Presiju? Pa, valjda predsednik crkvenog udruženja gra?ana ima pravo da kaže nekoliko re?i o ?emu god – abortusu, promeni pola, ergeli sa Farme, pirsingu, brazilkama, prajdu, šamponima, p?elama, kremama za sun?anje i opaljivanje, pa i o srpskom Jeruzalemu – Kosovu. Uostalom, što važi za gra?ane i njihova udruženja, važi i za druga Gavrilovi?a i njegovu konsocijaciju.

Šta je izjavio the first boy of the Serbian church? Da veruje da Vu?i? misli o Kosovu isto što i srpski narod i njegova crkva. Pa, gde je tu prisila?

Meni se, ovako neobaveštenom, ?ini da tu, zapravo, i nije re? o prisili, nego o ne?em drugom – o dubokom razmimoilaženju unutar srbijanskog svetog trojstva – crkve, naroda i njegove svetosti Aleksandra Lupusa Maximusa, predsednika Republike.

Predmet tog razmimoilaženja je, jelte, Kosovo. Bi?e da njegova svetost predsednik republike o Kosovu misle sasvim druga?ije od generalnog sekretara crkveno-gra?anskog udruženja. U julu, Vu?i? je naciji uputio pismo i njemu joj poru?io da je došlo vreme da odraste, da prestane da se samoobmanjuje i živi u iluziji da ?e joj u ruke pasti ono što je odavno izgubila. Da bi se na Kosovu sa?uvalo što se sa?uvati može, treba se hrabro suo?iti sa stvarnoš?u, a ne od stvarnosti bežati u mit.

Visoki verski funkcioner, opet, veruje da Kosovo nije izgubljeno. U svojoj veri, on se oslanja na Boga, Rusiju, crkvena zvona, molitvenik, tamjan i dosta baruta. Pošto su ovdašnji talibani gubitak Kosova izjedna?ili sa gubitkom identiteta, što ?e re?i sa kastracijom, generalni sekretar smatra da veruju?i narod mora, ako i kad to zatreba, da pokaže da poseduje ratni?ka muda i da je puštanje tu?e krvi nužno, kako bi se Kosovo još više volelo.

Narod, ta famozna tre?a strana, izgleda da više ne puši pri?e o svetoj srpskoj zemlji, kolevci nacije i rodnom mestu srpske kulture. Srbima, barem prema istraživanju Beogradskog centra za bezbednosnu politiku, ne pada na pamet da ratuju za Kosovo. Izme?u nebeske i zemaljske Srbije, oni su, kona?no, u?inili pravi izbor i odabrali ovu drugu. Taj je materijalizam važan, jer pojedincu i njegovom životu, i u ovakvoj jadnoj i bednoj Srbiji, daje prednost u odnosu na herojsku smrt. Uostalom, taj izbor ne spre?ava generalnog sekretara i ostale funkcionere vere da odu na Kosovo, mole se, pevaju i bdiju nad svetinjama, ne bi li tako zaslužili da im sveti Sava, kad tome do?e ?as, uru?i propusnicu za vrtnu zabavu kod svetog Petra.

Zorani Mihajlovi?, bliskoj Maximusovoj saradnici, dobro su poznata razmimoilaženja izme?u njegove svetosti Aleksandra Vu?i?a i Mirka Gavrilovi?a, kako, ina?e, glasi svetovno ime sadašnjeg lidera srpske crkve. Zato je i biranim re?ima pozvala patrijarha da zaustavi transporter i vrati ga u rikverc. U kosovskoj politici Aleksandra Vu?i?a i vlade Srbije crkva je potrebna kao partner, a ne kao opozicija.

Naravno, sve ovo pod pretpostavkom da nekakva konzistentna kosovska politika zaista i postoji, da i to nije tek trik pod cirkuskom šatrom, namenjen tzv. me?unarodnoj zajednici.

(Autonomija / foto: Beta)