Glupost nema krštenicu, nacionalnost i boju kože. Od svih papira, poseduje samo dozvolu trajnog boravka u Srbiji i pravo da se eksponira uvek i svuda.

Uzmimo, na primer, kolosalnu glupost da država mora da favorizuje ćirilicu. Ne postoji ni jedan jedini razlog zašto bi država morala da ćiriliči. Najbolja rešenja su ona koja građanima omogućuju najviše slobode. A najbolje rešenje u slučaju pisma jeste – ono koje građanima omogućuje da se služe pismom po vlastitom izboru.

Problem je, međutim, u tome što agenti ćirilice zaziru od slobode. Oni sumnjaju u racionalnost pojedinčevog izbora, jer ga drže za nezrelog i neodgovornog. Ako treba da opstane, ćirilica se mora osloniti na državnu silu, a ne na slobodnu volju. Ta je volja promenljiva, nepouzdana i loš temelj za odbranu bilo kog kulturnog dobra.

Šta je zadatak države? Da favorizuje i štiti ćirilicu? Nikako. Njen zadatak je da štiti pravo pojedinca da se služi pismom po svom izboru. Jedina obaveza koju država ima jeste da služi dobrobiti pojedinca, a to u ovom konkretnom slučaju znači da pojedincu odgovari na pismu na kome joj se on i obratio. Samo to i ništa više. Sve preko toga je suvišno i neprihvatljivo zadiranje države u slobodu građana.

Državu u toj ulozi neki bi rado videli i u drugim stvarima. Recimo, u programima televizije. Pre neki dan ministar kulture je rijaliti programe okvalifikovao kao zaglupljivanje. Ne bih u ovoj stvari protivrečio ministru. Njega žulja to što ministarstvo, na čijem je čelu, nema ovlašćenja da sankcijama reaguje na ovu vrstu programa.

Kažu da rijaliti programi kreteniziraju naciju. Vrlo moguće. Vrle pripadnike nacije, međutim, niko ne tera da do kasno u noć bleje u ekran i naslađuju se saznanjem da je isto ono prostaštvo i primitivizam koje prepoznaju u sebi, prisutno i u ponašanju učesnika rijaliti programa. Ako se ministru i kulturnoj kremi i pavlaci ne dopada ova vrsta emisija ništa ih ne sprečava da veče provedu u operi, pozorištu, ugodnoj šetnji ili surfovanju tv kanalima, ne bi li pronašli svom ukusu primereni sadržaj. Ako je nekome stalo do Hendlovog Jude Makabejca, ne vidim kako bi ga rijaliti programi mogli smetati da uživa u omiljenom mu oratorijumu.

A možda problem nije u rijaliti programima, nego u nečem drugom. Možda je problem u tome što ova vrsta programa zamagljuje stvari i odvlači pažnju publike od činjenice da se i na planu pisma vodi borba slična onoj koju herojska družina sa Vučićem na čelu vodi na planu politike. Ne radi se samo o očuvanju srpskog Kosova, nego i o očuvanju srpske ćirilice. Možda ona u ovome trenutku i nije, kako veli ministar, vitalno ugrožena, ali će to sutra sasvim sigurno biti. Zato bi već sada trebalo poduzeti neke mere, kako bi se onemogućilo njeno dalje potiskivanje.

Zašto se, na primer, ne bi sankcionisale televizije koje emituju rijaliti programe? Ti programi omogućuju publici da zaviri u intimu učesnika, ali je oni, na drugoj strani, sprečavaju u spoznavanju realne ugroženosti srpstva. Rijaliti programi zamagljuju pogled na prioritete i dovode društvo u stanje imobilnosti. Zato su nam, umesto programa koji kvare naciju, podrivaju njen moral i izopačavaju njen ukus, potrebni programi koji uzdižu borce za pravednu srpsku stvar. Zašto u televizijskim programima ne bi bilo više Vučića, Vulina, Dačića, Đurića, Brnabićke, Vukosavljevića, Irineja, Dodika…

Osim pomenutih gigantomaha, potrebne su nam još i prosvećene birokrate koje će, umesto gledalaca, odlučivati šta ovi, zapravo, treba da gledaju. Jer, ako gledaocima previše pustiš na volju, oni se odmah hvataju hrvatske latinice i golih dupeta. A to je u jednoj otmenoj zemlji, kakva je Srbija, nedopustivo.

(Autonomija / foto: pixabay)