Vidite li vi šta je to kad dobar vetar istorije uhvati zamah: dobre vesti prosto prestižu jedna drugu. Prvo smo, čak i ako nismo stanovnici dične Prestonice, nego tek ponizni i dobronamerni severni provincijalci, silno uzobradovani vešću da će na trgu na kojem se kadgod nalazila železnička stanica beogradska biti zapandrčen dvadeset i tri metra visoki Stefan Nemanja Kusturica, pompezno-kičerozni odlivak nezaboravne sovjetske škole, s imaginarnim likom i telom davnoga vladara, bizarna grdosija od svojih dvadeset i tri metra (ili beše 28? Ionako se ne zna šta će biti do kraja, može još da poraste) u visinu, što kanda znači da će, po lepom vremenu, biti vidljiva iz „pola Srema“, a ni južni Banat ne bi bio uskraćen da nije brdovite beogradske topografije. Potom nam je saopšteno da su se beogradski i svesrpski te banjalučki i zapadnosrpski glavar, Vučić i Dodik, dogovorili da ćemo ubuduće, svakog petnaestog septembra, slaviti zajednički praznik koji ima simbolizovati naše teškom mukom – pretežno tuđom – skovano jednonacionalno bratstvo i jedinstvo, što će reći da će to biti praznik za jednu i po državu: za celu Srbiju (osim „lažne države Kosovo“, gde će biti uveden s izvesnim zakašnjenjem, konkretno dogodine, u Prizrenu) i za pola Bosne i Hercegovine. Tačnije, 49 odsto.

I sada evo i treće blagovesti: pao Milo, dolje u Crnu Goru! Ili možda nije još pao, ali pada! Radovao se tome neki svet po beogradskim, ali i novosadskim ulicama, trubilo se i pevalo do duboko u noć, rekao bi čovek neupućen u prilike „na lokalu“ da su to ovde bili neki izbori ili kakva utakmica, a ne čak tamo dole, gde cveta limun žut. A ako je stvarno „pao Milo“, a Milo ne beše Naš nego Njihov (osim ono nekad davno, ni on se više ne seća, kad je bio Naš, pa se popišmanio), onda mora da će ga na vlasti smeniti i odmeniti neki što jesu Naši. Što im je ujedno i jedina kvalifikacija, preporuka i vrlina, za više ne pitamo: ta, kao da ovi ovdašnji Naši imaju nešto više od toga, pa šta im fali? Dobro, znam, fali im svašta, ali razumete šta sam hteo da kažem…

Odatle, dakle, ta radost, što na ulicama, što na senovitim mestima gde stanuje moć, politička, ali i uticaj, kulturni, duhovni, verski: evo će se Naši uspentrati na vlast u Crnoj Gori, pa ćemo opet biti jedno! Ako budemo brzi, možda bi Crna Gora, „vraćena korijenima“ i korenju, još ove godine mogla zajedno s nama s obe strane Drine da proslavi praznik našeg jednonacionalnog bratstva i jedinstva? Možda bi novi crnogorski, a srpski, glavar mogao da stigne i na svečano puštanje u pogon budućeg Stefana Nemanje Kusturice na trgu pred nekadašnjom železničkom stanicom, koje više nema jer smo Gvozdenog konja ukinuli kao trulu zapadnjačku novotariju?

A ako je sve već tako, razmišljam ja, ponesen opštom euforijom, zašto da stanemo na tome? Uvek se može bolje, više i jače. Možda da od Slovenaca uzajmimo Triglav, čisto simbolički, pa da napravimo svoj troglavi Panteon jedinstva, sa glavama glavara Srbije, Crne Gore (Đetićevo ime ćemo naknadno dostaviti) i onih krvno podobnih 49 odsto Bosne i Hercegovine?

Jetku šalu na stranu, evo šta je nama naša borba dala, nakon tri decenije i kusur vrćenja u postkomunističkom krvavo-zabavnom parku tranzicije i antitranzicije: i dalje imamo zemlju suštinski bez identiteta, samospoznaje, zrelog samopoštovanja (bez kojeg nema ni poštovanja suseda) i jasnog istorijskog utemljenja i usmerenja, ali zato se možemo podičiti danonoćnim viškom proizvodnje svakovrsnog petparačkog „identitetluka“, kojekakve moglo bi se reći bižuterije, ali hoćeš, rotkve strugane: prava bižuterija je jeftina, a ovo je skupo! A opet i jeftino, da te bog sačuva.

U takvoj zemlji, pred samim slomom jednog dugovekog sistema građenja iluzija, u danima kada Gospodar hoće-neće da preleti okean i čuje (i parafira) sve ono o Kosovu što i on i svi mi odavno odlično znamo, oni koji su se na vlast popeli i na njoj opstaju prodajom naročito toksične vrste magle (dakle, etnopolitičkog smoga) iznova pokušavaju da nam odvuku pažnju od tog sloma zezalicama za detinje umove, stefanemanjama, nadripraznicima i „izvorištu vraćenim“ crnimgorama, i sve bi to bilo iha-haj smešno da ne nosi u sebi i potencijal za destrukciju, što valjda ipak znamo i pamtimo, jer penjasmo se već na to uže. I to je ono što je ovde opasno i za Srbiju, i za sve oko nje.

A gde je u svemu tome Vojvodina? – možda se i dalje poneko pita. Vojvodina u svemu tome nije ama baš nigde ili, ako hoćete, ona je bilo gde gde joj se odredi da bude, a sve to zato što je propustila, kroz poslednjih trideset godina, da se politički artikuliše i da se politički samopredstavi, da ima svoj glas, da stekne tj. povrati samostalnu političku težinu, da bude autentičan faktor na regionalnom političkom tržištu. Zato je, logično, upala u političku anonimnost i nevidljivost. Zato je danas, logično, od nje preostala samo sablast jedne protraćene mogućnosti, samo ledena i prazna vetrometina između Vučićevih i Orbanovih latifundija.

Ko tu hoće da zaseje nešto svoje, neka mu je sa srećom, trebaće mu.

(Autonomija)