Tamo gde se svi pojmovi i osnovni standardi političkog života i javnog jezika stalno izvrću naglavačke, neophodno je isto tako stalno podsećati na osnovne stvari. Recimo na ove: posao ambasadora, bilo kojeg, bilo čijeg, bilo gde, jeste da zastupa stavove i interese svoje vlade i zemlje u drugoj zemlji. Posao ministra, pak, jeste da sprovodi politiku svoje vlade i zemlje, unutar svog resora. Teško da ovde ima ičega nejasnog.

Kajl Skat (Kyle Scott) ambasador je Sjedinjenih Američkih Država u Republici Srbiji. Sjedinjene Države, kao i stotinak drugih zemalja, priznale su Kosovo kao nezavisnu državu, održavaju s njim diplomatske i sve druge odnose koje ovakav status podrazumeva.

Dakle, kada Scott kaže da za njegovu vladu ni kosovska vlada ni kosovska nezavisnost nisu „takozvani“, on ne čini ništa drugo nego ono što mu je posao: zastupa i tumači stavove svoje administracije. Koji se nekome drugom, pa i zemlji domaćinu, mogu dopadati ili ne dopadati, to je irelevantno.

Kada ministar odbrane u Vladi Srbije Aleksandar Vulin na ovakvu izjavu ambasadorovu reaguje arsenalom uvreda i pretnji, a sve na nivou i rečnikom trećerazrednog uličnog huligana, onda se postavlja pitanje: šta je smisao i svrha ovakvog istupa?

I kakva je uopšte politika koju ovakvi ljudi na ovakav način predstavljaju? I da li je to uopšte politika u savremenom značenju tog pojma, ili samo poluprivatno, kvaziemotivno iživljavanje grupe nedoraslih i neodgovornih ljudi koji su se, sticajem nesrećnih okolnosti, dočepali vlasti u jednoj nesređenoj zemlji razorenih institucija, ali ne umeju niti žele kompetentno da je obavljaju?

Ambasador nije nikome u Srbiji „otkrio toplu vodu“ i bizarno je verovati da bilo kome može biti šokantna izjava koja je potpuno u skladu s dugogodišnjom politikom zemlje koju ambasador zastupa.

Ako mu na to jedan ministar odgovori da je imao sreće što tu nije bio prisutan – kao neki Supermen – predsednik Vučić, jer bi onda „leteo naglavačke“, ako spominje „praznu tikvu“ i tome slično, onda nema druge nego zaključiti da je čovek „pregoreo“ i da nije kadar za posao koji obavlja.

Šta se, međutim, dogodilo? Vulinova formalna „šefica“, predsednica Vlade Srbije Ana Brnabić, izjavljuje da je ministar Vulin reagovao sasvim primereno. Slično govore i drugi predstavnici države Srbije. Sam predsednik Vučić naposletku kaže da bi i on rekao isto, samo probranijim rečima.

Vulin, dakle, nije „incident“, nego je smisao i sukus politike aktuelne vlasti. Sam Vučić, neprikosnoveni arbitar elegancije u ponašanju svojih podređenih, po ko zna koji put reaguje po obrascu kakav je lansirao još u slučaju tzv. kompletnih idiota: poručuje da bi i on učinio isto to, samo na bolji način.

E sad, iznenaditi se nad tim bilo bi isto tako kao kad se „vulini“ iznenađuju i vređaju zato što jedan ambasador zastupa stavove svoje vlade. Nije ovo, naime, prvi put, ni Vulinu ni drugim ministrima u ovoj i nekoliko prethodnih inkarnacija „Vučićevih vlada“, da izjavljuju vulgarne i šokantne stvari, da se ponašaju na način primereniji raspuštenijim gostima drumskih mehana nego ljudima koji snose posebnu političku i javnu odgovornost.

I uvek se dešavalo isto: Aleksandar Vučić, de facto prvi čovek države bez obzira na formalnu funkciju, uvek bi stao iza njih (setimo se paradigmatskog slučaja tadašnjeg ministra Gašića), eventualno bi im uputio blagu kritiku „stilske“ prirode, i potom učinio sve što je potrebno da ostanu na svom mestu, ili da, u „najgorem“ slučaju, nakon kraćeg perioda apstiniranja od javnih funkcija – koje bi bilo patetično predstavljeno kao ultimativna žrtva, kao da je život bez vlasti neviđena muka i pokora – dodatno „avanzovali“ u hijerarhiji vlasti i moći.

Drugim rečima, bili bi nagrađeni za ono što bi po uobičajenim standardima javne komunikacije bilo tretirano kao u najmanju ruku prekršaj koji ukazuje na nečiju nekompetentnost ili nevoljkost da usvoji elementarne standarde civilizovanog ponašanja.

Može se raspravljati, kako mnogi i čine, o tome da se ovde radi o „PR strategiji“ ili politici „toplo-hladno“ ili „good cop, bad cop“, gde su neki ljudi iz drugog ešelona vlasti zaduženi za „zapaljive“ izjave koje onda, po principu kontrasta, dodatno naglašavaju „umerenost“ i „razumnost“ nastupa samog Vučića, ali neretko se čini da iza ovakve analize stoji izvestan višak racionalnosti, to jest, da se vlasti čiji se postupci analiziraju pripisuje neka vrsta strateškog promišljanja javnog nastupa, bez pravih dokaza da takvo nešto uopšte postoji.

Šta ako je i to samo dobronamerna mistifikacija, a da je stvarnost mnogo banalnija: nema tu strategije, nego samo polovično i sporadično obuzdavanog haosa, a ti ljudi čine što čine onako kako jedino znaju i žele, jer je to njihova realna mera i domet?

Ovaj opis, dakako, uključuje i samog predsednika države: zbir njegovih verbalnih nepočinstava, bizarnosti i skandaloznih iščašenja u poslednjih nekoliko godina takav je da u poređenju s njima sabrana dela svih vulina, gašića i sličnih deluju kao amaterski pokušaji oponašanja nedostižnog uzora.

(Slobodna Evropa)