Slika prva: Beograd pod snežnom vejavicom, sve je mokro i hladno, ulice neočišćene, a u centru hiljade ljudi tabanaju kroz visoku bljuzgavicu u „protestu protiv režima“: protestu takoreći bez organizatora, bez jasnih zahteva, bez „stranačkih obeležja“, bez roka trajanja i bez deklarisanog cilja.

Prethodne subote bilo je lepše vreme, došlo je dosta ljudi uprkos rezignaciji i zamoru koje Beograd i Srbija odavno udišu kao svakodnevni vazduh; ovaj put se moglo očekivati da ih bude manje ali, eto, bilo ih je više.

Odsutna, a sveprisutna vedeta demonstracija, dakako, uz Aleksandra Vučića, bila je izvesna Barbara, mlada reporterka iz paralelne stvarnosti po meri predsednika Srbije. A sledeće subote? Možda će početi osipanje a možda će, naprotiv, okupljanje tek dobiti pravi zalet.

Slika druga: Lučani, malo i zatureno mesto u centralnoj Srbiji, četiri hiljade stanovnika, svi se znaju. Lokalni izbori, ali danima i nedeljama Lučanima vilene mnogi nimalo lokalni likovi, voze se automobilima pančevačkih, vršačkih, novosadskih registracija, tu su da jednima uliju strah, a drugima samopouzdanje.

Režim nikoga i ništa ne prepušta slučaju, njemu su i ovi Lučani i svaki lučani pitanje života i smrti. A sredstva ne bira, sredstva implicitnog i eksplicitnog nasilja, odlično poznata iz devedesetih, u međuvremenu usavršena. U Lučane dolaze i ministar policije i opozicioni lideri, ima i sukoba i hapšenja. Ne, nisu hapšeni oni za koje niko ne zna ko su i šta rade u Lučanima. To jest, svi znaju, ali niko ne može da dokaže.

Ove dve slike najbolje mere i pravac i intenzitet „političke dinamike“ u sadašnjoj Srbiji. Ako vam se čini da nisu baš impresivne, treba da imate u vidu da do pre samo koji dan kao da je sve stajalo u mestu i da nikakve dinamike nije ni bilo, naravno, ne računajući koreografisane tenzije na i oko Kosova.

Ne bi bilo preterano reći da su Aleksandar Vučić i njegova stranka ne samo osvojili, nego prekrili Srbiju: jedva da je ostao poneki gradić da nije pod njihovom kontrolom, poneka opštinica ili mesna zajedničica, i to je to. O Beogradu ili Novom Sadu da i ne govorimo: ti nekadašnji centri prosvećenog otpora kao da im jedu iz ruke.

Nema ovome pandana nigde u bližem i daljem okruženju, ni u Orbanovoj Mađarskoj, gde Pešta i Segedin dišu drugačije od ostatka zemlje, kamoli u Poljskoj, gde je populistički režim izgubio sve veće gradove bez izuzetka.

Da li se sada nešto menja? Daleko od toga da su ovo prve zapaženije demonstracije „protiv Vučića“, nije čak sigurno ni da su najmnogoljudnije. Ali ima nečega, ne tako lakog za definisanje, što ukazuje na naznake evolucije raspoloženja, podsećajući pomalo na ono osećanje koje je znatan deo Srbije obuzelo u zimu 1996-97. Da li je hipnoza pukla, da li je nestao strah? Ne i ne. Ali su naprsle, i te se pukotine počinju videti golim okom.

Preigravši se i pregrejavši svojom opsesivnom omnipotentnošću, vlast i njena personifikacija postali su u jednom trenutku pomalo tragikomične figure, zbog čega možda nisu manje opasni – čak naprotiv – ali se (možda polako ali svakako neminovno) širi krug ljudi kojima je ispod dostojanstva da žive u ovakvom poretku, i koji su spremni da u promenu stanja stvari ulože nešto više od privatnog gunđanja ili sobnog kvaziaktivizma preko „društvenih mreža“.

Da li je Aleksandar Vučić načinio potencijalno fatalan korak previše kada je u svom tipičnom arogantnom maniru začinjenom jeftinim ironisanjem rekao da neće davati nikakve koncesije protestujućim građanima, pa „sve i da ih se okupi pet miliona“? Milošević je krenuo putem bez povratka kada je de facto pokrao lokalne izbore. Bio je to njegov način „nedavanja ustupaka“.

Vučić je iz toga naučio lekciju: nema potrebe krasti na izborima jer se to može loše završiti, dakle, stvar je u tome da se oni unapred tako postave da je bilo čija pobeda osim „naše“ neizvediva. Tako, međutim, raste unutrašnji pritisak kao u pretis-loncu i nagomilavaju se nezdrave tenzije. Ako nema nikakve stvarne podele vlasti, nikakve ravnoteže i pluralizma, i druga strana počinje da igra na „sve ili ništa“.

Znači li sve ovo da je „ulica“ mesto gde će, pre ili kasnije, pasti Vučićeva vlast? Niti je izgledno da tako bude, niti bi to bilo dobro. Vlast se osvaja i gubi na izborima; čak ni famoznog „Petog oktobra“ ne bi moglo biti da mu nije prethodio 24. septembar, dan kada su građani Srbije na izborima poslali Miloševića u penziju. Ali režim svesno širi paranoju da zla opozicija i razni nevaljali centri moći spremaju nekakav prevrat u Srbiji; radi se o manipulativnom fantazmu tako tipičnom za ovu vrstu poretka.

S druge strane, ni tog 24. septembra ne bi bilo da mu nisu prethodila ulična „osvajanja slobode“ u većim, potom i manjim gradovima Srbije. A zašto „ulična“? Zato što je „ulica“ bila jedini slobodan i prohodan medijum: svi drugi bili su zakrčeni i zauzeti. Ali, kad smo već kod (diskutabilnih?) analogija, treba podsetiti i na ovo: četiri godine je trebalo građanima Srbije, opoziciji i svim nezadovoljnicima od „zime našeg nezadovoljstva“ i višemesečnih šetnji s pištaljkama pa do stvarnog prevrata. Tačnije: četiri godine i jedan rat. I jedan državni brodolom, i jedan moralni sunovrat.

Sada više niko nema toliko vremena: četiri godine su previše, jedan rat je isuviše. Ili će sama vlast napokon shvatiti da je poslednji čas za normalizaciju i relaksaciju političkih i društvenih prilika, a to pre svega znači stvarno, trenutno i radikalno odustajanje od pretvaranja Srbije u orbanovsku „neliberalnu demokratiju“, ili će ono što se subotom kreće glavnim beogradskim ulicama početi kapilarno da se širi, hranjeno između ostalog i energijom frustracije i očaja, i više ga ništa neće moći ni osporiti ni usporiti, kamoli zaustaviti.

Ili će možda moći, ovaj put, uz rizik da to negde ispod vode i zemlje izdžiklja toliko da će Srbija u nekom trenutku naprosto zbaciti sa sebe taj plašt kojim je prekrivena od glave do pete, toliko i tako da sve teže diše.

(Slobodna Evropa)