Neke stvari u ovoj zemlji jednostavno idu na živce. Recimo, kada mediji glupostima daju krila. Jedna od tih gluposti je uverenje da su vlade, bilo koje, debatni klubovi.

Pre neki dan smo saznali da je vlada u Prištini razrešila dužnosti izvesnu zamenicu ministra pravde zato što je na fejsbuku napisala da je NATO bombardovanje SRJ bio „namerno planirani genocid“. Ostavimo ovaj puta po strani karakterizaciju bombardovanja kao genocida i loš stil gospođe zamenice.

U jednom je delu srbijanskih medija razrešenje Vesne Mikić, tako se zove ta zamenica ministra, ocenjeno kao sramno. Mediji su preneli njene reči da je KiM daleko od demokratskih standarda i da je za Srbe bolje da ih nema u Haradinajevoj vladi, nego da u njoj statiraju, budu dobri i poslušni, da ćute i odustaju od otvorenog iznošenja svog mišljenja.

Naravno da je vest o razrešenju Mikićeve komentarisala i Kancelarija za KIM, koja je u razrešenju videla još jedan dokaz da su Haradinaju potrebni poslušni i podobni Srbi.

Hajde da sada, na trenutak, zamislimo zamenika bilo kog ministra u Vladi Eni Brnabić kako na fejsu piše da je bombardovanje Srbije bila jedna sasvim legitimna akcija, koja je doprinela bržem padu Miloševićevog režima i Srbiji uz to otvorila evropske perspektive.

Kako bi u takvom zamišljenom, jel’te, slučaju, reagovali gospođa Mikić i mediji? Da li bi gospođa Mikić branila pravo tog zamenika da o bombardovanju otvoreno napiše sve što misli? Da li bi zahtevala od Eni Brnabić da u vladi stvori prostor za iskazivanje svačije individualnosti? Da li bi srbijanski mediji u razrešenje tog zamenika videli čin koji Srbiju udaljava od demokratije? Da li bi zahtevali odgovornost predsednice vlade zbog toga što u zemlji zatire slobodu izražavanja?

Sumnjam.

Vlada, ni u Srbiji, a ni na Kosovu, kao ni bilo gde druge, nije debatni klub, pa da ministri i njihovi zamenici mogu da iznose stavove kakve god hoće. Ako bi to bio slučaj, onda građani ne bi mogli da razaznaju šta je u datom slučaju politika vlade, a šta privatno mišljenje njenih članova. Takva bi vlada brzo izgubila autoritet i niko sa njom ne bi želeo da uđe u bilo kakav aranžman.

S druge strane, ako je pojedincima, a u ovom slučaju zameninici kosovskog ministra pravde, više stalo do njenog privatnog mišljenja, nego do politike vlade, šta onda traži u takvoj vladi?! Mogla je iz nje lepo i fino izaći, pa na fejsbuku tipkati sve što joj padne na pamet.

Uzaludno je, međutim, od nekih medija očekivati da svoje čitaoce informišu. Pošto im je milija propaganda, oni će stvari pre mistifikovati, tupiti o sramoti i raspredati o poslušnim, podobnim i privatnim Srbima, nego što će stvari razložno izlagati i tako doprinositi njihovom racionalnom sagledavanju. A racionalno sagledavanje stvari nam je danas itekako potrebno.

Koliko juče, ministar za rad je pozvao građane da inspekciji prijavljuju rad na crno. Poslodavci su, kaže, nesavesni, a radnici neodgovorni. Pošto radnici ne žele da prijavljuju poslodavce, ministar je, eto, pozvao građane da u slobodno vreme potkazuju poslodavce.

Da li ministri smeju da podstiču građane na nemoralno ponašanje? Ne. Od članova vlade treba zahtevati da unapređuju rad ministarstava na čijem su čelu, da dižu njihovu efikasnost i kompetetnost, a ne da građane podstiču na ponašanje koje pre priliči policijskoj, nego državi naklonjenoj biznisu.

Ako žele da deluju u interesu radnika i poslodavaca, ministar i vlada treba da urade nešto što, kako stvari sada stoje, ne bi uradili ni u ludilu. Morali bi da radikalno skrešu svoja ovlašćenja. Velika vlada nije interes ni radnika, ni poslodavaca, ali jeste ministara. A dok su njihovi interesi ispred interesa poslovne zajednice i običnih građana, od ministara treba očekivati ama baš svašta. 

(Autonomija, naslovna fotografija: pixabay)