Iako su izbori za nacionalne savete zakazani za jesen, Sulejman Ugljanin je već sada ušao u ring. Njegov poziv šefu kosovske diplomatije da poseti Sandžak, učestvuje sednici Bošnjačkog nacionalnog vijeća i govori na lokalnoj tribini, učinili su ga predmetom medijske pažnje.

Pozivu ne treba pridavati preveliki značaj, jer je reč o Ugljaninovoj nakani da se, u odnosu na konkurente, što bolje pozicionira pred buduće izbore. U slučaju Bošnjaka, kao uostalom i u slučaju drugih manjina koje na izbore idu u više kolona, nije reč samo o tome ko će na najbolji način reprezentovati interese date nacionalne zajednice, nego i o odgovoru na pitanje ko je glavni baja u kraju. A Ugljanin sebe vidi baš kao takvog. Kao velikog baju, sa ružom u ruci.

Režimski mediji u Uglaninovom forsiranom nastupu vide i pokušaj pretvaranja Sandžaka u poligon sa koga će se, onda, vršiti pritisak na Srbiju da olabavi svoju poziciju u vezi Kosova. Prosto je, jel’te, neverovatno kako se zapadni političari i mediji nisu ranije dosetili Sandžaka i cezaropapistički nastrojenog Ugljanina. Bit će da zapadnjački aparati imaginacije ozbiljno škripe. A Vučić? Pa, on može biti zadovoljan Suljinim scenskim nastupom.

Ugljaninov portret Bošnjaka zavisi od toga da li je u vlasti ili je van nje. Ako je deo ekipe, stvari idu u pozitivnom pravcu, ako je izvisio u raspodeli plena, onda nema oblasti u kojoj Bošnjaci nisu zakinuti i obespravljeni. Evo, u poslednjem slučaju Beograd je, veli Ugljanin, svojom odlukom da Pacoliju ne odobri dolazak u Novi Pazar, uskratio Bošnjacima pravo da „promene kanal i čuju drugačiju muziku od one koja dolazi iz Beograda“.

Čuti drugu stranu, pa makar ona konstantno bivala apostrofirala kao lažna, uopšte nije besmislen zahtev. Obavestiti se o zahtevima druge strane, upoznati se sa njenim viđenjem pregovaračkog procesa i problemima koji ga prate, sasvim je legitimna stvar. Naročito kada se informisanje svede na ruganje zdravom razumu, na floskule o tome kako smo mi ispunili sve, a oni ništa.

Neki mediji likuju, jer su zatekli Ugljanina u tuđem špajzu i sa prstima u pekmezu. Jeste da je izašao izvan zakonom određenih nadležnosti nacionalnih saveta, ali nije ni prvi, a ni poslednji koji je to učinio. Nacionalni saveti, kako je to na sajtu Autonomije već upozoreno, imaju jak legitimitet, a tanka ovlašćenja, što pohlepne političare, poput Ugljanina, užasno frustrira. Njihove ambicije idu dalje od organa kulturne samouprave, pa u nacionalnim savetima vide neku vrstu nacionalnog parlamenta koji bi, kao političko predstavničko telo, trebalo da raspolaže daleko većim nadležnostima od trenutnih.

Pre ili kasnije, Zakon o nacionalnim savetima će opet ići na doradu, jer će izletanja poput Ugljaninovih biti sve češća, a pritisak na Beograd, da se što više nadležnosti sa republičkog nivoa spusti na nivo nacionalnih saveta – sve jači. Ako dobro vidim Srbiju budućnosti, ona je uslovna i izvedena zajednica. A Ugljanin nije jedini bošnjački lider koji želi da u takvoj Srbiji što jače i čvršće pozicionira Sandžak.

Da se vratim na informisanje. Sadašnjim informisanjem niko ne može biti zadovoljan. Floskule tipa: dogovorili smo se da nastavimo pregovore ne doprinose obaveštenosti publike, nego njenoj kretenizaciji.

Nije potrebno da Bedžet Pacoli učestvuje na tribini u Novom Pazaru da bi se stekao uvid u poziciju i zahteve druge strane. Taj se uvid može steći i prenošenjem analitičkih tekstova iz kosovskih i inih medija. Uostalom, ako je nekome do Pacolijevog viđenja stvari, zašto mu mediji sa Sandžaka ne upute zahtev da lokalnoj publici ponudi svoje viđenje problema. Isto važi i za beogradske medije.

Obaveštenost o problemu koji toliko dugo traje i troši ogromnu količinu energije i resursa nikako ne može biti loša. Loši mogu biti samo političari koji se toj obaveštenosti protive.

(Autonomija / foto: Beta)