Gnevni i žučni pismeni sastav koji je predsednik Srbije Aleksandar Vučić napisao, a Politika objavila prošle srede pod pretencioznom firmom „autorskog teksta“, izazvao je podosta političke bure u srpskoj javnosti, mada u njemu nema ničega suštinski novog: pre će biti da je njegova „dodata vrednost“ u tome što je komprimovao i pročistio sve ono staro, ono što bi se već moralo dobro znati ne samo o Vučiću i njegovoj vladavini, nego i o naravi ovakvih poredaka danas. A ta narav je, moglo bi se reći, među ostalog i pomalo egzibicionistička.
Autoritarni vladari „stare škole“ uglavnom su imali svoje ljude za sve, one koji su umesto njih obavljali neprijatnu stranu vladarskih dužnosti, a njima bi preostalo samo da uživaju u moći, obilju i pompi. Danas su, izgleda, u trendu autoritarni vladari, recimo tako, narcisističkog tipa: oni koji osećaju neizdrživu potrebu – i toj potrebi rado i lako podležu – da na svakom koraku demonstriraju svoju umišljenu omnipotentnost. Jednostavnije rečeno: u sve se mešaju, svugde su prisutni, sve najbolje znaju, u stanju su da udeljuju lekcije bilo kome o bilo čemu, ne trepnuvši od treme, nelagode ili ne daj bože stida što je evidentno da ne znaju o čemu govore, ili da između njihovih reči i stvarnosti postoji samo nepodnošljivo labava veza. I rado će „zasukati rukave“ da lično obave ono što bi u nekoj drugačijoj konstelaciji radili (para)državni službenici obučeni i plaćeni za te specijalne propagandne namene.
Vučićev tekst „Elita i plebs“ u tom je smislu paradigmatičan. Nimalo impresioniran (a još manje obavezan) činjenicom da je predsednik države i da predstavlja sve građane, njegov se autor na početku postavlja kao arbitar političko-društveno-kulturne elegancije, a do zaključka teksta bogme i kao ekskluzivni zaštitnik onih koji, po njemu, bivaju diskriminisani po osnovu svog obrazovno-društvenog statusa. Sasvim je slučajno što su to mahom baš njegovi i birači njegove stranke. U maniru tipičnom za populističke demagoge širom sveta, Vučić se izdaje za pokrovitelja i trbuhozborca neiskvarenog „običnog naroda“ kojem suprotstavlja „otuđene elite“ (ili kvazielite, je li), a ove potonje su, na sveopšte neiznenađenje, odnekud ukorenjene baš u političkoj opoziciji njegovoj vladavini i među kritički raspoloženim intelektualcima i javnim ličnostima od ugleda. Svi ovi, navodno, a dakako iz svojih pokvarenih i pljačkaško-izdajničkih motiva, diskvalifikuju „običnog čoveka“ da odlučuje o svojoj i sudbini ove zemlje. Ali im ovaj „fašistički“ naum neće proći jer će to – kad već niko drugi neće ili ne sme – sprečiti sam Vučić. Možda zvuči karikaturalno, ali karikiranja ovde nema: sve ovo doista piše u navedenom „autorskom tekstu“.
Iza priče o eliti i plebsu kao tobože suprotstavljenim kategorijama krije se zapravo obračun unutar različitih društvenih elita u savremenom srpskom društvu, a Vučić je tu lider i frontmen jedne od njih. Pojednostavljeno, ali dovoljno precizno, moglo bi se reći da se radi o sukobu elite moći sa elitom znanja. Istinski predmet Vučićeve odbrane nije toliko njegov „siroti“ obični glasač koliko su ljudi iz njegovog okruženja, to jest razgranate stranačko-državne mašinerije – mada se to dvoje u međuvremenu toliko preplelo da je sraslo – dakle, ljudi kojima se okružio i sa kojima vodi Srbiju. A koji pokazuju zapanjujuće primere i dimenzije monumentalne nekompetentnosti, nedoraslosti pa i sasvim otvorenog diletantizma u raznim oblastima (birajte: ekonomija, putogradnja, beogradski i drugi urbanizam, mediji, školstvo etc.) a pri tome ih se sve češće „hvata“ i u najprostačkijim mogućim prekršajima zakona i osnovnog društvenog reda – o tzv. akademskoj čestitosti da se i ne govori – poput plagiranih doktorata ili fakultetskih diploma stečenih na misterioznim kursevima nepostojećih fakulteta.
Ovo polako ali neumitno potkopava temelje, odnosno pretpostavljenu solidnost Vučićeve vladavine, i prikazuje ono što vladar i njegova propaganda nazivaju „zlatnim dobom“ više kao neku vrstu ohlokratije (vladavina ološa) koja se ne može doveka prikrivati ni uz pomoć skoro totalne kontrole nad najuticajnijim medijima ni uz pomoć sada već gotovo kvislinške poslušnosti i ćutljive lojalnosti dobrog dela „srednjeg ešalona“ stručnjaka raznih profila, državnih službenika i ostalih faktora kompetentnosti i odgovornosti na kojima počiva savremeno društvo.
A zašto ne može? Zato što se na drugoj strani, onoj tamnoj, po autoru ovog „autorskog teksta“, nalazi ta zla i otuđena elita kojoj niko nikada nije dovoljno dobar, i koja je na Vučića „ljuta“ zato što je prekinuo njenu ogrezlost u privilegijama svake vrste. Nije to po sebi ništa novo i epohalno: oslušnite diskurs jednog, recimo, Erdogana, Orbana, Čaveza, Putina. Uvek je to jedan te isti beskrajni retorički obračun s „nenarodnim elitama“. Ono što je donekle specifično u srpskom slučaju jeste to da je Vučić ispočetka pokušao da se „umili“ toj eliti, a i sa druge se strane našao poneko voljan da ga „uzme u razmatranje“, ali je do neminovnog razlaza došlo čim je i najzagrejanijima postalo jasno da čovek koji od 2012. povlači sve konce u srpskom društvu nema nikakvu nameru da razmontira mehanizme autoritarnog upravljanja nego, naprotiv, da namerava da ohlokratski autoritarizam s populističkim prelivom dovede do krajnjih konsekvenci i ustoliči ga kao osnovnu polugu vladanja.
I, šta od tada radi ta „zla otuđena elita“, na onom uskom području javnog prostora koji joj je uopšte na raspolaganju? Iznosi svoja saznanja o prirodi poretka, u celini i u pojedinostima. To jest, obavlja svoj posao. Upravo zato je vladar tako besan: taman mu se učinilo da je uspešno priveo kraju transformaciju društvenog vrha i zamenu koliko-toliko autentičnih elita znanja provizornim i veštačkim, ali njemu interesno lojalnim elitama moći, kadli ove prve iznova počeše da daju znakove života. I to, bogme, prkosnog i samostalnog života. A u ovakvim je porecima baš to najteži tabu: nepristrasno, ali dosledno saopštavanje neospornih saznanja o golotinji i cara i onih do njega.
STUPS: Bestijarijum