Reč urednika

Američki napad na Venecuelu, hvatanje predsednika Nikolasa Madura i Trampova objava da će zemlju sada „voditi“ Sjedinjene Države i „vratiti naftu“ Americi izazvali su ogromnu konfuziju, ali jedno je jasno: ovi događaji postavljaju istinski jeziv presedan. SAD imaju mračnu istoriju mešanja, invazije i okupacije u regionu, ali u ranim jutarnjim satima prošle subote odigrao se prvi veliki vojni napad na južnoameričko tlo. „Američka dominacija na zapadnoj hemisferi nikada više neće biti dovedena u pitanje“, izjavio je Tramp. Odluka da se jednostrano napadne druga zemlja i kidnapuje njen izabrani lider – nekoliko dana pošto je Maduro javno zatražio rešenje problema između dve zemlje – imaće ogromne posledice. I to bi trebalo da nas sve uznemiri.

Građani Venecuele trpeli su represivan, kleptokratski i nesposoban režim pod Madurom, za koga se veruje da je pokrao poslednje izbore. Sada se, u najboljem slučaju, suočavaju sa velikom neizvesnošću. Tramp je sugerisao da će Madurova zamenica, Delsi Rodrigez, slediti uputstva SAD i odbacio je desničarsku opozicionu liderku i dobitnicu Nobelove nagrade Mariju Korinu Mačado kao moguću Madurovu zamenu. Međutim, privremena predsednica Rodrigez zasad zauzima prkosan stav – dok drugi delovi obezglavljenog režima pružaju jači otpor.

Čovek koji je osvojio vlast obećavajući da će prekinuti ratove u inostranstvu, sada kaže da je „spreman da angažuje kopnene trupe“. Preimenovanje američkog Ministarstva odbrane u Ministarstvo rata bilo je više od poziranja. Tramp Ameriku ne vidi kao svetskog policajca, već je pretvara u odmetničku državu. Uveren je da mu moć koju SAD imaju dozvoljava da radi šta god hoće bez ikakvih posledica: o tome govore napadi u Nigeriji, na iranska nuklearna postrojenja i drugde. Tramp tvrdi da venecuelanska nafta garantuje da ova najnovija epizoda Ameriku „neće koštati ni penija“.

Džordž V. Buš je na osnovu laži pokrenuo invaziju na Irak. Ali Trampov ilegalni napad sproveden je bez rezolucije UN-a ili odobrenja Kongresa. Demokrati nisu bili ni obavešteni o napadu i tvrde da su bili svesno obmanjivani na brifinzima. Tramp ne zaobilazi međunarodne norme, već želi da ih uništi. Na stranu poruka koju sve to šalje Vladimiru Putinu, Si Đinpingu i drugima – postavlja se pitanje kuda to idu Sjedinjene Države. U napadu na Venecuelu je ubijeno 40 ljudi, uključujući civile, i nijedan američki vojnik. Trampov rastući osećaj nepobedivosti svakako će podstaći nove avanture. On pominje vojnu akciju na Grenland, a za Foks njuz je rekao: „Nešto će morati da se uradi sa Meksikom.“

Niko ne veruje u izgovor da se u sukobu sa Venecuelom radi o trgovini narkoticima. Venecuela je tek jedan od manjih kanala za kokain, a Tramp je nedavno pomilovao bivšeg predsednika Hondurasa Huana Orlanda Ernandeza, osuđenog u Americi za zločine vezane za trgovinu drogom i oružjem. I sam ističe privlačnost naftnih rezervi Venecuele. Mačizam je postao otvorena ideologija nekih članova njegove administracije. Njega pokreće želja za slavom dok mu domaća popularnost opada.

Uz časne izuzetke, reakcije u svetu, posebno u Evropi bile su šokantno suzdržane. Razlog tome nisu Madurovi gresi, već strah od Trampovog gneva. Snažna reakcija generalnog sekretara UN, Antonija Gutereša, bila je dobrodošla, ali ova epizoda podvlači sve veću irelevantnost Ujedinjenih nacija. Trampovi glasači skloni izolacionizmu bi još uvek mogli da ga pritisnu i vrate na unutrašnje probleme, ali skok premija za zdravstvenu zaštitu, nezadovoljstvo ekonomskom politikom i Epštajnovi dosijei samo podstiču Trampovu taktiku za odvlačenje pažnje sa stvarnih problema.

Još nije prošlo ni 12 meseci od početka Trampovog četvorogodišnjeg mandata. Britanski premijer Kir Starmer i drugi mogli bi da zažale ako sada ćute, s obzirom na to šta – i ko – bi mogao biti sledeći.

Prevela Milica Jovanović (Peščanik/The Guardian)