promoćurniji. Držali su to pitanje godinama po strani, dok je srpska strana ispunjavala, kako veli Maximus, preuzete obaveze. Danas albanska strana raspolaže sa više manevarskog prostora. Pored toga, na svojoj strani ima i uticajniji deo međunarodne zajednice. Zapad na ovom prostoru može biti prisutan preko kapitala, tehnologije i razvoja, a Rusija preko rashodovanih aviona i sukoba. Srbija ima svoj put, kaže Vučić. Nadam se da taj put podrazumeva kapital, tehnologiju i razvoj.

Unutrašnji dijalog o Kosovu je potreban, ali je došao dockan. Vučiću je potreban iz dva razloga – prvi je pronalaženje realno ostvarivog rešenja za Kosovo – da ne bude zabune: realno ostvarivog, a ne najboljeg – a, drugi je stvaranje unutarsrpskog konsenzusa u vezi Kosova. Ne kažem da konsenzus nije moguć, nego da će Vučiću za njegovo kreiranje biti potrebno više političkog makijavelizma, mnogo više nego političke razboritosti. Ovo poslednje nije u srbijanskoj politici naročito cenjeno, jer da jeste Albancima bi pre 18 godina bilo ponuđeno zajedničko autorstvo nad nezavisnošću Kosova. Tada se za Srbe na Kosovu moglo izvući više nego danas.

(Autonomija)