Unutrašnji dijalog o Kosovu je doživeo kolaps, a Srbija je dotakla moralno dno – tako bi se, u nekoliko reči, mogla rezimirati nedelja za nama.

Sredinom februara Maximus je, da podsetim njegove ljubitelje, simpatizere, klonove i klovnove, najavio da će krajem aprila izaći pred Srbe sa predlogom rešenja kosovskog problema. Evo, dogurali smo do kraja maja meseca, a od predloga rešenja nismo ništa čuli, a kamoli da smo išta od njega pročitali. Problem jeste dugovek – što bi rekao naš vajni vojni analitik Lazanski: nije kosovski problem od juče, on je još od svetoga Save – a uz to je još i golem, i složen. Pa, kad je već takav, onda se ne treba zatrčavati sa rokovima i u javnosti podsticati nerealna očekivanja. Obzirnost je, međutim, strana našem vođi, zato što dovodi u pitanje njegov image čoveka koji rešava probleme. Problem, naravno, postoji, jer postoje ljudi koji se sećaju datog obećanja, a rešen je tako što se na dato obećanje možete podsetiti samo na autonomiji.info, ali ne i u centralnim informativnim emisijama javnog servisa ili napisima štampanih medija. Pretvoreni u propagandne servise, oni, jednostavno, neće da smaraju Predsednika minornim stvarima i podsećaju ga na, koliko juče, data obećanja. A ni javnost, primetili ste, nešto ne gunđa. Valjda zbog vrućine.

Utisak da je u srpskoj politici sve dozvoljeno, pojačava i Eni Brnabić svojim predlogom skupštini da izabere Sinišu Malog za ministra finansija. Čovek čije se ime vezuje za akademski nečasne radnje ne zaslužuje da bude u politici, a kamoli da u njoj participira kao gradonačelnik ili kao ministar. Činjenica da je neko – a Mali je po Maximusovim rečima – bio najbolji student na Ekonomskom fakultetu, ne znači da su se u njemu, pored marljivosti, stekle i sve ostale moralne vrline i da on, kao šampion moralnosti, neće već pri prvom većem iskušenju posrnuti. Umesto što je branio Malog, za Maximusa bi bilo daleko bolje da je tada sebi oduzeo reč, da je akademskoj zajednici prepustio da utvrdi stanje stvari, a Malom nagovestio da očekuje njegovu ostavku, u slučaju da institucije akadamske zajednice potvrde optužbe da je plagirao tuđi rad. Ali, predsednik Republike nije tip čoveka koji svoje stranačke prijatelje ostavlja na cedilu. Ne, on se javno zauzima za njih i upliće u stvari za koje nije kompetentan i u kojima nema šta da traži. Svojim zauzimanjem za Malog, Maximus je građanima poslao poruku da je u Srbiji dozvoljeno sve ono što je u pristojnim društvima strogo zabranjeno.

Osim pomenutih, u Srbiji još ima aktera koji je guraju ka moralnom dnu. Istinoljubiva beogradska štampa piše da je skupštini Srbije ovih dana upućen predlog o presađivanju organa. Problem sa ovim predlogom je u tome što nas pretvara u (potencijalne) davaoce organa. Da ne bi završili kao organ, morate, prema zamisli predlagača, tokom života dati usmenu, a može i pismenu izjavu da ne želite da se, nakon vaše smrti, delovi vašeg tela koriste. Kad umrete, a nemate supruga/suprugu, partnera/ku, sina/ćerku, dakle nikog ko bi mogao odlučiti o sudbini vašeg tela i vaših organa, a niste se za života eksplicitno o tome izjasnili, postajete vlasništvo države. Mali problem je u tome što se čovek, eto, ne rađa kao vlasništvo države, pa to ne može, na žalost etatista, postati ni nakon svoje smrti. Čovek je vlasnik svog tela i svih organa u njemu i oni se mogu koristiti samo ako se osoba tokom svog života sa time eksplicitno saglasila. Ako takve saglasnosti nema, zaboravite na organe.

Moguće je da je na ovako formulisan predlog uticala nestašica organa, ali način na koji se pomenuta nestašica želi rešiti nije dobar. Pojedinac nije vlasništvo države i sa njegovim telom treba postupati u skladu sa tim stavom. Svako postupanje državnih organa koje od tog stava odstupa jednostavno treba smatrati radnjom ekvivalentnom krađi.

Pomenućemo još dve interesantne stvari. Prva se tiče vojske i poziva stručne javnosti da se vrati obavezan vojni rok, a druga negodovanja crkve, pravoslavne, naravno, da se u Vrnjačkoj Banji podigne spomenik bogu Perunu.

Tri su, koliko sam razumeo, razloga za vraćanje obaveznog služenja vojnog roka: prvi je taj što državu, u slučaju spoljne agresije, neće imati ko da brani, drugi je vraćanje duga domovini, a treći razlog je zaštita od elementarnih nepogoda.

Kada ljudi ne žele da brane državu? Onda kada tu državu doživljavaju kao duboko nepravednu. Država koja efikasno štiti fundamentalna dobra, u kojoj građani bez problema ostvaruju svoja prava i koncepte dobrog života, u kojoj se vrlina nagrađuje, a zlo kažnjava, u kojoj su ljudi jednaki, a pravda svima dostupna, takva država u slučaju agresije nema problema sa odbranom, niti je potrebno da njene građane bilo ko poziva da je brane. Srbija, sasvim sigurno, nije takva država, pa otuda i bojazan će, ako dođe do agresije, ostati bez odbrane. Nije jasno ni čime je ova i ovakva Srbija zadužila građane, pa ovi treba da joj, služeći vojni rok, vraćaju – i kakav to – dug. Obavezno služenje vojnog roka je najmanje potrebno zbog elementarnih nepogoda. Kada se takve nepogode dogode, ljudi se sami i spontano organizuju, videli smo to u slučaju poplava, i ne pada im na pamet da čekaju državu, da ih ona organizuje.

Slavenski bog Perun je bog neba i letnjih padavina. Ovom bogu spomenik u Vrnjačkoj banji želi da podigne novi vlasnik jednog tamošnjeg hotela, ali je njegov predlog naišao na oštro protivljenje SPC. To je bogohuljenje, tvrdi ondašnji mantijaš, koji reče još i ovo: Bilo bi prihvatljivije da se na mestu predviđenom za spomenik Perunu podigne džamija. Reče to crnohaljinaš i ostade živ.

(Autonomija / foto: pixabay)