Meni se zaista čini da strah od autonomije Vojvodine ima korene u iskustvu sa Kosovom, te i u želji da se izbegne jedan scenario. I mislim da je taj strah potpuno bez opravdanja. Upoređenja su bez osnove. Setimo se sleda događaja: Kosovo nije faktički izgubljeno nakon što je od oblasti postala autonomna pokrajina, već nakon što je autonomija ukinuta. Ovim potezom Milošević je uspeo da ujedini one kosovske Albance koji su zaista želeli secesiju, sa onima koji bi prihvatili autonomiju. Opcija autonomije je ukinuta, ostala je secesija. Svi naši docniji – nažalost zakasneli – pokušaji da se vrati faktička vlast nad Kosovom su išli u pravcu da se Kosovu daje široka autonomija…

Ovako rezonuje akademik Tibor Varadi, predstavnik stručne javnosti koji je učestvovao u raspravi u Ustavnom sudu Srbije o Zakonu o nadležnostima Vojvodine, u kome njegovi kritičari čitaju separatističke tendencije. Profesor Srednjoevropskog univerziteta u Budimpešti i pravni zastupnik Srbije u sporu sa Hrvatskom u slučaju međusobnih optužbi za genocid u razgovoru za naš list kaže da ako se već upoređuje situacija na Kosovu s onom u Vojvodini, ispada da je integritet zemlje zapravo bio ugrožen ukidanjem autonomije. Ali, dodaje…

– Suština nije ni u upoređenju, već u tome da je Vojvodina zaista nešto drugo. Drugi su istorijski koreni, drugačiji je sastav stanovništva, drugačije su želje građana Vojvodine. Kao što sam rekao, uveren sam da je na području Vojvodine autonomija normalno stanje – kao što je normalno i to da ta autonomija bude u okviru Srbije. Mislim, takođe, da je Zakon o utvrđivanju nadležnosti AP Vojvodine jedno nastojanje da se to normalno stanje uspostavi u okvirima Srbije. To je zakon koji je donela Skupština Srbije i mislim da je donet u okvirima Ustava. Primedbe su veoma brojne i njihov veliki broj se zasniva na hipotezi da se ne može poveriti pokrajini nešto što Ustav nije poverio. Ustav naravno ne može sve neposredno da reši. Važno je da član 12 Ustava garantuje određena prava pokrajina i lokalnih samouprava. U članu 12 se kaže: „Državna vlast ograničena je pravom građana na pokrajinsku autonomiju i lokalnu samoupravu.” Prema tome, Ustav garantuje i pokrajinsku samoupravu, a pored toga, Ustav na više mesta kaže da se pokrajinama mogu poveriti i dodatna prava.

Osporavaju se i odredbe Statuta AP Vojvodine – da ima svoj glavni grad i Akademiju nauka i umetnosti, kancelariju u Briselu… ali umesto preuzimanja 153 nadležnosti do kraja prošle godine, dosad se mogu prebrojati prstima jedne ruke. Imate li komentar na ovaj očiti jaz između htenja zakonodavca i njegovog sprovođenja u praksi?

– Mislim da su ovi primeri koje navodite karakteristični pokazatelji jednog neracionalnog straha. Opasnost se traži u asocijacijama. Države imaju glavne gradove, pa ako i pokrajina ima glavni grad, nije li tako pokrajina krišom postala država? Stvar je u tome, da jedna teritorija ne postaje državom tako što ima glavni grad. Minhen je glavni grad Bavarske, ali svako zna – Bavarska nije država već deo Nemačke. Da bi se nekako ublažio taj neracionalni strah, Zakon zapravo i ne koristi izraz „glavni grad“ već „glavni administrativni centar“. Ipak, osporen je i taj izraz. Inače, postupak preuzimanja nadležnosti nisam dovoljno pratio, tako da o tome ne bih mogao da govorim.

Što se tiče državnog ustrojstva cele Srbije, mislim da je potrebno učiniti izbor između simetričnog i asimetričnog ustrojstva. Cela Švajcarska je podeljena na kantone. Tu imamo jednu simetričnu regionalizaciju. U Španiji, Italiji, Švedskoj, postoje regije sa veoma visokim stepenom autonomije, a postoje i delovi države koje nisu formirane kao autonomne regije. To su, dakle, asimetrična rešenja. Ne može se reći da je jedno dobro, a drugo loše. Sve to zavisi od istorijskih okolnosti, sastava stanovništva i političke volje. U ovom času, regionalizacija u Srbiji je asimetrična. To je jedno racionalno evropsko rešenje. Moguće je i drugačije rešenje, ako to budu želeli građani u drugim regijama Srbije – i ako se sa time složi zakonodavna većina.

(Dnevnik)