Skoro cela Srbija obožava Novaka Đokovića – uglavnom je jasno zašto. Jedan deo Srbije obožava Aleksandra Vučića – nemoguće je utvrditi zašto.

Mnogi obožavaoci Novaka Đokovića ujedno su i obožavaoci Aleksandra Vučića. Njima mora da je bilo puno srce kad je Novak Nacionale seo na Vučićevo kanabe da njih dvojica tako izuzetnih lepo podivane o… o čemu su već njih dvojica mogli divaniti.

Međutim, oni koji jesu obožavaoci Aleksandra Vučića, a nisu obožavaoci Novaka Đokovića, ovim bi susretom mogli biti zbunjeni – samo kad bi takvi ljudi uopšte postojali. Postoje, međutim, drugi: oni koji jesu obožavaoci Novaka Đokovića, ali nisu obožavaoci Aleksandra Vučića. Njih je ovaj susret na visokom nivou iz nekog razloga neprijatno iznenadio i uvredio. Kao biva, nisu se tome nadali od Đokovića (mada to jesu očekivali od Vučića).

Kako su ti ljudi sebe doveli u takvo stanje? Nisam psiholog, ali mogu da pogledam.

Čini mi se da je problem u tome što ti ljudi i Đokovića obožavaju iz pogrešnh razloga („patriotskih“, što s tenisom kao jedinim Đokovićevim poslom nikakve veze nema), isto kao što iz pogrešnih razloga (više) ne vole Vučića: nije im (više) dovoljno „patriota“. A kad god nešto radiš iz pogrešnih razloga i motiva, sva je prilika da ćeš i pogrešno raditi.

Sasvim ozbiljno, dakle: zašto su se Đoković i Vučić sreli u prisustvu javnosti, i šta su nam time poručili? Đoković je rekao da je hteo da se zahvali Vučiću za podršku koju mu je ovaj dao dok je nevakcinisan pokušavao da uđe u Australiju i da ostane u njoj dovoljno dugo da pobedi Nadala i drugu bratiju i osvoji 21. grend slem. Nije se dogodilo. Uprkos Vučićevoj „podršci“. Možda bi efikasnija podrška bila da mu je posavetovao da se vakciniše i da prestane da se glupira, ili da u protivnom tihuje i sačeka da prođe pandemija, pa onda neka opet maše reketom kako i gde hoće?

Kako god, objašnjenje je pomalo čudno, jer ako je to razlog, Đoković je isto tako mogao sesti na bilo koje kanabe u zemlji Srbiji, pošto su ga u njegovim naporima srčano podržavali takoreći svi. A ako je toliko želeo da se zahvali baš Vučiću mogao ga je, kako je već javno primećeno, nazvati i zahvaliti mu se; verujem da ima njegov broj. A tu su i SMS, mejl, vajber, mesindžer, vocap: mnogo je danas načina da se zahvališ čoveku bez cimanja… Međutim, ne: zahvalnost (za ništa ili ni za šta, ako ćemo pravo; načelno, ne bi trebalo da se zahvaljujemo ljudima koji nas podržavaju u za nas štetnim greškama i zabludama, jer nam time ne čine dobro, naprotiv) je morala biti iskazana nekom vrstom javnog i ritualnog poklonjenja, odlaska vladaru na noge.

Da li je ovo možda prestroga ocena Đokovićevog čina? Novak Đ. se nikada ne umori od isticanja svoje apolitičnosti, ali nismo ni svi mi ostali baš veverice da ne poznajemo razliku između političko-stranačke nezainteresovanosti i svojevrsnog nedostojnog lukavstva (koje uopšte ne mora biti Đokovićevo delo i naum, ali on dobrovoljno učestvuje u tom igrokazu) koje ima da maskira lukrativno sudelovanje u političkim igrama.

Evo šta to znači. Kada ste osoba od one vrste omiljenosti i prestiža kakve uživa Novak Đoković, ne možete se slikati i tapšati po ramenu sa političarem (pa neka je i predsednik države) dva meseca pred izbore, a posle reći kako to s politikom nema nikakve veze. Zato što bi vas takvo nešto prikazalo ili kao glupana, ili kao licemera. Đoković sigurno nije glupan, a valjda nije ni okružen glupanima. Duboko ne verujem ni da je licemer, ali to ne znači da takvi nisu oni koji su ga, hm, ohrabrili u tome da uleti u predatorski zagrljaj čoveka koji vešto i bez pardona isisava energiju i harizmu boljih od sebe, antialhemijski ih pretvarajući u pogonsko gorivo za produžavanje stanja Ništavila.

Možda bi neko na ovom mestu rekao: „a šta briga Đokovića za dnevnopolitičke koještarije, za predizbornu kampanju i za načine na koje ovaj suset može biti, i biće, zloupotrebljen? On je prosto iznad toga“… To bi tek bilo pogrešno: prikazivalo bi Đokovića kao samozaljubljeno biće sa Olimpa koje je potpuno ravnodušno prema sićušnim životićima svojih obožavalaca, to jest prema tome kako se njegovi postupci mogu reflektovati na njih.

U svakom slučaju, ovih je dana najteže onima koji su blanko podržavali Đokovića u jednom gubitničkom činu koji je, u osnovi, bio protivan svemu onome na čemu je isti taj Đoković izgradio više nego zasluženi uspeh. Ta kultura tvrdoglavog ustrajavanja na budalaštini, a sve na pojedinačnu i kolektivnu štetu, to je ono mračno i neprovetreno mesto u nacionalnom umu odakle inače dolazi jedan Aleksandar Vučić. Đoković stiže sa jednog sasvim drugačijeg, svetlijeg mesta. I sada su se odjednom, bez ikakvog smisla i ikakve potrebe, obojica našli na Vučićevom terenu. I to – važno je ne zaboraviti – prvo dole u Australiji, pa tek onda i na kanabetu usred dvora u kojem kraljuje naš tužnoliki Gospodar Praznine.

Teofil Pančić je novinar, kolumnista i kritičar koji svoje tekstove objavljuje u beogradskom nedeljniku Vreme i na portalu Autonomija.info. Svoje kritičke i analitičke tekstove objavljivao je u brojnim listovima i časopisima iz Srbije, sa eks-jugoslovenskog područja, kao i u publikacijama iz SAD, Rusije i više evropskih zemalja. Bio je urednik nedeljnika Vreme i radi kao politički komentator Radija Slobodna Evropa. Dobitnik je novinske nagrade Jug Grizelj, 1999. godine.

(Slobodna reč), foto: Medija centar Vojvodine)